Pi­še: Kr­sto Pe­jo­vić


Le­ga­li­tet, le­gi­ti­mi­tet i prav­na za­šti­ta, va­žni su im­pe­ra­ti­vi, ko­ji na­la­žu da se ka­že ne­ka ri­ječ po­vo­dom pre­ven­ci­je dis­kri­mi­na­ci­je pri za­po­šlja­va­nju, ili na po­slu, od­no­sno na ra­du. Ako se to­me do­da da “sa­vre­me­ni rad­nik” mo­ra da is­po­lja­va sa­mo­po­u­zda­nje, ak­tiv­nost i am­bi­ci­o­znost na pu­tu ka že­lje­nom uspje­hu po­slo­dav­ca, on­da, u naj­ma­nju ru­ku, li­ce ko­je tra­ži po­sao, ili je u rad­nom od­no­su, mo­ra osje­ti­ti, jed­no­stav­no re­če­no, bar ne­la­god­nost. Tim pri­je, jer već zna da po­je­di­ni po­slo­dav­ci že­le da do­spi­ju u po­zi­ci­ju u ko­joj bi tre­bao da ima­ju “vi­še od svih”.
Prav­ni po­zi­ti­vi­zam Cr­ne Go­re nor­ma­tiv­no za­bra­nju­je dis­kri­mi­na­ci­ju, ne­jed­na­kost, od­no­sno ne­rav­no­prav­nost i, tu je krug prav­no za­tvo­ren, ali in­sti­tu­ci­o­nal­no za­si­gur­no po­sve ni­je, bar ka­da se prak­se ti­če. Dis­kri­mi­na­ci­ja pri za­sni­va­nju rad­nog od­no­sa, u po­gle­du osnov­nih pra­va, ni­je be­za­zle­ni pre­kr­šaj, već kr­še­nje i ga­že­nje ljud­skih pra­va, bu­du­ći da je pra­vo na rad iz kor­pu­sa ljud­skih pra­va. Pra­vo na rad, kao i pra­vo iz ra­da, te­melj­na su pra­va, ko­ja je Ustav Cr­ne Go­re za­šti­tio od “po­jav­nih ob­li­ka” dis­kri­mi­na­ci­je i svih ob­li­ka ne­jed­na­ko­sti. Me­đu­na­rod­no prav­na do­ku­men­ta, od Uni­ver­zal­ne de­kla­ra­ci­je o ljud­skim pra­vi­ma, MOR-ovih kon­ven­ci­ja, pa do Evrop­ske so­ci­jal­ne po­ve­lje i dru­gih do­ku­me­na­ta, u osno­vi usta­no­vlja­va­ju pra­vo sva­ko­ga na rad, na slo­bo­dan iz­bor za­po­sle­nja, pra­vič­ne i za­do­vo­lja­va­ju­će uslo­ve ra­da, za­šti­tu od ne­za­po­sle­no­sti, pra­vič­nu na­kna­du ko­ja je do­volj­na za pri­sto­jan ži­vot­ni stan­dard rad­ni­ka i nje­go­ve po­ro­di­ce i pra­vo na za­šti­tu od si­ro­ma­štva. Krat­ko re­če­no, svi rad­ni­ci ima­ju pra­vo na jed­na­ke mo­guć­no­sti i jed­nak tret­man u po­gle­du za­po­šlja­va­nja, ras­po­re­đi­va­nja i za­ra­da, bez dis­kri­mi­na­ci­je.
Iako se pra­va na rad i po osno­vu ra­da naj­če­šće pri­mje­nju­ju kao neo­tu­đi­va i ne­po­vre­di­va, ne obez­bje­đu­je se uvi­jek nji­ho­vo pot­pu­no po­što­va­nje i ostva­ri­va­nje, što je ne­do­volj­no ve­za­no za lič­nost za­po­sle­nog i, ne ta­ko če­sto, ta pra­va gu­be svo­ja obi­ljež­ja. Iako je “op­šta sklo­nost” prav­nog po­ret­ka do­ve­la ma­te­ri­ju rad­nog za­ko­no­dav­stva na ni­vo in­sti­tu­ci­ja si­ste­ma, to ne zna­či da ima­mo pra­vo mi­ni­mi­zi­ra­nja ili za­ne­ma­ri­va­nja od­re­đe­nih po­ja­va dis­kri­mi­na­ci­je i ne­jed­na­ko­sti ko­je za­po­sle­ne do­vo­de u ne­rav­no­pra­van po­lo­žaj. Sto­ga se sti­če uti­sak da je od­nos iz­me­đu za­kon­skih nor­mi, ko­je ova pra­va ure­đu­ju i onih ko­je utvr­đu­ju oba­ve­ze po osno­vu ra­da, već, po­ne­kad, za­si­gur­no na šte­tu za­po­sle­nih, bar u od­re­đe­nim slu­ča­je­vi­ma. Ka­ko je rad­ni od­nos do­bro­vo­ljan, dvo­stran i te­re­tan prav­ni po­sao, oba­ve­ze jed­nog su­bjek­ta isto­vre­me­no mo­ra­ju bi­ti pra­va dru­go­ga, či­me bi se is­klju­či­la dis­kri­mi­na­ci­ja i ne­jed­na­kost. Ovo tim pri­je, jer pra­vo i prav­ni in­te­res po­slo­dav­ca je­su oba­ve­ze za­po­sle­nih. Ina­če, ne­za­do­volj­stvo ili za­do­volj­stvo u ve­zi sa ra­dom, od­no­sno za­po­šlja­va­njem, je­ste sa­mo po se­bi unu­tra­šnje sta­nje, a ne prav­no re­le­vant­na či­nje­ni­ca ko­ja pri­kri­ve­no mo­že ima­ti obri­se dis­kri­mi­na­ci­je ili ne­rav­no­prav­no­sti, od­no­sno ne­jed­na­ko­sti. Ina­če, pra­vo na rad, kao na­če­lo, pre­tva­ra se u su­bjek­tiv­no pra­vo “pri­o­ri­te­ta” li­ca, ko­je is­pu­nja­va uslo­ve za za­sni­va­nje rad­nog od­no­sa. Da­kle, uko­li­ko je za­sni­va­nje rad­nog od­no­sa na li­ni­ji za­do­vo­lje­nja in­te­re­sa za­po­sle­nog i dru­štva, sa­gla­sno po­sto­je­ćem prav­nom po­ret­ku, na li­ni­ji je i po­slo­da­vac, u ko­li­ko mu je pod­jed­na­ko sta­lo ka­ko do su­bjek­tiv­nog ta­ko i do objek­tiv­nog ka­pi­ta­la. I on­da, za­si­gur­no, ne­ma mje­sta dis­kri­mi­na­ci­ji i ne­rav­no­prav­no­sti ni u po­jav­nom ob­li­ku vir­tu­el­nog zna­če­nja. Je­di­no, ugo­vor o ra­du da­je ak­tiv­nu le­gi­ti­ma­ci­ju stra­na­ma ko­ji se uklju­ču­ju u rav­no­prav­ni re­žim svoj­stven za­po­sle­nom i nje­go­vom po­slo­dav­cu, i to bez po­seb­no na­gla­še­ne “do­bro­volj­no­sti” ko­ja bi mo­gla po­ne­kad pro­du­ko­va­ti “de­vi­jan­tan rad­ni od­nos” ko­ji mo­že bi­ti iz­vor dis­kri­mi­na­ci­je i ne­jed­na­ko­sti. Iz di­op­tri­je sin­di­kal­ne vi­zu­re, dis­kri­mi­na­ci­ja je mo­gu­ća, bi­la sa aspek­ta ra­da ili za­po­šlja­va­nja, od­no­sno kad ozna­ča­va obes­pra­vlje­nje, uma­nje­nje ili ogra­ni­ča­va­nja ne­či­jih pra­va iz od­no­sa svi­je­ta ra­da, po­ni­ža­va­ju­ći ti­me po­je­din­ce ili gru­pe, zbog vje­re, na­ci­je, po­la ili po­li­tič­kog opre­dje­lje­nja. Sva­ki od ovih ob­li­ka ili po­ja­va dis­kri­mi­na­ci­je do­vo­di do ero­zi­je rad­nog od­no­sa, što za po­sle­di­cu če­sto ima gu­bi­tak rad­nog mje­sta i pro­iz­vo­di dru­štve­nu de­gra­da­ci­ju, izo­la­ci­ju, usa­mlje­no­sti, dru­štve­nu iz­op­šte­nost za­po­sle­nog, od­no­sno nje­go­vo si­ro­ma­štvo, pa i de­pre­si­ju. Sin­di­kat se, pak, de­kla­ra­tiv­no mo­ra ba­vi­ti fe­no­me­nom dis­kri­mi­na­ci­je i pred­u­zi­ma­ti sve prav­ne rad­nje i ula­ga­ti sva prav­na sred­stva, ka­ko bi se za­po­sle­ni za­šti­ti­li. I, ono što se ne smi­je za­o­bi­ći, je da i sin­di­kal­na pra­va uvi­jek ni­je­su li­še­na od­re­đe­nih ob­li­ka dis­kri­mi­na­ci­je.
Ina­če, ova pri­ča ne bi bi­la pot­pu­na ako ne bi­smo ka­za­li i pri­zna­li da je Uni­ja po­slo­da­va­ca Cr­ne Go­re ura­di­la i iz­da­la par pu­bli­ka­ci­ja ko­je za­po­sle­ni­ma i sin­di­ka­tu mo­gu po­slu­ži­ti kao do­bri prak­ti­ku­mi za spro­vo­đe­nje po­stup­ka pre­ven­ci­je pro­tiv dis­kri­mi­na­ci­je.
Na kra­ju, ka­da se za­o­kru­ži od­re­đe­ni si­stem pra­vi­li­ma, bez ob­zi­ra na sve, ne mo­ra zna­či­ti da pot­pu­no funk­ci­o­ni­še. Za­to pre­ven­ci­ja ne smi­je iz­o­sta­ti. I sa­ma sti­pu­la­ci­ja poj­ma rad­ni­ka sa za­po­sle­nim od­re­đe­ni je ob­lik dis­kri­mi­na­ci­je. Ne­ za­bo­ra­vi­mo da je i pred­ra­su­da če­sto osnov dis­kri­mi­na­ci­je.
(Autor je pred­sjed­nik
Sin­di­ka­ta fi­nan­sij­skih
or­ga­ni­za­ci­ja CG)