Sam po­jam žr­tve, ko­li­ko god ra­u­bo­van u sva­ko­dnev­noj prav­noj i obič­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji, ni­ka­da ni­je do kra­ja de­fi­ni­san, a sva­ki po­ku­šaj da mu se da prav­ni, so­ci­o­lo­ški i an­tro­po­lo­ški okvir uvi­jek se za­vr­ša­vao ti­me da su van nje­ga osta­ja­le broj­ne gru­pe ili je­din­ke onih ko­ji su, na ovaj ili onaj na­čin, žr­tvo­va­ni. Od pra­i­sto­ri­je mno­gih ci­vi­li­za­ci­ja ko­je su po­zna­va­le žr­tvo­va­nje po­da­ni­ka u ci­lju umi­lja­va­nja bo­gu ili bo­go­vi­ma do sa­vre­me­nih žr­ta­va kri­mi­na­la, mo­bin­ga, eko­nom­skih i so­ci­jal­nih, eko­lo­ških pri­li­ka, tran­zi­ci­je po neo­li­be­ral­nom kon­cep­tu... po­i­ma­nje žr­tve kao objek­ta di­rekt­ne ili in­di­rekt­ne pre­si­je, na­si­lja, ucje­ne, okru­že­nja, sre­di­ne itd. vi­še je išlo u ši­ri­nu i de­skrip­ci­ju ne­go u du­bi­nu i su­šti­nu. Ali, bi­lo ka­ko bi­lo, žr­tva se da­nas de­fi­ni­še i pre­po­zna­je ta­ko da go­to­vo ne­ma gra­đa­ni­na ko­ji se u ne­koj od si­tu­a­ci­ja ne bi mo­gao sma­tra­ti žr­tvom i žr­tvo­va­nim. Od naj­ek­spli­cit­ni­jih ob­li­ka na­si­lja do onih fi­no i mon­stru­o­zno iz­ni­jan­si­ra­nim pri­ti­sa­ka ko­ji spa­da­ju u do­men men­tal­nog na­si­lja ko­je, iako te­ško do­ka­zi­vo, če­sto zna da bu­de go­re i od naj­go­reg fi­zič­kog mal­tre­ti­ra­nja, sa­vre­me­no dru­štvo sa­mo se­be pro­du­ku­je u glo­bal­nu žr­tvu.
Osim što se bez pre­stan­ka ši­re i de­fi­ni­ci­ja i ob­li­ci na­si­lja, na­ra­sta i po­le­mi­ka oko dru­štve­ne sa­tis­fak­ci­je žr­tva­ma po bi­lo ko­jem osno­vu. Od pra­sta­re di­le­me ko­li­ko ko­šta jed­na dječ­ja su­za do ovo­vre­me­nog po­ku­ša­ja od­mje­ra­va­nja nov­ča­ne ili ne­ke dru­ge na­dok­na­de za pre­tr­plje­ni bol, strah, po­ni­že­nje ili smrt, dru­štva su na raz­li­či­te na­či­ne mje­ri­la i od­mje­ra­va­la taj ekvi­va­le­nat. Ali, ka­kva god da su na­đe­na i pri­mi­je­nje­na rje­še­nja osta­jao je nji­hov naj­zna­čaj­ni­ji efe­kat: dru­štve­na sa­mi­lost i sa­o­sje­ćaj­nost. A to je, če­sto, bi­la mje­ra ko­ja je ima­la zna­čaj ši­ri od sve­ga pre­ži­vlje­nog. I Cr­na Go­ra je ovih da­na pro­mo­vi­sa­la na­mje­ru da se pri­klju­či ze­mlja­ma ko­je su od­nos pre­ma žr­tva­ma sva­ko­ja­kog na­si­lja ure­di­le prav­no kroz oba­ve­zu da im pre­tr­plje­no, uz tro­ško­ve, bu­de ka­ko – ta­ko na­dok­na­đe­no. Ta na­mje­ra je, do­du­še, tek na­mje­ra jer se pri­mje­na za­ko­na ko­ji re­gu­li­še ovu ma­te­ri­ju pla­ni­ra on­da ka­da i ako Cr­na Go­ra po­sta­ne čla­ni­ca EU, a do ta­da žr­tva­ma pre­o­sta­ju du­ga su­đe­nja i mal­tre­ti­ra­nja kroz gra­đan­ske par­ni­ce. Ne­ko bi, mo­žda, i re­kao da je bo­lje ikad ne­go ni­kad, ali kad se sa­gle­da­ju svi aspek­ti ove ma­te­ri­ja osta­je ne­do­ku­či­vo za­što se ne­što što je pri­je­ka dru­štve­na oba­ve­za pre­ma gra­đa­ni­nu (po Usta­vu, ne­pri­ko­sno­ve­nom no­si­o­cu dr­žav­nog su­ve­re­ni­te­ta) tre­ba da če­ka kraj na­šeg oči­gled­no du­gog pu­to­va­nja u Evro­pu. Mo­žda se rok pri­mje­ne za­ko­na o obe­šte­će­nju žr­ta­va na­si­lja i skra­ti kroz amand­man­sku is­prav­ku u Skup­šti­ni, ali će i ta­da osta­ti broj­ne pre­pre­ke nje­go­voj im­ple­men­ta­ci­ji, pre­pre­ke ko­je osta­vlja­ju sjen­ku sum­nje na iskre­nost dr­ža­ve da se za­i­sta i iskre­no su­o­či sa ovim pi­ta­njem. Ali, o tom – po­tom. Me­đu­tim, ono što ne tr­pi če­ka­nje i što pred­lo­gom za­ko­na ni­je čak ni do­tak­nu­to, a tra­je i ima ži­ve i mr­tve svje­do­ke je­ste upor­no iz­bje­ga­va­nje zva­nič­ne Cr­ne Go­re da ri­je­ši pi­ta­nje žr­ta­va NA­TO agre­si­je na Sa­ve­znu Re­pu­bli­ku Ju­go­sla­vi­ju 1999. go­di­ne, na ze­mlju či­ja je čla­ni­ca i me­đu­na­rod­no prav­ni suk­ce­sor bi­la. Obra­zlo­že­nje ka­ko je to ma­te­ri­ja ko­ja se re­gu­li­še ne­kim dru­gim (ko­jim) za­ko­ni­ma ne pi­je vo­du, jer da je ta­ko valj­da bi pro­blem do sa­da već bio ri­je­šen. Od bom­bar­do­va­nja Mu­ri­na, va­ro­ši­ce ko­ja je vi­še bi­la žr­tva obi­je­sti ne­go svo­je stra­te­ške va­žno­sti i po­zi­ci­je, pro­šlo je še­sna­est go­di­na, a za kra­će vri­je­me za­vr­šen je i Nir­nber­ški pro­ces. Agre­si­ja na SRJ iz­vr­še­na mi­mo svih re­gu­la i nor­mi me­đu­na­rod­nog jav­nog i rat­nog pra­va, bez od­lu­ke Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, ne spa­da ni pod jed­nu kla­u­zu­lu ko­ja obez­bje­đu­je bi­lo ka­kvu na­dok­na­du žr­tva­ma. Uosta­lom, i sam NA­TO upor­no tvr­di, a ov­da­šnji čel­ni­ci se una­pri­jed mi­re s ti­m, da posri­je­di ni­je bio rat­ni su­kob već obič­na voj­na in­ter­ven­ci­ja (!!!) ko­ja je tra­ja­la 78 da­na i na­ni­je­la ne­pro­cje­nji­ve ma­te­ri­jal­ne i ljud­ske žr­tve. A kad na dje­lu ima­te vlast i dr­ža­vu ko­ja ne smi­je ni zu­be da obi­je­li, a ka­mo li da tra­ži rat­nu od­šte­tu i na­dok­na­du od onih ko­ji su joj na­ni­je­li te gu­bit­ke, on­da joj ne pre­o­sta­je ni­šta dru­go već da tu na­dok­na­du žr­tva­ma bom­bar­do­va­nja obez­bi­je­di sa­ma. Oprav­da­nje flo­sku­lom ka­ko smo bom­bar­do­va­ni zbog po­gre­šne po­li­ti­ke Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća je to­li­ko jad­no i pro­vid­no da iza­zi­va sa­mo za­sti­đe. I sve da je ta­ko, taj iz­go­vor bi, even­tu­al­no, mo­gao da „oprav­da“ i obra­zlo­ži smrt Ma­noj­la Ko­ma­ti­ne, Mil­ke Ko­ča­no­vić i Vu­ki­ća Vu­le­ti­ća, ko­ji su bi­li u go­di­na­ma ko­je su omo­gu­ća­va­le „sa­u­če­sni­štvo“ u kri­vi­ci, jer su bi­li u pri­li­ci da bi­ra­ju vlast, ka­kva god da je bi­la. Ali, šta je sa Mi­ro­sla­vom Kne­že­vi­ćem, Oli­ve­rom Mak­si­mo­vić i Ju­li­ja­nom Bru­dar či­ja se je­di­na „kri­vi­ca“ sa­sto­ja­la u to­me što su se tog tre­nut­ka, dječ­ji na­iv­ni, „na­šli“ pod džoj­sti­kom fran­cu­skih „Mi­ra­ža“ či­ji su pi­lo­ti, igra­ju­ći se kao na vi­deo – igri­ci, po­si­ja­li smrt po ne­du­žnoj va­ro­ši­ci. Ako se is­po­štu­je prav­na nor­ma sta­ra ko­li­ko i ko­di­fi­ko­va­no pra­vo da dje­ca ni­je­su kri­va zbog či­nje­nja svo­jih ro­di­te­lja, ako nji­ho­va smrt ni­je na­stu­pi­la kao po­sle­di­ca ude­sa, vi­še si­le, slu­ča­ja ili bi­lo ko­jeg dru­gog raz­lo­ga ko­ji se mo­gu pod­ve­sti pod sin­tag­mu „Bog je ta­ko htio, a ne­do­ku­či­vi su pu­te­vi Go­spod­nji“, osta­je sa­mo jed­no je­di­no, ljud­ski i za­kon­ski do­pu­sti­vo tu­ma­če­nje – kriv je NA­TO i kri­va je Cr­na Go­ra. A po­što se o kri­vi­ci NA­TO-a, sa­da ka­da se kao vo­da u Sa­ha­ri iš­če­ku­je nje­gov po­ziv za učla­nje­nje, ne smi­je ni zuc­nu­ti (Gr­ci su 70 go­di­na na­kon Ve­li­kog ra­ta „pro­zva­li“ jed­nu Nje­mač­ku za rat­ne re­pa­ra­ci­je, ali Gr­ci su Gr­ci), osta­je sa­mo Cr­na Go­ra kao vi­nov­nik i stra­na od­go­vor­na da ovoj dje­ci, pri­je sve­ga, pri­zna sta­tus žr­ta­va na­si­lja, rat­nog da­ka­ko, ali na­si­lja, i da, u mje­ri ko­ja je pri­stoj­na i bez ob­zi­ra na di­le­mu s po­čet­ka ovo­ga tek­sta o ci­je­ni jed­ne dječ­je su­ze, po­ku­ša da nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma „na­dok­na­di“ iz­gu­blje­no. Sve do­tle i do ta­da, sjen­ka nji­ho­vih iz­gu­blje­nih du­ša leb­dje­će kao kle­tva i nad ovim za­ko­nom, i nad dr­ža­vom i nad svi­ma na­ma, jer „krv je ra­na na­o­pa­ka“. Za­kon ko­ji je na dnev­nom re­du skup­štin­skog za­sje­da­nja pri­li­ka je da se stvo­ri prav­ni okvir (ako je on uop­šte i do­sad bio smet­nja) da se is­pra­vi ma­kar dio ne­prav­de uči­nje­ne ovoj dje­ci i nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma. I sve dok se ta pri­li­ka ne ostva­ri, nji­ho­ve ne­vi­ne dječ­je hum­ke „pod sle­đe­nom ti­ši­nom Vi­si­to­ra“ opo­mi­nja­će da u Cr­noj Go­ri ni­je­su žr­tve sa­mo nje­ni gra­đa­ni već da je i ona sa­ma žr­tva svo­ga dr­žav­nog apa­ra­ta i nje­go­vog ku­ka­vič­lu­ka da stva­ri na­zo­ve pra­vim ime­nom i po­sta­vi ih ta­mo gdje im je mje­sto.

Pi­še: emilo labudović