Od­mah na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta, u Nir­nber­gu je za­po­če­lo su­đe­nje naj­i­stak­nu­ti­jim gla­va­ma Tre­ćeg raj­ha. Sta­ljin se u po­čet­ku su­prot­sta­vljao ovoj ide­ji, zah­ti­je­va­ju­ći da se po ko­mand­noj od­go­vor­no­sti smak­ne iz­me­đu osam­de­set do sto dva­de­set hi­lja­da na­ci­stič­kih ofi­ci­ra. Či­ka sa so­vjet­skim br­ci­ma is­ko­vao je plan da sva­ki kur­šum to­kom eg­ze­ku­ci­je bu­de na­knad­no iz­va­đen iz ti­je­la, po­tom pre­ne­sen u po­se­ban mu­zej - ka­ko bi po­stao eks­po­nat sa bro­jem i ime­nom krv­ni­ka či­ju je utro­bu po­ci­je­pao. Ipak, sa­ve­zni­ci ga ubi­je­di­še da bi to bi­lo ne­po­treb­no kr­vo­pro­li­će... bi­zar­no i u da­le­ko­se­žnim po­sle­di­ca­ma ve­o­ma di­sku­ta­bil­no. Uosta­lom, bi­lo je i onih voj­ni­ka ko­ji ni­su uče­stvo­va­li u zlo­či­ni­ma. Ta­kvi de­fi­ni­tiv­no ni­su za­slu­ži­va­li smrt. Isti­na, bi­je­sna evrop­ska ru­lja je htje­la da vi­di što vi­še smak­nu­ća, ali se i ona do­ne­kle smi­ri­la ka­da je pro­ces u Nir­nber­gu na­ja­vljen. Sva­ki ra­dio-pri­jem­nik, sva­ki raz­glas u ve­ćim ali i ma­njim gra­do­vi­ma pre­no­sio je tok su­đe­nja. No, do­go­dio se za­ni­mljiv pre­o­kret u sud­ni­ci. Ve­ći­na op­tu­že­nih je kroz su­ze tvr­di­la da su ne­vi­ni, po­ku­ša­va­ju­ći da se pri­ka­žu kao obič­ni lju­di, na­tje­ra­ni da ra­de svoj po­sao. “Sa­mo smo iz­vr­ša­va­li na­re­đe­nja i slu­ša­li fi­re­ra”, je­ca­li su.
Voj­na, kao i me­đu­na­rod­no­prav­na dok­tri­na tog do­ba ni­je baš umje­la da se no­si sa ta­kvim sti­ca­jem okol­no­sti... Da li zbi­lja čo­vjek mo­že bi­ti ma­nje od­go­vo­ran ako je iz­vr­ša­vao tu­đe na­red­be? Da li si­stem­ski na­met­nut auto­ri­tet mo­že amnestirati iz­vr­ši­o­ce? I u ko­joj mje­ri? Da li su ru­ke ma­nje kr­va­ve ako ih kon­tro­li­še tu­đa ri­ječ? Ukrat­ko, okol­no­sti pro­i­za­šle iz uža­sa ta­ko ve­li­kog ra­ta ni­su do­pu­šta­le da se u Nir­nber­gu struč­no ela­bo­ri­ra no­vo­na­sta­la ne­do­u­mi­ca... Op­tu­že­ni su pro­gla­še­ni kri­vi­ma, i smak­nu­ti već 1946. go­di­ne. Za psi­ho­lo­ge i pi­sce no­vih ci­vi­li­za­cij­skih dok­tri­na je tek na­stu­pi­la gla­vo­lom­ka.
A, on­da se na sce­ni po­ja­vio Sten­li Mi­li­gram. Uva­že­ni ame­rič­ki so­ciopsi­ho­log (ko­ji se po­seb­no ba­vio Ho­lo­ka­u­stom i zvjer­stvi­ma Adol­fa Ajh­ma­na), po­čeo je da pri­pre­ma ne­ko­li­ko eks­pe­ri­me­na­ta ko­ji će ba­ci­ti sa­svim dru­ga­či­je svje­tlo na ljud­sku vr­stu. Do­du­še, te­ško da se mo­že go­vo­ri­ti o svje­tlo­sti.... Ono što se u za­ključ­ku uka­za­lo bje­še ne­ma­la ko­li­či­na gli­ba i tmi­ne.
Da­nas po­zna­ta kao “stu­di­ja o sprem­no­sti lju­di da sli­je­po sli­je­de auto­ri­te­te” za­po­če­ta je u vi­še ci­klu­sa na ne­ko­li­ko in­sti­tu­ta. Sva­ki od opi­ta Mi­li­gram je lič­no nad­gle­dao, pra­te­ći i naj­sit­ni­je da­ma­re. Uče­sni­ci­ma u eks­pe­ri­men­tu re­če­no je ka­ko tre­ba da se igra­ju “raz­mje­ne ulo­ga” u ko­joj će ne­ko bi­ti sa ove stra­ne ogle­da­la... a ne­ko sa­svim dru­gi s one. Onaj ko­ji je gle­dao kroz pro­zir­no sta­klo bio je „uči­telj”, a nje­gov su­bjekt po­sma­tra­nja „uče­nik”. Uče­nik ni­je znao ko je iza pa­ra­va­na... jer iz nje­go­vog ugla, sta­klo ni­je bi­lo pro­zir­no. Ono što uči­telj ni­je znao, je­ste da je uče­nik u stva­ri glu­mac. I te ­ka­ko pri­pre­mljen za ono što je sli­je­di­lo.
Na­i­me, po­en­ta je bi­la da “pro­fe­sor” po­sta­vlja pi­ta­nja. U slu­ča­ju da “đak” po­gri­je­ši - usli­je­dio bi bla­gi elek­tro­šok. Na­rav­no, pro­fa bi imao dug­me za ak­ti­vi­ra­nje stru­je. On je bio ubi­je­đen da zbi­lja pu­šta pra­vu stru­ju kroz ti­je­lo svog sa­go­vor­ni­ka. Da bi eks­pe­ri­ment do­bio na te­ži­ni, u pro­sto­ri­ji sa “uči­te­ljem” su bi­la dru­ga li­ca. Lje­ka­ri i di­rek­to­ri in­sti­tu­ta - svi ob­u­če­ni u bi­je­le man­ti­le, ka­ko bi uti­sak o va­žno­sti i zna­ča­ju nji­ho­vog auto­ri­te­ta bio ve­ći. Na­rav­no, svi ti bje­lo­man­ti­la­ši za­pra­vo su bi­li glum­ci. Nji­ho­va ulo­ga je bi­la da hra­bre “uči­te­lja” da sva­ki put ka­da “đak” po­gri­je­ši po­ja­ča­va na­pon. Elek­tro­šo­ko­vi su kre­nu­li od bla­gih 45 vol­ti, a ka­ko je is­pi­ta­nik sve vi­še gri­je­šio ta­ko se i elek­tro­u­dar po­ve­ća­vao. “Đak” je bio sja­jan glu­mac - pa bi si­mu­li­rao gr­če­nje i gr­le­no vri­štao ka­ko se elek­tro­šok (to­bo­že) po­ja­ča­vao. Iako su ne­ki osje­ća­li ne­la­go­du čim bi ču­li i naj­ma­nji krik, bo­dre­nje li­ca u man­ti­li­ma im je da­va­lo ku­ra­ži da na­sta­ve da­lje. Ta­ko se de­si­lo da su pre­la­zi­li udar ve­ći i od 450 vol­ti, a “uče­ni­ci” re­dov­no pa­da­li na pod. Bez svi­je­sti.
Za­klju­čak je bio po­ra­zan... vi­še od 65 pro­ce­na­ta “uči­te­lja” je na­sta­vi­lo da pu­šta stru­ju i nad ti­je­li­ma ko­ja vi­še ni­su da­va­la zna­ke ži­vo­ta - sa­mo ako su bi­li po­dr­ža­ni od stra­ne auto­ri­te­ta. Zna­či, uz ohra­bre­nje ili na­red­bu, pro­sje­čan čo­vjek će bez pro­ble­ma dru­gom za­da­ti bol.
* * *
A ko­me ste vi da­nas sve za­da­li bol, jer ta­ko zah­ti­je­va­ju dru­gi?
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić