Oni ko­ji ima­ju ma­kar mi­ni­mal­nu ne­la­go­du od mo­men­ta kad se alu­mi­ni­jum­ska gr­do­si­ja odvo­ji od pi­ste i kre­ne u vi­si­ne – a ima li ta­kvih ko­ji to ne osje­ća­ju – svoj strah od le­tje­nja sva­ka­ko su po­ve­ća­li po­sle prošlonedjeljnog „za­ku­ca­va­nja” nje­mač­kog „er­ba­sa” u stje­no­vi­te fran­cu­ske Alpe, avi­on­ske ne­sre­će či­ji je epi­log smrt svih 150 put­ni­ka i čla­no­va po­sa­de.
Po­go­to­vo što pr­vi na­la­zi is­tra­ge uka­zu­ju da ne­sre­ća ni­je re­zul­tat ne­kog kva­ra le­tje­li­ce, ne­go sa­mo­u­bi­lač­ke na­mje­re mla­dog ko­pi­lo­ta, ko­ji je lju­de ko­ji su mu po­vje­re­ni jed­no­stav­no pre­tvo­rio u ko­la­te­ral­nu šte­tu po­mra­če­nja svog uma. Za to su do­ka­zi snim­ci ”cr­ne ku­ti­je” u za­vr­šnoj fa­zi le­ta, ma­da, s ob­zi­rom na mno­štvo dru­gih ma­nje ili vi­še uvjer­lji­vih sce­na­ri­ja ove ne­sre­će, pu­na isti­na po svoj pri­li­ci ni­kad ne­će bi­ti po­zna­ta.
Avi­o­ni su sta­ti­stič­ki naj­be­zbjed­ni­je pre­vo­zno sred­stvo – mno­go vi­še žr­ta­va od­no­se auto­mo­bi­li – ali je sva­ki pad avi­o­na ipak po­vod za glo­bal­nu dra­mu. Teh­no­lo­gi­ja je to­li­ko uz­na­pre­do­va­la da se ne­sre­će pro­re­đu­ju, ali je uti­sak da u sva­koj gi­ne sve vi­še lju­di.
Ne­dav­ne avi­on­ske tra­ge­di­je su, šta­vi­še, is­ko­či­le iz ša­blo­na uobi­ča­je­nih va­zdu­ho­plov­nih ude­sa. Pr­vo je ne­tra­gom ne­stao ma­le­zij­skih džam­bo-džet, što je je­dan od naj­za­go­net­ni­jih slu­ča­je­va u isto­ri­ji avi­ja­ci­je, a za­tim je, pod ta­ko­đe ne­ja­snim okol­no­sti­ma, na is­to­ku Ukra­ji­ne obo­ren još je­dan va­zdu­ho­plov te kom­pa­ni­je. U oba slu­ča­ja stra­da­li su svi put­ni­ci i sva po­sa­da – njih 537.
U naj­no­vi­joj ne­sre­ći od­mah su eli­mi­ni­sa­ni svi uobi­ča­je­ni raz­lo­zi pa­da „erba­sa” na le­tu od Bar­se­lo­ne ka Di­sel­dor­fu: me­ha­nič­ki kvar, te­ro­ri­stič­ka di­ver­zi­ja, gre­ška pi­lo­ta... I sve se usred­sre­di­lo na ko­pi­lo­ta, sa za­ključ­kom da je u ka­mi­ka­ze sti­lu po­či­nio ma­sov­no ubi­stvo, na­stra­dav­ši i sam.
Ri­ječ je, ina­če, o ve­o­ma bez­bjed­nom i teh­no­lo­ški na­pred­nom avi­o­nu, što će re­ći auto­ma­ti­zo­va­nom (imao je čak i mo­guć­nost auto-sli­je­ta­nja). Po­seb­nost ovog slu­ča­ja je što ni­je do­šlo do ”gu­bit­ka kon­tro­le”, što se naj­če­šće zbi­va, ne­go je ko­pi­lot od kom­pju­te­ra pre­u­zeo kon­tro­lu da bi iz­vr­šio svo­ju na­mje­ru.
Šta se u tom ko­men­tu zbi­va­lo u nje­go­voj gla­vi osta­će za­u­vi­jek u sfe­ri ma­nje ili vi­še uvjer­lji­vih pret­po­stav­ki i pi­ta­nja bez od­go­vo­ra. Ka­ko to da je ka­pe­tan na­pu­stio ka­bi­nu, na­vod­no zbog od­la­ska u to­a­let, sa­mo po­sle po­la sa­ta le­ta, kad je pra­vi­lo da po­sa­da fi­zi­o­lo­ške po­tre­be te vr­ste oba­vi pri­je ula­ska u avi­on. Za­tim, ako je ko­pi­lot pla­ni­rao ova­kav spek­takl od­la­ska sa ovog svi­je­ta, za­što ni­je to oba­vio u pret­hod­nom le­tu, iz Nje­mač­ke u Špa­ni­ju, ne­go na po­vrat­nom…
Ve­li­ka ras­pra­va je po­kre­nu­ta i o to­me da li je, po­sle one spek­ta­ku­lar­ne di­ver­zi­je Al Ka­i­de u Ame­ri­ci 11. sep­tem­bra 2001, pre­tva­ra­njem pi­lot­skih ka­bi­na u se­fo­ve, ri­je­šen je­dan pro­blem – one­mo­gu­će­no je da u ka­bi­nu uđu te­ro­ri­sti – ali je stvo­ren dru­gi, po­put ovog: da se u njoj za­klju­ča po­re­me­će­ni pi­lot.
Stu­di­ja ame­rič­ke Fe­de­ral­ne agen­ci­je za avi­ja­ci­ju (FAA) na­vo­di da je iz­me­đu 2003. i 2012. bi­lo čak osam slu­ča­je­va pi­lo­ta-ka­mi­ka­za – ali u ma­lim pri­vat­nim avi­o­ni­ma bez put­ni­ka. Dva, do­du­še ospo­re­na slu­ča­ja, da su ta­ko ne­što uči­ni­li pi­lo­ti ve­li­kih put­nič­kih le­tje­li­ca sta­ri­jeg su da­tu­ma: in­do­ne­žan­ski 1997. i dru­gi, egi­pat­ski, 1999.
Pr­va mje­ra po­sli­je naj­no­vi­je ne­sre­će je da svi pri­mi­je­ne ame­rič­ko pra­vi­lo da u ka­bi­ni uvi­jek bu­du dva čla­na po­sa­de – ako je­dan od pi­lo­ta mo­ra u to­a­let, dru­štvo pi­lo­tu za ko­man­da­ma pra­vi­će ne­ki stju­ard ili stju­ar­de­sa.
U okol­no­sti­ma ka­da je kom­pju­te­ri­za­ci­ja do­ve­la do­tle da se či­tav let pro­gra­mi­ra una­prijed sve ak­tu­el­ni­ji po­sta­je no­vi pro­blem: ulo­ga pi­lo­ta se sve­la na gle­da­nje u in­stru­men­te. U ti­pič­nom kon­ti­nen­tal­nom le­tu od dva sa­ta, pi­lo­ti, pre­ma ovih da­na iz­ni­je­tom po­dat­ku, avi­o­nom ne­po­sred­no upra­vlja­ju sa­mo 80 se­kun­di!
Ne­ke aviokom­pa­ni­je (i re­gu­la­to­ri) pi­lo­ti­ma čak za­bra­nju­ju da is­klju­če auto­ma­ti­ku i pre­u­zmu ko­man­de, pa je uku­pan re­zul­tat nji­ho­va sve ma­nja spo­sob­nost da se sna­đu u ne­koj ne­pred­vi­đe­noj si­tu­a­ci­ji, ka­da je­di­no is­prav­nu od­lu­ku tre­ba do­ni­je­ti re­flek­sno. To do­vo­di do to­ga da u avi­ja­ci­ji naj­ne­pre­dlji­vi­ji fak­tor po­sta­je onaj ljud­ski. A na­uk naj­no­vi­jeg ude­sa je da, ko­li­ko u mo­to­re i osta­le ele­men­te avi­o­na, još vi­še tre­ba za­vi­ri­va­ti – u gla­ve pi­lo­ta.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić