PIŠE: PERIVOJE POPOVIĆ


Lju­di su, po su­šti­ni Bi­ća, na ovim na­šim pro­sto­ri­ma pre­pu­nim pat­nje po­go­to­vo, sklo­ni za­bo­ra­vu kao pri­vi­du (sa­mo)od­bra­ne, te zbog to­ga ni­je su­vi­šno po­vre­me­no pod­sje­ća­nje na ne­ke “za­bo­ra­vlje­ne” ne­po­no­vlji­ve ( + / - ) lič­no­sti i zbi­va­nja.
Svo­je­vre­me­no zna­me­ni­ti i in­tri­gant­ni bun­tov­nik-lje­vi­čar ( ni pred Nj.V. kra­ljem Alek­san­drom Ka­ra­đor­đe­vi­ćem Uje­di­ni­te­ljem ni­je htio da ski­ne svo­ju cr­ve­nu cr­no­gor­sku ka­pu ), be­sjed­nik i na­rod­ni pje­snik Pa­vić Ma­u­dić sa Bi­o­ča, po­kraj Pod­go­ri­ce, spje­vao je u ju­lu 1941. ama­net-sti­ho­ve ko­je na­vo­di­mo po sje­ća­nju Ra­do­mi­ra M. Po­po­vi­ća: O, Mijajlo, po­pa Pe­ra si­ne /ko će s te­be sra­mo­tu da ski­ne...?’’
Ma­u­di­će­vo ka­sni­je post-usta­nič­ko raz­o­ča­re­nje ( ni­je mo­gao da ra­zu­mi­je bra­to­u­bi­la­štvo - za­pam­tio je hro­ni­čar ) te­ma je za ne­ku dru­gu pri­li­ku - sre­di­šte na­še pa­žnje je po­gi­belj­na sim­bo­li­ka jul­skog ime­na Mi­jaj­lo!? Mijajlo, po na­rod­nom kuč­kom ime­no­va­nju, Mi­ha­i­lo Iva­no­vić, u zva­nič­nom pred­sta­vlja­nju je vi­so­ko uče­ni sin ču­ve­no­ga Ku­ča po­pa Pe­ra, od zna­me­ni­te isto­rij­ske ku­će Iva­no­vi­ća, po­to­mak be­smrt­no­ga srp­sko­ga pra­vo­slav­no­ga sve­šte­ni­ka ko­ji je mi­mo svih od­lu­ka zva­nič­nog dr­žav­nog i vjer­skog Ce­ti­nja, u da­ne Sre­te­nja Go­spod­njeg 1901. go­di­ne, po svi Bož­jim, Ljud­skim i Cer­kov­nim pro­pi­si­ma, pra­vi­li­ma i obi­ča­ji­ma sa­hra­nio ve­li­ka­na na­še isto­ri­je voj­vo­du Mar­ka Mi­lja­no­va Po­po­vi­ća.
Iver, ipak, mo­že da pad­ne da­le­ko, pre­da­le­ko od kla­de kad ga za­hva­te grd­ni vje­tro­vi zla.
Blud­ni sin Mi­jaj­lo - Mi­ha­i­lo Iva­no­vić, ogla­še­ni sim­bol sra­mo­te, o ko­me gor­ko pje­va, da ne bi pla­kao, pje­snik Ma­u­dić, uz na­ci­fa­ši­stu, po­tom ogla­še­nog rat­nog zlo­čin­ca Se­ku­lu Dr­lje­vi­ća, na ide­o­lo­škoj ma­tri­ci Sa­vi­ća Mar­ko­vi­ća Šte­di­mli­je, je­dan je od vo­de­ćih ak­te­ra - pred­sjed­nik pro­u­sta­škog, na­ci­fa­ši­stič­kog tzv. Pe­trov­dan­skog (opro­sti, Go­spo­de) Cr­no­gor­skog Sa­bo­ra na Ce­ti­nju, 12. ju­la 1941. go­di­ne - bes­kom­pro­mi­san od­go­vor na ovo bru­tal­no ne­po­čin­stvo, usli­je­di­lo je, po ne­kim no­vi­jim svje­do­če­nji­ma već isto­ga da­na, ali je, u ko­lek­tiv­nom po­i­ma­nju, otje­lo­tvo­ren sim­bol - 13. jul 1941. Ustao je cio slo­bo­dar­ski na­rod Cr­ne Go­re ( to je je­di­na an­ti­fa­ši­stič­ka op­šte­na­rod­na bu­na u ma­hom po­ro­blje­noj Evro­pi): Br­đa­ni, Cr­no­gor­ci, Sta­ro­her­ce­gov­ci, Pri­mor­ci, Sta­ro­ra­ša­ni, Sr­bi sva tri za­ko­na i svih ide­o­lo­gi­ja, po­no­sni po­tom­ci slav­nih, svi­je­tlih Sr­ba ko­ji su iz­vo­je­va­li me­đu­na­rod­no pri­zna­nje srp­ske Knja­že­vi­ne Cr­ne Go­re ( i Sr­bi­je, da­ka­ko ) na Ber­lin­skom Kon­gre­su 13. ju­la 1878. go­di­ne, uz pre­sud­nu po­moć jed­no­rod­ne i jed­no­vje­r­ne Ru­si­je. Kao i ju­la 1712., na Ca­re­vom La­zu; j u l a 1796-te, na Mar­ti­ni­ći­ma; ju­la 1876. na Vuč­jem Do­lu, ko­ji dan po­tom na Fun­di­ni, Me­du­nu, Spu­žu, Mar­ti­ni­ći­ma, opet, itd. itd.
Mno­go to­ga što je jul osvi­je­tlio, po­mra­či­le su ka­sni­je - sve do da­nas, a iz­gle­da i po da­nas, i po­sli­je nas će - ide­o­lo­ške za­blu­de, in­te­re­si ve­li­kih si­la ma­lih du­ša i još ma­njih pa­me­ti kao ono u sta­ro vri­je­me u do­ba gor­kih da­na - opet u ju­lu (jul­ski sin­drom, ka­za­li bi mo­de­r­ni psi­ho-so­ci­o­lo­zi; zna­me­ni­ti Ce­zar osta­vio nam je ime i po­nos u na­slje­đe, re­kli bi pje­sni­ci ) po­ha­re (ge­no­cid) Ku­ča i dr. ple­me­na i kra­je­va od Tu­ra­ka, osta­lih oku­pa­to­ra, tir­ja­na, zlo­du­ha, sa­bra­će, ne­bra­će - bez­bra­će i sra­mo­te - za­pje­vao bi, da od ja­da ne za­pla­če, pje­snik Ma­u­dić.