Autor: ISTOK PAVLOVIĆ


Me­di­ji su već da­ni­ma pre­pla­vlje­ni tek­sto­vi­ma o igri Po­ke­mon, pri­je sve­ga kroz raz­ne za­ni­mlji­ve aneg­do­te na­sta­le zbog ne­smo­tre­nog igra­nja. „Uda­rio u dr­vo dok je igrao Po­ke­mo­ne”, „Opljač­ka­li ga lo­po­vi dok je tra­žio Po­ke­mo­ne”. Me­đu­tim, iz ko­men­ta­ra lju­di primjećujem da i da­lje mno­gi­ma ni­je ja­sno o če­mu se tu za­pra­vo ra­di i zbog če­ga je to­li­ka po­ma­ma oko te igre. Za­to bih pri­je sve­ga htio da do­ča­ram ovaj fe­no­men lju­di­ma ko­ji ni­su fa­mi­li­jar­ni s ova­kvim vi­do­vi­ma za­ba­ve.
Sje­ća­te li se, ka­da smo bi­li ma­li, ka­ko smo se igra­li „ka­u­bo­ja i In­di­ja­na­ca” u dvo­ri­štu s dru­gom dje­com? Ili „Nje­ma­ca i par­ti­za­na”, ili Nin­dža kor­nja­ča, bi­lo je tu ra­znih sce­na­ri­ja. On­da bi dje­ca po­di­je­li­la ulo­ge, i po­če­la bi igra pre­pu­na ma­što­vi­tih, iz­mi­šlje­nih stva­ri u pri­rod­nom pro­sto­ru. Onaj dr­ve­ni štap bio bi mi­tra­ljez, ba­bin bu­nar bio bi nje­mač­ki bun­ker, iza ora­ho­vog dr­ve­ta vre­ba­la je pa­tro­la, a sta­ra ko­li­ca bi­la su tenk na ko­ji se pu­ca iz dr­ve­nog šta­pa.
Sa­da, za­mi­sli­te ka­da bi sva ta dje­ca sta­vi­la ne­ke spe­ci­jal­ne na­o­ča­ri, kroz ko­je se i da­lje nor­mal­no vi­di dvo­ri­šte i ci­je­lo okru­že­nje, ali su ne­ke stva­ri do­da­te u sli­ku. Ta­ko, na pri­mjer, iza dr­ve­ta sa­da vre­ba pra­vi voj­nik, bu­nar se pre­tvo­rio u pra­vi bun­ker, a sta­ra ko­li­ca su se pre­tvo­ri­la u pra­vi tenk. Sve te stva­ri ko­je su dje­ca ne­ka­da stva­ra­la kroz ma­štu, sa­da se po­ja­vlju­ju kao pra­vi sli­ka-objek­ti ko­ji su do­da­ti u re­a­lan pro­stor.
Ovaj prin­cip zo­ve se pro­ši­re­na stvar­nost, i ne od­no­si se sa­mo na igre. U slu­ča­ju Po­ke­mo­na, ra­di se upra­vo o to­me da se dje­ca (a i sta­ri­ji lju­di) kre­ću kroz pro­stor i na­la­ze ove ka­rak­te­re iz igre u par­ku is­pred zgra­de, iza spo­me­ni­ka, po­red hi­dran­ta. Ovo se ne ra­di uz po­moć na­o­ča­ra, već uz po­moć pa­met­nih te­le­fo­na – svi­jet se gle­da kroz ekran te­le­fo­na ko­ji u po­sto­je­ću, re­al­nu sli­ku, do­da­je ove ka­rak­te­re.
Ova igra tje­ra dje­cu da se kre­ću, da tr­če, da ima­ju ogrom­nu fi­zič­ku ak­tiv­nost, i to je je­dan od raz­lo­ga za­što je to­li­ko po­pu­lar­na. Za raz­li­ku od svih pret­hod­nih kom­pju­ter­skih iga­ra, gde je glav­ni kon­tra­ar­gu­ment bio „dje­ca sa­mo sje­de u ku­ći i ne iz­la­ze na­po­lje”, ov­dje je za­pra­vo kre­ta­nje u sa­moj osno­vi igra­nja, baš kao i fud­bal ili „jur­ke”.
Kad god se po­ja­vi ne­što no­vo, što mi­je­nja svi­jet iz osno­va, od­mah se po­ja­vi i niz pro­tiv­ni­ka. Ta­ko se da­nas pla­si­ra­ju raz­ne in­for­ma­ci­je o opa­sno­sti­ma ko­je ova igra do­no­si, pri­mje­ri kao što je „di­je­te iz­le­tje­lo pod auto dok je igra­lo Po­ke­mon”, i on­da kre­ću po­le­mi­ke o to­me da li tre­ba spri­je­či­ti dje­cu da to igra­ju. Me­đu­tim, ne vi­dim da je ne­ko po­kre­tao apel da se za­bra­ni dje­ci da igra­ju fud­bal, za­to što je ne­gdje ne­ko di­je­te iz­le­tje­lo na uli­cu tr­če­ći za lop­tom. Sva­ka­ko je po­treb­no skre­nu­ti pa­žnju dje­ci da bu­du pa­žlji­va i da se bri­nu o se­bi dok igra­ju bi­lo ko­ju igru na­po­lju, ne sa­mo Po­ke­mo­ne.
No, ova igra je po­ka­za­la da sa­da do­la­zi­mo u jed­no no­vo do­ba ka­da će „pro­ši­re­na stvar­nost” bi­ti pri­mjen­lji­va u ra­znim obla­sti­ma ži­vo­ta. Edu­ka­ci­ja je jed­na od njih. Stu­den­ti me­di­ci­ne će uči­ti da iz­vo­de ope­ra­ci­je na vir­tu­el­noj oso­bi po­mo­ću re­al­nih in­stru­me­na­ta u re­al­noj ope­ra­ci­o­noj sa­li. Otva­ra­ju se mo­guć­no­sti za či­tav spek­tar obra­zo­va­nja, gdje će stu­den­ti mno­go lak­še na­u­či­ti stva­ri ko­je sa­mi ura­de, po­gri­je­še, pa poč­nu iz­no­va, umje­sto da či­ta­ju o to­me u knji­zi.
Ar­hi­tek­te, gra­đe­vin­ci, in­že­nje­ri, ko­ji pra­ve raz­ne ure­đa­je, i svi lju­di ko­ji stva­ra­ju ne­ke opi­plji­ve stva­ri u re­al­nom pro­sto­ru, mo­ći će mno­go bo­lje da ra­de svoj po­sao uz po­moć pro­ši­re­ne stvar­no­sti jer će od­mah vi­dje­ti ka­ko u re­al­nom pro­sto­ru iz­gle­da to što pra­ve.
Ali, vra­ti­mo se na Po­ke­mo­ne. Zbog če­ga je ta igra to­li­ko za­ni­mlji­va mno­gim lju­di­ma ko­ji ni­su dje­ca? Za­to što je re­a­lan svi­jet če­sto do­sa­dan. Po­ke­mon nam da­je mo­guć­nost da po­no­vo na­đe­mo lje­po­tu na ne­kom ke­ju po­red ri­je­ke, na ne­koj sta­zi ko­jom pro­la­zi­mo sva­ki dan i ko­ja nam je po­sta­la do­sad­na. Ako iz­vu­če­mo te­le­fon i upe­ri­mo ga u sta­ri kon­tej­ner, mo­že­mo po­red nje­ga vi­dje­ti ne­ku za­ni­mlji­vu kre­a­tu­ru. Ova igra nam pri­ka­zu­je raz­li­či­te vr­ste tih ži­vo­ti­nji­ca u za­vi­sno­sti od to­ga da li se na­la­zi­mo po­red ri­je­ke, u pla­ni­ni, u gra­du ili na se­lu.
Po­ke­mo­ni će pro­ći kao trend, ali su oni bit­ni za­to što su sa­da otvo­ri­li i pri­bli­ži­li na­ro­du či­tav je­dan svi­jet i spek­tar mo­guć­no­sti ko­ji je do­sad bio ne­po­znat. Sa­da će u svi­jet pro­ši­re­ne stva­r­no­sti ući na­uč­ni­ci, umjet­ni­ci, pro­fe­so­ri, in­že­nje­ri, ko­ji će si­gur­no ima­ti raz­ne ide­je ka­ko da pri­mi­je­ne ovaj prin­cip za stva­ri ko­je su mno­go ozbilj­ni­je od igra­nja.www.bu­ka.com