Ka­ko po­li­ti­ka i nje­ni pro­ta­go­ni­sti uti­ču na sva­ko­dnev­ne ude­se čo­vje­ko­ve? Ka­ko uti­ču lju­di ko­ji, ak­tiv­no ili pa­siv­no, uče­stvu­ju u ko­lo­ple­tu što se po­li­ti­kom zo­ve? Uče­stvu­ju, svje­sno ili ne­svje­sno, u vla­sti­tom po­sr­ta­nju. Da li po­li­ti­ča­ri, ne­kim ne­vi­dlji­vim ni­ti­ma, do­pri­no­se da se čo­vjek otu­đu­je od se­be sa­mog? Da sam se­be od­ba­cu­je. Da vr­ši ti­hu de­struk­ci­ju se­be. Da se li­ša­va onog što je u čo­vje­ku naj­u­zvi­še­ni­je. Da se od­ri­če mo­ral­nog im­pe­ra­ti­va, ka­ko bi re­kli fi­lo­zo­fi da se od­ri­če bo­go­li­ko­sti, re­kli bi te­o­lo­zi. Od­go­vor na po­sta­vlje­na pi­ta­nja ni­je la­ko i jed­no­stav­no da­ti. Tim pri­je ako se zna da u osno­vi svih po­gre­šnih, če­sto fa­tal­nih od­lu­ka po čo­vje­ka kao po­je­din­ca, a on­da i ljud­ski rod kao so­ci­jal­ni ko­lek­ti­vi­tet, le­ži, u do­broj mje­ri, ne­zna­nje. Le­že po­gre­šne pro­cje­ne, ma­njak pra­vih i pra­vo­vre­me­nih in­for­ma­ci­ja. Le­že pro­pa­gand­ne ma­ni­pu­la­ci­je i za­blu­de o pro­šlo­sti, sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti. Lje­to 1968.go­di­ne. Ma­sov­ni stu­dent­ski ne­mi­ri u Evro­pi i biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji. Po­ja­vi­li su kao po ko­man­di, go­to­vo u istom tre­nut­ku. Za­htje­vi stu­de­na­ta ni­je­su baš bi­li do kra­ja ar­ti­ku­li­sa­ni. A ni ob­ja­šnje­ni (te­o­rij­ski) do da­nas. Na ju­go­slo­ven­skim pro­sto­ri­ma (autor ovog tek­sta bio je ta­da stu­dent u Sa­ra­je­vu), fun­da­men­tal­na nit za­htje­va po­bu­nje­nih stu­de­na­ta bi­la je bor­ba pro­tiv si­ste­ma jed­no­u­mlja. Pro­tiv to­ta­li­tar­ne, auto­krat­ske vla­sti fa­ra­o­na (Jo­si­pa Bro­za). Pro­tiv ok­tro­i­sa­ne ide­o­lo­gi­je i si­ste­ma ap­so­lut­nih isti­na, te ad­mi­ni­stra­tiv­nom od­lu­kom pro­pi­sa­nog si­ste­ma mi­šlje­nja. Ka­ko god, bun­tov­no stu­dent­sko lje­to 1968. ni­je bi­lo du­gog da­ha. Fa­ra­on (Broz) ga je is­pe­glao svo­jom pre­pre­de­nom ma­ni­pu­la­ci­jom, ob­ma­na­ma, la­žnim obe­ća­nji­ma. Var­lji­vo stu­dent­sko lje­to ‘68. „po­je­li su ska­kav­ci“ mla­da­lač­kog za­no­sa, ilu­zi­ja i na­iv­no­sti. Fa­ra­on je „od­ru­bio“ gla­vu pi­jev­cu ko­ji je su­vi­še ra­no za­ku­ku­ri­kao.
Ja­nu­ar­ska zi­ma (10. i 11. ja­nu­a­ra 1989.go­di­ne). Ma­sov­na re­vo­lu­ci­o­nar­na skup­šti­na cr­no­gor­skog na­ro­da u Ti­to­gra­du. Na če­lu re­vo­lu­ci­je pro­ne­se se glas, ne­ka mla­da i pa­met­na po­li­tič­ka li­ca. Po­pu­lar­ni „džem­pe­ra­ši“ pro­tiv, ka­ko re­ko­še, bi­ro­krat­skih fo­te­lja­ša. Pro­tiv ru­ko­vod­stva ko­je se in­sti­tu­ci­o­nal­no za­ro­bi­lo i pot­pu­no otu­đi­lo od svog na­ro­da. Tom ru­ko­vod­stvu ta­da ni­je za­mje­ra­no, pa od nje­ga ni tra­že­no, uvo­đe­nje vi­še­stra­nač­kog po­li­tič­kog si­ste­ma. Da ne go­vo­ri­mo da ga je ne­ko na­zvao, da­le­ko bi­lo, kri­mi­nal­nim i ma­fi­ja­škim. Pa ko­ji se on­da za­klju­čak mo­že iz­ve­sti o na­mje­ra­ma mla­dih i pa­met­nih, o nji­ho­vom re­vo­lu­ci­o­nar­nom na­u­mu 10. i 11. ja­nu­a­ra 1989.go­di­ne? Jed­no­stav­no, „džem­pe­ra­ši“ su ima­li pri­mar­ni cilj da, umje­sto ta­da­šnjeg ru­ko­vod­stva, na vlast do­đu oni. Da umje­sto do­ta­da­šnjih „fo­te­lja­ša“, u nji­ho­ve fo­te­lje sjed­nu mla­di i li­je­pi, fo­te­lja­ši džem­pe­ra­ši. U fo­te­lje si­ste­ma sa­mo­u­prav­ne so­ci­ja­li­stič­ke de­mo­kra­ti­je, na­rav­no. Že­lja im se dje­li­mič­no is­pu­ni­la. Fo­te­lje su zgra­bi­li re­vo­lu­ci­o­nar­nim pre­vra­tom. Isto­vre­me­no, na­let pro­ce­sa u is­toč­noj Evro­pi u je­sen iste go­di­ne pri­mo­rao je ‘’pa­met­ne i li­je­pe’’ da i u Cr­noj Go­ri poč­nu uti­ra­ti put vi­še­stra­nač­ju. I da isti, ne­što ma­lo ka­sni­je, na sre­ću ili ne­sre­ću, ko­nač­no za­ži­vi. Pu­nih dva­de­set šest go­di­na ne­pre­kid­ne vla­da­vi­ne mla­dih i li­je­pih, vla­da­vi­ne ne­ka­da­šnjih „džem­pe­ra­ša“ dru­gi to­no­vi pa­ra­ju cr­no­gor­sko po­li­tič­ko ne­bo. Opo­zi­ci­ja, iz da­na u dan, iz go­di­ne u go­di­nu, ak­tu­el­nu cr­no­gor­sku vlast sve in­ten­ziv­ni­je kva­li­fi­ku­je kao lo­pov­sku, kri­mi­nal­nu, ma­fi­ja­šku... To su mno­go zlo­ćud­ni­je, muč­ni­je, tu­žni­je i tra­gič­ni­je kva­li­fi­ka­ci­je od onih ko­je su se na ra­čun ta­da­šnjeg ru­ko­vod­stva mo­gle ču­ti u ja­nu­a­ru 1989.go­di­ne. Što po­ka­zu­je ko­li­ki je „na­pre­dak“ po­stig­nut u upra­vlja­nju dr­ža­vom i nje­nim na­ro­dom. U skla­du sa mak­si­mom Mar­ti­na Haj­de­ge­ra: „Ni­ti mo­že­mo pro­mi­je­ni­ti tok ri­je­ke, ni­ti mo­že­mo iz nje is­pli­va­ti“. A na za­do­volj­stvo naj­no­vi­jeg fa­ra­o­na u po­li­tič­koj isto­ri­ji Cr­ne Go­re, Mi­la Đu­ka­no­vi­ća.

Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić