Pi­še: borivoje ćetković


Iz­la­zak Bri­ta­ni­je iz EU go­vo­ri nam da ima ne­što tru­lo u nje­nim te­me­lji­ma, da se ra­di o ve­li­koj so­ci­jal­noj, eko­nom­skoj i po­li­tič­koj kri­zi – do­ve­de­ni su u pi­ta­nje njen iden­ti­tet i stra­te­gi­ja do­sa­da­šnjeg neo­li­be­ral­nog „raz­vo­ja“. Vo­de­će evrop­ske eli­te su­o­či­le su se sa ogrom­nom te­ško­ćom – Uni­ju je na­pu­sti­la ze­mlja ko­ja pri­pa­da ka­pi­ta­li­stič­kom cen­tru, je­zgru evro­zo­ne.
Za one ko­ji zna­ju ka­ko je na­sta­la Uni­ja, ko su bi­li nje­ni kre­a­to­ri i ko­ji su nji­ho­vi eko­nom­ski i ge­o­po­li­tič­ki ci­lje­vi od­lu­ka gra­đa­na Uje­di­nje­nog Kra­ljev­stva da se opre­di­je­le za iz­la­zak, ni­je iz­ne­na­đu­ju­ća – do nje ni­je do­šlo od­jed­nom, već po­stup­no, ko­rak po ko­rak. Svje­sni svo­je ne­ka­da­šnje im­pe­ri­jal­ne mo­ći i od­luč­ni da im dru­gi „ne kro­je ka­pu“, da umje­sto njih do­no­se ključ­ne od­lu­ke ko­je bit­no uti­ču na ži­vot sva­kog gra­đa­ni­na, Bri­tan­ci su se iz­ja­sni­li na re­fe­ren­du­mu (a ne u par­la­men­tu) ho­će li iza­ći iz Uni­je.
Svo­jom isto­ri­jom i par­la­men­tar­nom de­mo­kra­ti­jom oni kao da su pred­o­dre­đe­ni da nji­ho­va ze­mlja bu­de rod­no mje­sto evro­skep­ti­ci­zma – još od po­čet­ka de­ve­de­se­tih oštro je kri­ti­ko­va­na pa­ra­zit­ska bri­sel­ska me­ga bi­ro­kra­ti­ja. Uni­ja je s pra­vom op­tu­že­na da je ne­de­mo­krat­ska, da je vo­de pred­stav­ni­ci ko­ji ni­je­su iza­bra­ni ni na jed­nom gla­sa­nju, a ko­ji na­me­ću po­li­tič­ku i eko­nom­sku te­o­ri­ju ne mi­sle­ći na po­sle­di­ce po sta­nov­ni­štvo. I što je naj­va­žni­je, bi­ro­krat­ske „eli­te“ ne sno­se ni­ka­kvu od­go­vor­nost. Bri­sel je, da­kle „in­sti­tu­ci­ja ko­ja je de­mo­krat­ski le­gi­ti­mi­sa­na, a ko­ja je u stva­ri či­sta bi­ro­kra­ti­ja“, tvr­de bri­tan­ski kri­ti­ča­ri.
Sa­mu ide­ju i po­sto­ja­nje evrop­ske in­te­gra­ci­je pod­vr­gao je oštroj kri­ti­ci i Rod­ni Etik­son, bri­tan­ski na­uč­nik, ve­li­ki za­go­vor­nik evro­skep­ti­ci­zma u po­zna­toj knji­zi „Za­ča­ra­ni evrop­ski krug, kor­po­ra­tiv­ne eli­te i no­vi fa­ši­zam“.
Ukrat­ko, evo ne­ko­li­ko nje­go­vih glav­nih te­za. EU ugro­ža­va na­če­la evrop­ske de­mo­kra­ti­je, su­ve­re­ni­tet dr­ža­va, slo­bo­du i pra­va po­je­di­na­ca i na­ro­da. Ona „pred­sta­vlja otje­lo­vlje­nje na­ci­o­nal­so­ci­ja­li­stič­kog eko­nom­skog si­ste­ma ko­ji je bio na sna­zi od 1941. do 1945. u či­ta­voj Evro­pi. Po­seb­no ne­ga­ti­van, an­ti­de­mo­krat­ski uti­caj na EU ima­la je mon­di­ja­li­stič­ka gru­pa Bil­der­berg ko­ja je, ina­če, da­la zna­ča­jan do­pri­nos raz­bi­ja­nju Ju­go­sla­vi­je. Je­zgro ove gru­pe Etik­son op­tu­žu­je za „pot­pu­no uni­šte­nje bri­tan­ske dr­ža­ve, de­mo­kra­ti­je, pra­vo­sud­nog si­ste­ma i su­ve­re­ni­te­ta par­la­men­ta“. Ostva­ri­va­nje ovog „pa­kle­nog pla­na uni­šte­nja“ iz­vr­še­no je od 1973. go­di­ne pa do 1993. ka­da je par­la­ment ra­ti­fi­ko­vao ugo­vor u Ma­strih­tu. Plan uni­šte­nja, spro­ve­den na ne­de­mo­krat­ski na­čin (po­dr­ža­la ga je bri­tan­ska no­men­kla­tu­ra), bio je u in­te­re­su „od­re­đe­nih moć­nih kru­go­va u Ame­ri­ci, ko­ji po sva­ku ci­je­nu že­le stva­ra­nje Sje­di­nje­nih Evrop­skih Dr­ža­va“, a za­sni­vao se na „isto­rij­skim, de­talj­no raz­ra­đe­nim pro­gra­mi­ma Nje­mač­ke i Fran­cu­ske za stva­ra­nje Evrop­ske dr­ža­ve“.
Bil­der­be­rg gru­pu osno­vao je 1954. go­di­ne princ Ber­nhart od Ho­lan­di­je, ko­ji je od 1933. do 1937. bio član Na­ci­stič­ke stran­ke. Iz ove stran­ke je is­tu­pio ka­da se vjen­čao s bu­du­ćom ho­land­skom kra­lji­com, da bi imao pri­stup ho­land­skoj kra­ljev­skoj ku­ći.
O ulo­zi Bil­der­berg gru­pe u stva­ra­nju Evrop­ske za­jed­ni­ce, go­vo­ri nam i iz­ja­va biv­šeg ame­rič­kog am­ba­sa­do­ra u Bo­nu Džor­dža Me­ga, ko­ji je bez mno­go uvi­ja­nja re­kao: „Rim­ski ugo­vor, ko­ji je do­veo do stva­ra­nja Evrop­ske za­jed­ni­ce, bio (je) iz­nje­dren na sa­stan­ci­ma gru­pe Bil­der­berg“.
Evrop­ska ključ­na lič­nost Bil­der­ber­ga, da­kle, bio je „biv­ši na­ci­sta ko­ji je imao pri­stup vi­so­kom dru­štvu“, dok je „ame­rič­ki stub per­so­ni­fi­ko­vao Rok­fe­ler“ ko­ji je „sve do 1942. go­di­ne odr­ža­vao po­slov­ne kon­tak­te sa IG Far­ben – naj­va­žni­jim in­du­strij­skim sa­ve­zni­kom Hi­tle­ra“.
Gru­pu Bil­der­berg, ka­te­go­ri­čan je Etik­son u ocje­ni, sa­či­nja­va­ju: „(evrop­ske) kru­ni­sa­ne gla­ve, po­li­ti­ča­ri, ban­ka­ri, no­vin­ski mag­na­ti, vo­de­ći in­du­stri­jal­ci, funk­ci­o­ne­ri mno­gih mi­ni­star­sta­va za ino­stra­ne po­slo­ve i uvi­jek pri­sut­ne vo­de­će lič­no­sti iz Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, SAD, Nje­mač­ke, Ho­lan­di­je, Fran­cu­ske i Ita­li­je. Ona, po sve­mu su­de­ći, u po­sled­njih 40 go­di­na pred­sta­vlja naj­ve­ćeg za­go­vor­ni­ka kre­i­ra­nja evrop­ske su­per-dr­ža­ve, kao pr­vi ko­rak na pu­tu ka stva­ra­nju svjet­ske vla­de. Je­da­na­est na­če­la na ko­ji­ma se ova dr­ža­va za­sni­va, pre­u­ze­to je iz Hi­tle­ro­vog pla­na iz 1942. go­di­ne za uje­di­nje­nje Evro­pe pod nje­mač­kom či­zmom. Iz­gle­da da je­zgro Bil­der­ber­ga sa­či­nja­va­ju oso­be ko­je moć dr­ža­ve i krup­nog ka­pi­ta­la sta­vlja­ju is­pred po­je­din­ca, po­ro­di­ce i na­ci­je“.
Iz­la­zak Bri­ta­ni­je, na­ve­di­mo u za­ključ­ku, te­ško da će otri­je­zni­ti po­li­tič­ke „eli­te“ za­pad­nog Bal­ka­na, uklju­ču­ju­ći i ovu na­šu „vo­de­ću u re­gi­o­nu“, od ve­li­ke opi­je­no­sti Uni­jom i sli­je­pe vje­re da će­mo učla­nje­njem ostva­ri­ti pro­spe­ri­tet i sta­bil­nost. Ta­mo gdje smo se za­pu­ti­li (tre­ba da im je ja­sno po­sle naj­ve­će kri­ze Uni­je) „ne te­ku med i mli­je­ko“, ta­mo ne­ma pro­spe­ri­te­ta i sta­bil­no­sti, ne­ma de­mo­krat­skog od­lu­či­va­nja, ne­ma stvar­ne jed­na­ko­sti me­đu čla­ni­ca­ma, ne­ma je­din­stve­nih mje­ri­la i stan­dar­da, ne­ma pra­vi­la i pro­pi­sa ko­ji jed­na­ko va­že za sve. Na dje­lu je te­ška neo­li­be­ral­na po­li­ti­ka ka­kva u Evro­pi ni­ka­da ni­je vi­đe­na – spa­sa­va­ju „eli­te“, a uni­šta­va­ju dru­štvo.