<br /> Na bli­sko­i­sto­čni ha­os smo već na­vi­kli, ali ono što se ta­mo upra­vo do­ga­đa ne­što je sa­svim no­vo. Bor­ci ta­ko­zva­ne „Islam­ske dr­ža­ve” (ID) – dži­ha­di­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je od­ga­ja­ne u ob­da­ni­štu Al Ka­i­de - pro­šle ne­dje­lje su svo­je cr­ne za­sta­ve po­bo­li u Ra­ma­di­ju, pre­sto­ni­ci va­žne irač­ke po­kra­ji­ne An­bar. A Ra­ma­di (192.000 sta­no­vi­ka) od Bag­da­da je uda­ljen kao Pod­go­ri­ca od Ul­ci­nja – 100 ki­lo­me­ta­ra.
Tri da­na ka­sni­je, iste za­sta­ve su se za­vi­jo­ri­le i u drev­nom si­rij­skom gra­du Pal­mi­ra (200.000 sta­nov­ni­ka) – hi­lja­du ki­lo­me­ta­ra od Ra­ma­di­ja! Ako se zna da se voj­sci ID su­prot­sta­vlja ko­a­li­ci­ja od 60 dr­ža­va pred­vo­đe­na Ame­ri­kom i nje­nim bli­sko­i­stoč­nim sa­ve­zni­ci­ma, zna­či li sve ovo da su dži­ha­di­sti – po­zna­ti po to­me što bez mno­go pre­mi­šlja­nja svo­jim za­ro­blje­ni­ci­ma od­si­je­ca­ju gla­ve i ru­še sve spo­me­ni­ke ci­vi­li­za­ci­je ko­ji su sta­ri­ji od isla­ma – po­sta­li za­i­sta ve­li­ka i ne­sum­nji­vo opa­sna voj­na si­la?
Naj­no­vi­jim osva­ja­nji­ma ID se pro­ši­ri­la na dje­lo­ve Ira­ka i Si­ri­je ukup­ne po­vr­ši­ne 95.000 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra – ko­li­ko ima­ju Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra za­jed­no. Si­ri­ja vi­še ne kon­tro­li­še ni­je­dan gra­nič­ni pre­la­za pre­ma Ira­ku, a ID tvr­di da je za­u­ze­la po­lo­vi­nu nje­ne (i tre­ći­nu irač­ke) te­ri­to­ri­je, kao i da se ne­će za­u­sta­vi­ti.
Naj­no­vi­je dži­ha­di­stič­ke po­bje­de vr­hov­ni ko­man­dant naj­ve­će svjet­ske si­le Ba­rak Oba­ma oci­je­nio je kao gu­bi­tak, ali sa­mo ”tak­tič­ki”. Kao, i Ra­ma­di i Pal­mi­ra (do ko­je se sti­že kroz pu­sti­nju) bi­li su ”ra­nji­vi”, ali po nje­mu sve to ne zna­či da ko­a­li­ci­ja ko­ju pred­vo­di ”gu­bi rat”.
To što tvr­di Oba­ma utje­šno zvu­či, ali ma­lo zna­či. Va­lja se, na­i­me, pod­sje­ti­ti da ID da­nas ima svo­je fi­li­ja­le i ope­ra­ci­je u 16 ze­ma­lja (me­đu ko­ji­ma su i Al­žir, Av­ga­ni­stan i nu­kle­ar­no na­o­ru­ža­ni Pa­ki­stan). I na­rav­no u ju­žnim oba­la­ma Evro­pe, ne ta­ko da­le­koj Li­bi­ji, gdje je u av­gu­stu 2011. NA­TO in­ter­ven­ci­ja (iz va­zdu­ha) svr­gla pu­kov­ni­ka Ga­da­fi­ja i ti­me otvo­ri­la vra­ta po­li­tič­kom ha­o­su ko­ji se Za­pa­du sa­da obi­ja o gla­vu.
Sve u sve­mu, naj­ma­nje 33 eks­tre­mi­stič­ke gru­pe pre­ten­du­ju da su po­ve­za­ne sa ID. Ko­a­li­ci­ja ko­ja se su­prot­sta­vlja sa­mo­pro­gla­še­nom ”Ka­li­fa­tu” tvr­di da je od av­gu­sta 2013. do fe­bru­ra ove go­di­ne li­kvi­di­ra­la oko 7.000 bo­ra­ca ID – ali se re­đe po­mi­nje da su u istom pe­ri­o­du oni za­mi­je­nje­ni sa 8.000 no­vo­re­gru­to­va­nih (me­đu ko­ji­ma su i ne­ke usi­ja­ne gla­ve iz na­ših kra­je­va).
Tre­ba se, uosta­lom, pod­sje­ti­ti i ka­ko je sve ovo po­če­lo. Tač­no je da je Ame­ri­ka, po­sle naj­ve­ćeg te­ro­ri­stič­kog na­pa­da u isto­ri­ji, uda­ra Al Ka­i­de na Nju­jork i Va­šing­ton u de­cem­bru 2001. (to je ono stra­vič­no, te­le­vi­zij­ski di­rekt­no pre­no­še­no, za­ku­ca­va­nje ote­tih put­nič­kih avi­o­na u dvi­je naj­vi­še zgra­de Nju­jor­ka i Pen­ta­gon) - bi­la pri­nu­đe­na da se bra­ni i ob­ja­vi ”rat te­ro­ru”, ali u tom po­ho­du na na­sil­ni islam­ski eks­tre­mi­zam kao da je sve vri­je­me bi­ra­la po­gre­šo oruž­je i po­gre­šne me­te.
Po­če­lo je in­va­zi­jom na Av­ga­ni­stan, ko­ja još ni­je okon­ča­na, gdje je po­sla­ta ogrom­na si­la NA­TO sa­ve­zni­ka (i onih ko­ji bi da to bu­du) da bi se su­prot­sta­vi­la ge­ri­li od ne­ko­li­ko hi­lja­da ta­li­ba­na. On­da je, 2003. go­di­ne, oku­pi­ran Irak, to­bo­že za­to što je ta­mo­šnji dik­ta­tor Sa­dam Hu­se­in na­pra­vio ar­se­nal ”oruž­ja za ma­sov­no uni­šte­nje”. To oruž­je ta­mo ni­su na­šli, ali su osta­li do de­cem­bra 2011. Ob­ja­vlju­ju­ći kraj tog, po nje­mu ”glu­pog ra­ta”, Oba­ma je sa­op­štio da ”osta­vlja­mo su­ve­ren i sa­mo­do­vo­ljan Irak, sa vla­dom ko­ju je iza­brao nje­gov na­rod”.
Taj ”su­ve­re­ni i sa­mo­do­volj­ni” (i ”de­mo­krat­ski”, ka­ko je kon­sta­to­vao Oba­ma) Irak da­nas se ras­pa­da. Si­ri­ja, do­du­še iz dru­gih raz­lo­ga, ta­ko­đe. Ta­li­ba­ni u Av­ga­ni­sta­nu je­dva če­ka­ju da se Ame­ri­ka zva­nič­no po­vu­če, pa da pre­u­zmu svo­je. Li­bi­ja je ta­ko­đe po­ci­je­pa­na, Mu­sli­man­ska bra­ća u Egip­tu su sa­mo pri­vre­me­no u de­fan­zi­vi, Je­men je ta­ko­đe u ru­še­vi­na­ma...
O to­me ka­ko se su­prot­sta­vi­ti ID, po­me­nu­ta še­zde­se­to­čla­na glo­bal­na ko­a­li­ci­ja će ras­pra­vlja­ti na di­plo­mat­skom sa­stan­ku ko­ji po­či­nje 2. ju­na u Pa­ri­zu. Sa­svim si­gur­no je da će i ta­mo bi­ti kon­sta­to­va­no da ”ID ni­je to­li­ko ja­ka ko­li­ko su joj pro­tiv­ni­ci sla­bi”, kao i da ukup­na si­tu­a­ci­ja ni­je ta­ko te­ška ka­ko iz­gle­da.
Ali u toj kon­fe­ren­cij­skoj dvo­ra­ni bi­će i je­dan ve­li­ki slon, ko­ga pred­sta­vlja či­nje­ni­ca da je pri­je sko­ro 15 go­di­na pro­tiv­nik bi­la Al ka­i­da sa sa­mo ne­ko­li­ko hi­lja­da dži­ha­di­stič­kih fa­na­ti­ka, a da ih je da­nas ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da – i da je ID do­sad do­bi­la ve­ći­nu svo­jih bi­ta­ka...
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić