Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Sve­ti Pro­ko­pi­je, ar­han­gel Ga­vri­lo, Sve­ti Ati­no­gen, Og­nje­na Ma­ri­ja, Sve­ti Ili­ja, Bla­ga Ma­ri­ja - pa ne mo­že se iz­dr­ža­ti to­li­ko va­tre, Go­spo­de. Pa klju­ča mo­zak na če­tr­de­set ste­pe­ni. A ni­je če­tr­de­set, ne­go če­ti­ri sto­ti­ne. Jer, druk­či­je se ra­ču­na na ne­bu. A mo­zak pri­pa­da ne­be­skoj sfe­ri. Ta­ko cr­nom ze­mljom ru­ko­vo­di.
Ne mo­že se iz­dr­ža­ti, Go­spo­de, ne sa­mo si­la la­ži la­žni­jeh pro­ro­ka, ne­go ni va­tra tvo­je isti­ne. Po­zna­to je da se la­žni pro­ro­ci naj­vi­še na­mno­že oko Ili­na da­na. Ni­je valj­da da im je pre­ti­je­sno u svi­je­tu, pa do­la­ze i u cr­no­gor­sku skup­šti­nu. Da od­bra­ne svo­je sve­to dje­lo. I Cr­nu Go­ru ova­kvu ka­kvu su je stvo­ri­li. U ko­joj se iz­gu­bio čo­vjek. U ko­joj, iako ima čo­vje­ka, ne­ma s kim da pro­go­vo­ri.
Da, ne­će­mo sad da­lje s ve­li­kim ri­je­či­ma i te­škim žal­ba­ma. Osta­vi­će­mo ve­li­ke ri­je­či, nji­ma sa­mi­ma. Ne­ka ma­lo ću­te. Ne­ka klju­ča­ju u svo­joj va­tri. Ni­je­su ve­li­ke ri­je­či za lju­de dok se pe­ku na ni­skoj pri­pe­ci. Ni sun­ce ovih da­na ne mo­že da se pod­ne­se, ko­je je mi­li­je od sva­ke ri­je­či. Isti­na, ima onih ko­ji se hva­ta­ju ve­li­kih ri­je­či, ali ne uzi­ma­ju nji­ho­vu te­ži­nu. Pa osta­ju na­sa­ma­re­ni oni ko­ji ih slu­ša­ju.
Šta sam ono htio re­ći? Da, pro­klju­ča­lo je u u cr­no­gor­skoj skup­šti­ni. To je simp­to­ma­tič­no u oba smje­ra. Umje­sto da su se svi is­pri­ča­li, i sad da idu na mo­re da se od­ma­ra­ju od se­be i od Cr­ne Go­re, oni sve vi­še u va­tru pa­da­ju. A naj­bo­lji su na­ši po­sla­ni­ci kad pa­da­ju u va­tru. Ta­da ne­što i ka­žu. Ali, va­žni­je je da pa­da­ju u va­tru, no to što ka­zu­ju. To što ka­zu­ju, zna­ju i dru­gi, ali pa­da­nje u va­tru je sve­čan i li­čan čin. Po­seb­no od ono­ga od ko­je­ga se to ne oče­ku­je. Čo­vjek vi­di i na nji­ho­vom pri­mje­ru ko­li­ko je va­žna ulo­ga va­tre u ži­vo­tu. Ni­šta bez va­tre, bo­re, ni čo­vje­ku ni ne­čo­vje­ku. Čo­vje­ku ko­me ni­je mi­li­ja va­tra od te­o­rij­ske isti­ne, ni­je ubje­dljiv čo­vjek, mo­re.
Oni ko­ji su stva­ra­li ova­kvu Cr­nu Go­ru, sad se bra­ne, kao da je ni­je­su oni ta­kvu pra­vi­li. Mo­že­mo uze­ti i ta­ko, da je oni ni­je­su pra­vi­li ova­kvu, ne­go su oni pra­vlje­ni ova­ko da bi ova­kva Cr­na Go­ra bi­la na­pra­vlje­na? Ko ko­ga pra­vi, ni­kad sko­ro ni­je ja­sno. U po­sled­nje vri­je­me Cr­na Go­ra ima­la je vi­še ota­ca, ali ni­ko sa si­gur­no­šću ne mo­že re­ći - ovaj je! I lak­še je ova­kvoj Cr­noj Go­ri, da ne zna ko joj je otac. I nje­na kri­vi­ca ta­da ras­po­di­je­lje­na je vi­še na ni­ko­ga ne­go na ne­ko­ga. Zna­lo se da će is­pa­sti ki­la­vo, ali oni ko­ji su je ova­kvu pra­vi­li, ta­da ni­je­su htje­li ni­ko­ga da ču­ju. Dok su je pra­vi­li bi­li su na­dah­nu­ti i kao iz­van se­be. Sad se tri­je­zne, i ne mo­gu da je pre­po­zna­ju. Ne nju, ne­go se­be.
Šta je naj­go­re u ovoj na­šoj i tu­đoj nam Cr­noj Go­ri? Što u njoj vi­še ne­ma mje­sta čo­vje­ku, i ljud­sko­me raz­go­vo­ru. Uni­šte­na je mo­guć­nost da se raz­go­va­ra. Opo­šlje­ni su po­slo­vi, ali je ne­stao smi­sao. Sve­to­zar Ma­ro­vić je pa­ra­dig­ma ove nam već tu­đe Cr­ne Go­re. A on ni­je sam, on je sa­mo lo­kal­ni vo­đa i ši­re po­zna­ti, prag­ma­tič­ni op­se­nar. Ko­me se da­lo do zna­nja da je sve do­bro ura­dio, ali da mo­ra da raz­li­ku­je kre­a­to­ra i kre­a­tu­ru. Ovaj fi­lo­zof, ko­ji je u su­šti­ni bio vi­spre­ni­ji tr­go­vac, za­ni­mao se sko­ro uspje­šno u svom lo­kal­nom pro­sto­ru poj­mov­nom ma­ni­pu­la­ci­jom, ali uspje­šni­je, na­rav­no, re­al­nim bi­zni­som. Zna­ju­ći da u Cr­noj Go­ri ne­ma do­volj­no kri­tič­kog uma, uži­vao je u spe­ku­la­tiv­nim de­mon­stra­ci­ja­ma, fa­sci­ni­ran sop­stve­nom ma­štom, i tu­po­šću onih ko­ji ga slu­ša­ju, i idu gla­vom kroz zid. Dr­že­ći iskre­no da je to sve jef­ti­na pred­sta­va, u či­joj se sjen­ci oba­vlja­ju ozbilj­ni po­slo­vi.
Ni­je va­žno što je on, na­dah­nu­to, ja­šu­ći na dr­žav­nom ko­nju, s ko­nja zba­cio čo­vje­ka, a po­di­gao spe­ku­la­tiv­ca, ne­go što je, za­hva­lju­ju­ći toj mo­ći, stva­rao at­mos­fe­ru u ko­joj se, po za­dat­ku gu­bi čo­vjek, a raz­ra­sta spe­ku­la­ti­vac i špe­ku­lant. Ta­ko se sad u cr­no­gor­skoj skup­šti­ni svi nje­go­vi par­tij­ski dru­go­vi, po ne­što oskud­ni­joj for­mu­li, bra­ne da su či­ni­li ono što su po­či­ni­li. Ni­je­su oni či­ni­li to što su či­ni­li, ne­go su to uči­ni­li nji­ho­vi za­da­ci, ko­je su oni mo­ra­li da iz­vr­še. Ni­je­su oni po­ma­ga­li svom vo­đi, ne­go su ostva­ri­va­li ono što je vo­đa smi­slio, ura­ču­na­va­ju­ći svoj re­al­ni pro­ce­nat. Ni­je­su oni ovo ura­di­li Cr­noj Go­ri, ne­go ona, sta­ra me­ga­lo­man­ka, sa­ma se­bi je sve ovo ura­di­la. Mi­sli­li su joj sve naj­bo­lje, is­pa­lo je sve naj­go­re. Ni­ko ni­je kriv, kri­va je Cr­na Go­ra što na nje­nom če­lu vi­še ne­ma lju­di, s ko­ji­ma bi se mo­glo raz­go­va­ra­ti o nje­nom ude­su. Ne­ma ni je­zi­ka na kom bi se mo­glo raz­go­va­ra­ti. Je­zik joj je mo­rao bi­ti sve­zan i iš­ču­pan iz gla­ve, da bi se uči­ni­lo "sve­to" dje­lo, za dr­ža­vu ko­ja je "vječ­na" već pu­nih de­set go­di­na. Isti je slu­čaj "Cr­no­gor­skog rječ­ni­ka" u iz­da­nju CA­NU i DA­NU, kao i slu­čaj Ma­ro­vi­ća. Ni­je va­žno što će ma­lo od­le­ža­ti u za­tvo­ru, va­žno je da su pro­mo­vi­sa­li svo­je ve­li­ke ide­je. I ka­kva bi to bi­la bu­duć­nost ne­ke ide­je, ako pret­hod­no ne od­le­ži ma­lo u za­tvo­ru?
Od Og­nje­ne Ma­ri­je do Pro­ro­ka Ili­je, ne mo­že da se mi­sli, ali se sve vi­di!
(Autor je knji­žev­nik)