Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Ri­jet­ko ko­ja di­sci­pli­na je pro­šla put od iz­ru­gi­va­nja, gu­ra­nja u bla­to, pa do po­di­za­nja iz ka­lju­ge i pen­tra­nja do sa­mog vr­ha - te, na kon­cu, tu i kru­ni­sa­na - kao što se do­go­di­lo sa fi­zi­og­no­mi­kom. Već da­nas go­vo­ri­mo o dru­ga­či­jem ob­zi­ru, o ci­je­nje­noj teh­ni­ci, ubi­ci “taj­ni i in­tim­no­sti” či­ji po­zna­va­o­ci pli­va­ju u mo­ru nov­ca i oba­vlja­ju ne­ke od naj­te­žih po­slo­va u raz­ot­kri­va­nju čo­vje­ko­ve nu­tri­ne. Oni ko­ji ih an­ga­žu­ju spa­da­ju u red “si­vih na­lo­go­da­va­ca”, po­put slu­žbi bez­bjed­no­sti i oba­vje­štaj­nih cen­ta­ra. Na­i­me, struč­no li­ce ko­je je ospo­so­blje­no da se istom ba­vi za cilj ima sle­de­će: po­sma­tra­njem pro­mje­na na li­cu i iz­mje­na­ma po­lo­ža­ja ne­či­jeg ti­je­la utvr­di­ti o ka­kvoj se oso­bi ra­di. Sve, ali baš sve, po­čev­ši sa men­tal­nim ma­pi­ra­njem, pro­cje­nom ka­rak­te­ra, po­ri­je­kla, ocje­na di­na­mi­ke lo­gič­kog ra­su­đi­va­nja, tre­nut­nog i du­go­roč­nog sta­nja du­še, ten­den­ci­ja, skro­vi­to­sti pa­kla i ra­ja u čo­vje­ku... sve re­če­no i mno­go vi­še od to­ga fi­zi­og­no­mi­sta mo­že da utvr­di. Za­to, pa­žlji­vo ras­po­la­ži­te tr­za­ji­ma ko­je čini­te ra­me­ni­ma... ne­ko­me ta­ko ot­kri­va­te ši­fre za ne­sme­tan ula­zak u va­še dro­bo­ve.
Ne ta­ko dav­no, fi­zi­og­no­mi­ka je ko­ri­šće­nja u raz­ot­kri­va­nju du­plih age­na­ta - i u po­stup­ci­ma evi­den­ti­ra­nja te­ško uhva­tlji­vih pro­fi­la spret­nih špi­ju­na. Da­nas je ona glav­ni oslo­nac u ra­du ve­ći­ne pro­fi­li­ča­ra. Ali i onih ko­ji su želj­ni ma­ni­pu­la­ci­je.
Na­zi­va­ju je i na­u­kom ko­ja tu­ma­či go­vor obra­za: teh­ni­kom ko­ja pre­po­zna­je sta­nje ljud­ske svi­je­sti pro­stim “opi­pa­va­njem” pul­sa čo­vje­ko­vog po­gle­da. Ne­ki će na­pra­vi­ti ot­klon i uspje­šnost prak­ti­ko­va­nja fi­zi­og­no­mi­ke ve­zi­va­ti sa­mo za li­je­vu stra­nu li­ca (iz­ra­žaj­ni­ja po­lo­vi­na), po­lo­žaj obr­va i splet da­ma­ra u do­njim kap­ci­ma; dok će dru­gi - osim kon­trak­ci­je ili is­te­za­nja me­kih tki­va – u ob­zir uzi­ma­ti i ni­vo re­flek­si­je svje­tlo­sti u oči­ma. Prak­sa je do­ka­za­la da li­ce, nos i usne pred­sta­vlja­ju jed­no­o­bra­zni mo­del ko­ji se is­po­lja­va u če­tr­de­se­tak mo­gu­ćih (ba­zič­nih) iz­ra­za... dok uz va­ri­je­te­te oč­nih “ge­sto­va” i vr­ste po­gle­da taj broj pre­la­zi 300. Da, dok si ka­zao jed­no pro­sto “do­bro sam”, fa­ca u tre­nu po­ru­či na vi­še sto­ti­na na­či­na za­što “do­bro ipak ni­si”.
No, sta­nje ne­či­je du­še, bez ob­zi­ra na kom­pakt­nost mi­ši­ća i iz­gle­da li­ca, je naj­bo­lje pro­ma­tra­ti u po­su­da­ma iza ka­pa­ka. Ta­mo gdje ple­še ze­ni­ca. Broj­ne te­o­ri­je uka­zu­ju da ni­su sa­mo iz­ra­žaj­ne gri­ma­se oči­ju na­čin da se pre­po­zna unu­tra­šnja im­plo­zi­ja ili smi­re­nost... već i za­mr­lja­ni ugao (on­da ka­da oko na­iz­gled tam­ni).
Da, ko­li­ko god vas bu­ni­lo, na­vo­di­lo na skep­su i sum­nji­ča­vo frk­ta­nje - po­sto­je ta­mo ne­ki lju­di ko­ji su u sta­nju da uhva­te čo­vje­ko­vu su­šti­nu iz jed­nog obič­nog po­gle­da... ko­ji u slo­bod­nom in­ter­va­lu ne mo­ra da tra­je du­že od 1,3 se­kun­de. Od­sjaj oka ne za­vi­si od pu­ke re­flek­si­je sno­pa iz pri­ro­de, već i od psi­hič­kog sta­nja oso­be... Ne ši­re se ili su­ža­va­ju ze­ni­ce sa­mo zbog svje­tlo­sti, već i od sa­zvje­žđa što vam go­ri u gru­di­ma.
Ta, ne­vi­dlji­va ko­li­či­na su­za pre­vu­če­na uz cen­tral­nu po­vr­ši­nu oka, upra­vo ot­kri­va ko­li­ko je “su­bjekt u pro­ma­tra­nju” u sta­nju tje­sko­be... ili pak raz­dra­ga­no­sti. Ma­njak uz­vra­će­ne svje­tlo­sti obič­no uka­zu­je na po­vu­če­nost, tre­nut­no gr­če­nje du­ha, ili la­ku de­pre­si­ju. Me­đu­tim, i ova­kav stav tre­ba uze­ti s re­zer­vom – u po­sled­njih pet­na­est go­di­na si­ja­set slič­nih pred­stav­ki se ko­ri­go­va­lo, čak i po­ni­šti­lo. Po­gre­šno je tu­ma­če­nje da ja­san, upo­ran po­gled uka­zu­je na is­kre­ne i do­bro­na­mjer­ne lju­de. Ta­kav iz­raz je imao i Men­ge­le. Ta­kav po­gled ima ve­ći­na ISIL-ova­ca. Ta­ko­đe, ni­šta bli­že fak­ti­ci­te­tu ni­je i stav da umi­lja­te, krup­ne oči sa ne­stal­nim fo­ku­som ima­ju ra­do­zna­li, eks­tro­vert­ni, ne­str­plji­vi i br­zi lju­di. Ve­ći­na dje­ce sa uro­đe­nim manj­kom sna i nji­ho­ve maj­ke (post na­tal in­som­ni­ja) po­sje­du­ju upra­vo ova­kve oči­gled­ne simp­to­me – i ne­vje­ro­vat­nu ko­li­či­nu umo­ra i bez­volj­no­sti.
Zbog za­blu­da ko­ji­ma ro­bu­je psi­ho­lo­gi­ja pro­fi­li­ča­ri su raz­ra­di­li sa­mo tri ak­si­o­mat­ske po­zi­ci­je (iz­ra­za) ko­je oči ne mo­gu (ili te­ško mo­gu) sa­kri­ti. To su sta­nje uža­sa, gla­di i fi­zič­kog bo­la. Sve osta­lo je mo­gu­će ins­ce­ni­ra­ti, od­glu­mi­ti... la­ži­ra­ti.
Po­sto­ji i jed­na ne­vje­ro­vat­na pra­vil­nost na ljud­skom ti­je­lu. Dok su udo­vi, or­ga­ni i osta­le ana­tom­ske mje­re kod svih nas raz­li­či­te... sa­mo oko pred­sta­vlja iz­u­ze­tak. Ve­li­či­na du­ži­ce (iri­sa) ista je na sva­kom če­lja­de­tu ko­ji ho­di ovom pla­ne­tom, i iz­no­si pre­ci­znih 10 mi­li­me­ta­ra.
Ita­li­jan­sko-ru­ski esnaf ko­ji nje­gu­je sli­kar­stvo i knji­žev­nost (na­zvan “Hor­tea” po osni­va­ču Ho­ra­su) svo­je uče­ni­ke “tje­ra” da u svo­jim ra­do­vi­ma opi­su­ju oči slu­čaj­nih pro­la­zni­ka. Oni ko­ji bi sa uspje­hom pri­ka­za­li lje­po­tu ukra­de­nog po­gle­da bi­li bi sprem­ni da osli­ka­ju svo­je pr­vo plat­no ili na­pi­šu pr­vi so­net. Sve dok ne do­đe tog mo­men­ta, stva­ra­la­štvo se sma­tra tra­će­njem bo­ja, ili po­e­ti­kom bez udi­sa­ja. Vje­ru­ju­ći da bo­žen­stve­nost sni iza ka­pa­ka, Hor­te­an­ci svu svo­ju sna­gu i stva­ra­lač­ku ener­gi­ju da­ru­ju tu­đim po­gle­di­ma. I uče da ne za­bo­ra­ve trep­ta­je. Tvr­de da, bez ob­zi­ra na sve, čo­vje­ko­ve la­ži ne mo­gu da iskre iz oči­ju... da “oči­ma uvi­jek tre­ba vi­še vje­ro­va­ti ne­go uši­ma”. Jer, isti­na je iz­mje­re­na... iz­no­si sve­ga 10 mi­li­me­ta­ra.
Ne­ko bi re­kao “pa­zi ka­ko gle­daš dok la­žeš”. Pa­met­ni­ji bi od­go­vo­ri­li, ni­je “ka­ko”, već “ko­ga” la­žeš. Ako je iris odi­sta kod svih iste du­ži­ne, za­što su nam on­da isti­ne krat­ko­vi­de? I ko tre­ba da no­si na­o­ča­re?, onaj ko la­že ili ko­ga la­žu? Ne znam... za­to i da­lje naj­ra­di­je gle­dam u pro­plan­ke.
(Autor je knji­žev­nik)