Pi­še: Če­do­mir An­tić


Za na­ma je isto­rij­ska sed­mi­ca. Vri­je­me su­o­ča­va­nja. Pa­pa Fran­ci­sko Pr­vi dje­lo­vao je nad­re­al­no i ne­stvar­no dok je ula­zio u Aušvic. Bi­je­la man­ti­ja je vi­jo­ri­la dok je pro­la­zio kroz zlo­gla­snu me­tal­nu ka­pi­ju. Ve­li­čan­stve­no. Po­treb­no svi­je­tu.
Tre­ba, me­đu­tim, do­da­ti da Ri­mo­ka­to­lič­ka cr­kva ni­je skri­vi­la Aušvic. Ona je ima­la uti­ca­ja i udje­la na uspon i odr­ža­nje fa­ši­zma i na­ci­zma. Me­đu­tim, an­ti­kle­ri­kal­na pri­ro­da Hi­tle­ro­vog re­ži­ma i od­luč­nost po­je­di­nih sve­šte­ni­ka da se bo­re za slo­bo­du na ne­ki na­čin su po­ni­šti­li dje­lo­va­nje dru­gih, po­ne­kad vi­so­kih pre­la­ta cr­kve ko­ji su po­dr­ža­va­li ovaj to­ta­li­tar­ni re­žim. Pap­stvu su tre­ba­li vje­ko­vi da re­ha­bi­li­tu­je Je­vre­je, da opro­sti Ga­li­le­ju... Da­nas po­sto­je sna­žne ten­den­ci­je da bu­de ka­no­ni­zo­van Pi­je Dva­na­e­sti ko­ga ne­ki zo­vu i „Hi­tle­rov pa­pa“. Pa­pa se, me­đu­tim, od­lu­čio da po­sje­ti Aušvic. Po­sje­tio je Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, nje­go­vi pret­hod­ni­ci po­sje­ći­va­li su i Hr­vat­sku... Ni­ti je­dan ni­je oti­šao u Ja­se­no­vac ili Ja­dov­no. U oko­li­ni Ba­nja­lu­ke je­dan pa­pa je sti­gao u sa­mo­stan Pe­tri­će­vac, ali mu ni­je pa­lo na pa­met da ode u obli­žnje Dra­ku­li­će, Mo­ti­ke... Mje­sta gdje su ka­to­lič­ki fa­ši­sti ubi­ja­li sto­ti­ne dje­ce. Me­đu ubi­ca­ma bio je i po­ne­ki fra­tar. Še­fa te zlo­či­nač­ke dr­ža­ve Pa­ve­li­ća iz­ba­vi­li su či­nov­ni­ci Va­ti­ka­na. I da li ne­ko tra­ži opro­štaj za to?
Ova­ko, pa­pin gest ma­lo pod­sje­ća na ne­vje­ro­vat­nu spo­sob­nost su­o­ča­va­nja Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske. Kao naj­ve­ći mo­gu­ći akt po­ni­zno­sti i sprem­no­sti na pri­hva­ta­nje od­go­vor­no­sti za zlo­či­ne u Hr­vat­skoj i Fe­de­ra­ci­ji BiH spo­mi­nja­na je pri­je ne­ko­li­ko sed­mi­ca ne­ka­kva de­la­ra­ci­ja hr­vat­skog sa­bo­ra o Sre­bre­ni­ci. Valj­da Hr­vat­ska naj­bo­lje zna šta su žr­tve i šta je srp­ski pro­gon... Pret­hod­nih sed­mi­ca tra­je di­plo­mat­ski rat iz­me­đu Za­gre­ba i Be­o­gra­da, dvi­je teh­nič­ke vla­de se ča­ste no­ta­ma, a di­plo­ma­te od­bi­ja­ju da ih pri­me... Zbog Ste­pin­ca, ko­ga se ni­su sje­ti­li da re­ha­bi­li­tu­ju če­tvrt vi­je­ka, zbog ide­je da bi Sr­bi­ji tre­ba­lo na­met­nu­ti još uslo­va – me­đu nji­ma hap­še­nje sva­kog ko je pu­cao na hr­vat­ske se­pa­ra­ti­ste u vri­je­me ka­da su šver­co­va­li oruž­je i kr­ši­li ustav svo­je re­pu­bli­ke i sa­ve­zne dr­ža­ve...
Na dan ka­da je pri­je če­tvrt vi­je­ka Ali­ja Izet­be­go­vić po­sje­tio No­vi Pa­zar ta­mo je do­šao i nje­gov na­sled­nik, sled­be­nik i po­to­mak Ba­kir. Opet je bi­lo ri­je­či o pa­ra­le­la­ma iz­me­đu Re­pu­bli­ke Srp­ske i „san­dža­ka“. Ima tu sa­mo je­dan pro­blem. Re­pu­bli­ka Srp­ska je me­đu­na­rod­no pri­zna­ta dr­ža­va, dio jed­ne slo­že­ne dr­ža­ve čla­ni­ce UN. Nju na­se­lje­va vi­še od mi­li­on gra­đa­na ko­ji pri­pa­da­ju na­ro­du kon­sti­tu­tiv­nom u oba en­ti­te­ta BiH. Htje­li su da im sta­tus pro­tiv­u­stav­no odu­zmu, ali su oni uspje­li da ga od­bra­ne, da stvo­re dr­ža­vu. Mu­sli­ma­na/Bo­šnja­ka u „san­dža­ku“ ima de­set pu­ta ma­nje (ma­da Izet­be­go­vić vje­ru­je da su Ro­mi, Al­ban­ci, Mu­sli­ma­ni i Sr­bi mu­sli­ma­ni ta­ko­đe Bo­šnja­ci), ima­ju sta­tus bo­lji ne­go Sr­bi u Fe­de­ra­ci­i­ji BiH, ko­ji su ne­kad či­ni­li 25 od­sto nje­nog sta­nov­ni­štva, a i da­nas či­ne ve­ći udio ne­go Bo­šnja­ci u Sr­bi­ji. Bo­šnja­ci su sa­mi pri­hva­ti­li sta­tus na­ci­o­nal­ne ma­nji­ne u Sr­bi­ji, a nji­ho­ve vo­đe već de­ce­ni­ja­ma uče­stvu­ju u vla­sti... Ali Izet­be­go­vić ra­tu­je za mno­go ši­re ci­lje­ve, baš kao i nje­gov otac, žr­tve te me­ga­lo­ma­ni­je ni­su bi­li sa­mo Sr­bi već i Bo­šnja­ci.
U svi­je­tu ko­jim je za­le­pr­ša­la pa­pi­na po­ja­va ži­vi i Ha­šim Ta­či. Sve je do­bio. Ne­za­vi­snu dr­ža­vu ko­ju Sr­bi­ja po­ste­pe­no pri­zna­je. Bez­u­slov­ni dr­žav­ni sta­tus. Sr­bi­ja je ta ko­ja će mi­je­nja­ti ustav, a Za­jed­ni­ca srp­skih op­šti­na na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji bi­će sa­mo ne­vla­di­na or­ga­ni­za­ci­ja. Vi­še je su­zav­ca Ta­či udah­nuo kao pre­mi­jer, vi­ce­pre­mi­jer i pred­sjed­nik „Ko­so­va-UN­MIK“ ne­go za svo vri­je­me Mi­lo­še­vi­će­ve vla­sti. Do­bra mu je opo­zi­ci­ja i li­je­po mu ide de­mo­kra­ti­ja. Tre­ba­lo je ipak da ne­ko vri­je­me – 200-300 go­di­na - uži­va­ju auto­no­mi­ju u de­mo­krat­skoj Sr­bi­ji. Ali on­da bi Alj­bin Kur­ti ba­cao su­za­vac u Be­o­gra­du. Mo­žda je za­to Ta­či­ju Sr­bi­ja opet kri­va. Pri­sje­ća se ta­ko da su srp­ske vla­sti one­mo­gu­ći­le ula­zak „Ko­so­va-UN­MIK“ u Une­sko – za­bo­ra­vlja pri­tom ka­ko ih je Sr­bi­ja la­ko pu­sti­la u Me­đu­na­rod­ni olim­pij­ski ko­mi­tet. Pred­sjed­ni­ka Ko­so­va-UN­MIK ko­ji je iza­bran gla­so­vi­ma Vu­či­će­vih Sr­ba, ina­če kom­pro­mi­to­va­nog stra­šnim sum­nja­ma o tr­go­vi­ni ljud­skim or­ga­ni­ma, ja­ko bo­li srp­ska žu­ta štam­pa. Čo­vje­ka ko­ga su sa­bor­ci zva­li „Zmi­ja“ ja­ko vri­je­đa ni­zak ni­vo nji­ho­vih tek­sto­va i od­nos pre­ma Al­ban­ci­ma. U sva­kom slu­ča­ju, na­ja­vio je u in­ter­vjuu ko­ji je dao be­o­grad­skom Da­na­su, da i „Ko­so­vo-UN­MIK“ otva­ra ne­ka­kvo po­gla­vlje pre­ma Sr­bi­ji. To „po­gla­vlje“ je u stva­ri tu­žba za ge­no­cid.
Pri­pre­mi­li su se, ka­že, do­bro. Do­ka­za­će da je Sr­bi­ja iz­vr­ši­la ge­no­cid nad Al­ban­ci­ma i da je nad Ko­so­vom i Me­to­hi­jom spro­ve­la agre­si­ju. E sad... Sr­bi su či­ni­li 15 od­sto sta­nov­ni­štva Ko­so­va i Me­to­hi­je, me­đu rat­nim žr­tva­ma dr­že udio od 35 od­sto. Pre­ma za­jed­nič­kim sta­ti­sti­ka­ma! Kad je ri­ječ o ru­še­nju, od­nos je 50: 70 na šte­tu šest pu­ta broj­ni­jih Al­ba­na­ca. Za raz­li­ku od BiH i Hr­vat­ske, gdje su po­sle ra­ta ubi­je­ne de­se­ti­ne, od­no­sno sto­ti­ne lju­di, na ''Ko­so­vu-UN­MIK'' je od ju­la 1999. do da­nas ubi­je­no naj­ma­nje 950 Sr­ba... Ge­no­cid? Nad kim?
Va­žno je da je da­na­šnji pa­pa ne­ka­da, još dok je bio kar­di­nal Ber­go­ljo, pri­mio ras­po­pa, vo­đu la­žne i ot­pad­nič­ke „cr­no­gor­ske pra­vo­slav­ne cr­kve“.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)