Autor: Dra­gan Bur­sać


Dr­ža­va ko­ja uki­ne Dan ustan­ka svo­ga na­ro­da, na­ro­da ko­ji se sa mi­li­o­ni­ma dru­gih lju­di ši­rom svi­je­ta bo­rio pro­tiv fa­ši­zma, za mir i slo­bo­du, a sla­vi one ko­ji su je od­ve­li u rat i istim fa­ši­stič­kim me­to­da­ma ubi­ja­li, ra­se­lja­va­li, a on­da sve opljač­ka­li i uni­šti­li ka­ko bi se obo­ga­ti­li, ni­je ni­šta dru­go ne­go fa­ši­stič­ka dr­ža­va.” (Mir­ja­na Te­ša­no­vić)
Ovim sta­tu­som je vi­še-ma­nje sve re­če­no. Ali, ni­je sa­mo dr­ža­va kri­va. Pro­blem je u na­ma.
Ovom pri­li­kom du­bo­ko se iz­vi­nja­vam svim lju­di­ma ko­ji su se sje­ti­li da je ju­če bio Dan usta­na­ka u BiH i ko­ji su to na bi­lo ka­kav, pa i naj­sim­bo­lič­ni­ji, naj­skrom­ni­ji na­čin obi­lje­ži­li.
Tekst ni­je po­sve­ćen nji­ma.
Tekst je po­sve­ćen svi­ma na­ma ko­ji smo, lo­bo­to­mi­zi­ra­ni od stra­ne na­ci­o­na­li­stič­kih vr­hu­ški, ZA­BO­RA­VI­LI na je­dan od naj­svje­tli­jih da­na u isto­ri­ji Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Uči­li smo iz po­vi­je­sti jed­no 50 go­di­na da su tog 27. ju­la 1941. go­di­ne par­ti­za­ni, uz po­moć se­lja­ka iz okol­nih mje­sta, na­pa­li i za­u­ze­li Dr­var i Bo­san­sko Gra­ho­vo, uni­šti­li žan­dar­me­rij­ske sta­ni­ce Oštrelj, Ma­na­stir Rmanj, Po­to­ke, Gr­kov­ce i raz­bi­li ne­ko­li­ko ma­njih od­re­da usta­ša, žan­dar­ma i do­mo­bra­na ko­ji su po­ku­ša­li da od Sr­ne­ti­ce, duž že­lje­znič­ke pru­ge, pro­dru u Dr­var.
Uči­li i za­bo­ra­vi­li. A, ka­ko smo mi na ovim pro­sto­ri­ma naj­lo­ši­ji uče­ni­ci isto­ri­je, uči­te­lji­ce ži­vo­ta, i ka­ko po­če­sto zna­mo si­lo­va­ti uči­te­lji­cu, pre­pra­vlja­njem isti­na, re­vi­zi­o­ni­zmom, fa­bri­ko­va­njem la­ži i iz­mi­šlja­njem pa­ra­pro­šlo­sti, ni­je lo­še da za­sta­ne­mo i za­pi­ta­mo se, ka­kvi smo to lju­di, maj­ku mu?
Ka­kvi smo to lju­di, ko­ji za­bo­ra­vlja­ju svo­ju an­ti­fa­ši­stič­ku tra­di­ci­ju, ko­ji se sti­di­mo iste, ko­ji se sra­mi­mo par­ti­zan­skog po­kre­ta, ko­ji je bio po­nos slo­bod­nog di­je­la čo­vje­čan­stva? Ka­kav smo to po­lu­svi­jet po­sta­li, kad ne zna­mo sa­mi se­bi na­re­di­ti, u gla­vu utje­ra­ti, oso­vi­ti se i opa­me­ti­ti se? Na što je iza­šla na­ša sa­da­šnjost, kad su nam he­ro­ji pro­šlo­sti i ve­li­ko­mu­če­ni­ci fa­ši­stič­ke slu­ge i ko­la­bo­ra­ci­o­ni­sti, usta­še, čet­ni­ci, do­mo­bra­ni, ljo­ti­ćev­ci, pri­pad­ni­ci han­džar di­vi­zi­je?
Ka­kav je to pa­sja­luk ušao u ove vra­ške lju­de, pa su se od slo­bo­dar­skih pre­tvo­ri­li u re­vi­zi­o­ni­stič­ke de­sni­čar­ske ću­to­lo­ge?
Pa­sja­luk za­bo­ra­va, la­žnog kom­for­mi­zma, sa­lon­skog eli­ti­zma, ne­spo­sob­no­sti i bez­mu­do­sti.
Ta, sva­ka pa­met­na gla­va ko­ja se uhva­ti­la ba­rem ma­lo so­ci­o­lo­gi­je i po­li­ti­ko­lo­gi­je re­ći će vam ka­ko je de­sni­ca, i to ona naj­gr­đa fa­ši­stič­ka, do­mi­nant­na ak­ti­vi­stič­ka sna­ga na Bal­ka­nu. Pa ta­ko i u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Odav­no naš tro­u­gao ne­sreć­ni ne ba­šti­ni te­ko­vi­ne Dru­gog svjet­skog ra­ta i an­ti­fa­ši­stič­ke bor­be. Odav­no je u Mo­sta­ru za­tr­to par­ti­zan­sko gro­blje, odav­no se po is­toč­noj Her­ce­go­vi­ni po­di­žu čet­nič­ki spo­me­ni­ci, a po za­pad­noj si­je­va­ju slo­va ‘’U’’ od ne­ko­li­ko hek­ta­ra. Odav­no, po­tu­lje­ne gla­ve, bez­mu­do, gle­da­mo ka­ko fa­ši­sti pra­ve svo­je pi­ro­ve po ci­je­loj ze­mlji.
A, ću­ti­mo. Uz ča­sne iz­u­zet­ke. I u ću­ta­nju za­bo­ra­vlja­mo. Za­bo­ra­vlja­mo da se NI­SU srp­ske pa­tri­o­te bra­ni­le od oku­pa­to­ra na Ko­za­ri, ne­go da su par­ti­za­ni, svih na­ro­da spa­ša­va­li go­lo­ru­ki na­rod u zbje­go­vi­ma. Za­bo­ra­vlja­mo da Su­tje­ska ni­je ve­li­ko stra­ti­šte čet­ni­ka, ne­go naj­ve­ća rat­na kla­ni­ca, par­ti­za­na i ci­vil­ne ne­ja­či... Za­bo­ra­vlja­mo... Sve za­bo­ra­vlja­mo.
Ali, ne za­bo­ra­vlja­mo pre­bro­ja­va­ti ko­sti i krv­na zrn­ca vi­še od 70 go­di­na sta­rih he­ro­ja. Po­sta­de Sa­va Ko­va­če­vić is­klju­či­vo ve­li­ki Cr­no­go­rac, Mla­den Sto­ja­no­vić sa­mo Sr­ben­da, bra­ća Ma­žar tek Hr­va­ti, a za Ra­gi­ba Džin­du, na­rod­nog he­ro­ja i ko­man­dan­ta če­tvr­tog ba­ta­ljo­na Še­sna­e­ste mu­sli­man­ske udar­ne bri­ga­de, sla­bo ko i zna.
Ne­ki dru­gi “he­ro­ji” iz Dru­gog ra­ta su su­per-sta­ro­vi sa­da­šnjo­sti. Pop Đu­jić, Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić, Pa­ve­lić, Ste­pi­nac, Hu­se­in ef. Đo­zo...Po­slu­šaj­te sa­mo ko­me se pje­sme pje­va­ju, po­gle­daj­te či­ji se li­ko­vi na ma­ji­ca­ma štam­pa­ju, oslu­šni­te ko­ga ka­no­ni­zu­ju, po ko­me ško­le ime­na do­bi­ja­ju i sve će vam bi­ti ja­sno.
Mla­do, tek is­pi­lje­no če­lja­de, uop­šte ni­je zbu­nje­no. Fa­ši­zam, kroz krin­ku ne­ka­kvog mu­če­ni­štva, po­stao je mejnstrim, a nje­go­vi pri­pad­ni­ci he­ro­ji. Oni sred­njih go­di­na su, bla­go re­če­no, zbu­nje­ni. U stra­hu za svo­ju le­lu­ja­vu eg­zi­sten­ci­ju, tre­pe­ra­vog su mi­šlje­nja, kao bre­za na vje­tru.
Osta­li, is­kre­ni an­ti­fa­ši­sti mo­gu se pre­bro­ji­ti na pr­ste dvi­je ru­ke u ovoj na­šoj ze­mlji. Či­ni ih par pre­ži­vje­lih bo­ra­ca, ne­što ide­a­li­stič­ki na­stro­je­nih ak­ti­vi­sta i ne­ko­li­ko in­te­lek­tu­a­la­ca. Ni­šta vi­še od to­ga.
A, to je pre­ma­lo. Za­pra­vo, to­li­ko ma­lo da ne­ma ra­što ni­ti sa čim da se mno­ži i uve­ća­va. Ovaj si­stem, pel­cer neo­li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma i kla­sič­nog na­ci­o­nal-so­ci­ja­li­zma, sa ova­kvim na­ro­dom is­cvje­tao je u bul­ku na ko­joj ko­mot­no mo­že da se vi­o­ri sva­sti­ka. Re­vi­zi­ja uspje­la, pa­ci­jent pre­mi­nuo, a ze­malj­sko ro­blje, ono ko­je, sje­ća­te se, pre­zre­no tre­ba da usta­ne, za­spa­lo kao pod ane­ste­zi­jom.
A, to smo, ni­šta vi­še od to­ga. Ro­blje na ane­ste­zi­ji. I kad se po­ne­ko ko bi­va pro­bu­di iz mr­tvog sna, vlast, po­li­ti­ka i me­di­ji ga od­mah vra­te u in­du­ko­va­nu ko­mu.
Ta­ko su se i Dr­var i Oštrelj i par­ti­za­ni sa nji­ma pre­se­li­li u san. Sno­vi­đe­nje pu­ko, iz ko­ga ni­je naj­ja­sni­je dal’ se to ikad i zbi­lo ili je ri­ječ o ka­kvoj le­gen­di is­pred lo­gor­ske va­tre.
Udž­be­ni­ci dje­či­ji, či­tan­ke i har­ti­je sa po­vi­je­šću po­sta­li su fal­si­fi­ka­ti tro­gla­vi, ko­je odav­no od pa­ra­la­ži re­al­nost ofi­ci­jel­na po­sta­še. I za­to, ni­je čud­no što smo pre­spa­va­li Dan ustan­ka. Ve­ći­na nas. Ako ni­šta, tre­ba nas ma­lo štrec­nu­ti, onaj nerv što oki­da sra­mo­tu i stid, ako ne zbog nas, a ono zbog po­tom­stva i par pre­ži­vje­lih sta­ri­na, ko­je su se već upi­sa­le u be­smrt­ni­ke.
Ustaj­te, vi ze­malj­sko ro­blje, jer ako odoc­ni­te, ne­će­te ima­ti ra­šta usta­ja­ti! Oni usta­še... Ustaj­te, jer će vam se de­si­ti Hr­vat­ska. I u Hr­vat­skoj je ju­če bio Dan ustan­ka. Ali, su fa­ši­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je kao te­melj ta­mo­šnjeg ci­vil­nog dru­štva, ko­ri­ste­ći sve de­mo­krat­ske in­stru­men­te baš tog ci­vil­nog dru­štva, ura­di­le sve da se ne obi­lje­ži te­melj­ni dan za na­sta­nak mo­der­ne Hr­vat­ske. De­sio nam se svi­ma Srb. A, to ma­lo usta­nič­ko mje­sto bi­lo je pred­met iži­vlja­va­nja pro­u­sta­ške bra­ti­je, ko­ja je, obo­dre­na hr­vat­skom re­vi­zi­o­ni­stič­kom po­li­ti­kom, vas­kr­sla i po­sta­la udar­na mejnstrim sna­ga. Ustaj­te, jer oni već odav­no usta­še.
www.bu­ka.com