Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Je­dan kva­li­fi­ka­tiv za­jed­nič­ki je sva­kom če­lja­de­tu sa ovo­ga svi­je­ta. Bez ob­zi­ra na epo­he i me­ri­di­ja­ne, na bo­ju ko­že ili agre­gat­no sta­nje du­še. Taj de­ri­vat ubje­đe­nja i sta­va gla­si... „do­bar sam čo­vjek“. Vr­lo le­pljiv atri­but. Kur­vin­ski kom­plek­san. I sa­mi osje­ća­te ko­li­ko vam je sro­dan, zar ne? Ni­je bi­lo zlo­čin­ca da za se­be istin­ski ni­je ve­zi­vao tu mi­sao. Do­volj­no je is­ta­ći Hi­tle­ra ili Sta­lji­na – po­sr­ka­li su ri­je­ke kr­vi, i tvr­di­li da su ne­is­kva­re­ne sr­ži. Da im se, na­i­me, sr­ca da­ve u ta­la­si­ma do­bro­te. Pro­či­taj­te sa­mo Vaj­ber­ga... čo­vjek je pro­na­šao stra­ni­ce iz hro­no do­ku­me­na­ta gdje su dva „ve­li­ka­na“ upra­vo ova­ko se­be opi­si­va­la. Svo­je­ruč­no su osta­vi­li za­pis tra­ga o to­me ko­li­ko su ši­ro­ke du­še.
Ka­da se iz­mje­sti­mo iz isto­ri­je tla­či­te­lja, pa spu­sti­mo me­đu na­še šlji­ve, si­gu­ran sam da od­mah mo­že­te na­bro­ja­ti ma­kar de­set oso­ba iz svog okru­že­nja za ko­je zna­te da za­u­da­ra­ju na đa­vo­la. Vje­ruj­te, i oni ta­kvi za se­be mi­sle da su pre­pu­ni do­bro­te. Da su ra­nji­ve sr­ne op­ko­lje­ne vu­ko­vi­ma.
I ko je on­da ov­dje ma­ga­rac? Ka­ko je, svi­je­te!, do­šlo do ova­ko gran­di­o­zne za­vr­zla­me? Čo­vjek što ne va­lja mi­sli da va­lja?! Zar je zbi­lja mo­gu­će da ne­ma na­či­na da ave­ti­nja raz­lu­či da li mu u gru­di­ma uda­ra sr­ce ili lu­pa čvor od go.ana? Na sre­ću, po­sto­je na­či­ni. Na ne­sre­ću, ne ko­ri­ste se. Po­nu­di­ću dva rje­še­nja... ne to­li­ko do­bra da vas spa­su, ali do­volj­no upo­tre­blji­va da se ubu­du­će skla­nja­te. Ili da ma­kar se­be te­sti­ra­te da li ste me­đu nji­ma... Na če­mu se una­pri­jed iz­vi­nja­vam ako re­zul­ta­ti bu­du ne­po­volj­ni po ne­ko va­še ubje­đe­nje.
* * *
Aj­mo pr­vo da uda­ri­mo u de­fi­ni­ci­ju šta za­pra­vo do­bro­ta zna­či. For­mu­la­ci­ja ima si­ja­set (in­ter­su­bjek­tiv­nih, em­pat­sko-al­tru­i­stič­kih, so­cio - afir­mi­šu­ćih, eg­zi­sten­ci­jal­nih, mo­ral­no-etič­kih)... lič­no, naj­mi­li­ja mi je ne­ka sa­svim de­ve­ta. Jer je jed­no­stav­na. Pojm­lji­va i prak­tič­na. Ona, na­i­me, ka­že ka­ko je do­bar onaj ko­ji je od po­mo­ći i kon­struk­tiv­ne po­dr­ške se­bi i dru­gi­ma. Ko­ji ne či­ni stva­ri i dje­la pri­tom ugro­ža­vju­ći kva­li­tet tu­đih ži­vo­ta. Pre­ma ovo­me, loš čo­vjek je onaj ko­ji se po­na­ša su­prot­no od sve­ga na­ve­de­nog. A sad ide­mo do pr­vog in­stru­men­ta ko­jim se ot­kla­nja za­bu­na... Kaj­še­rov mač je in­te­gral­ni dio sva­ke ozbilj­ne pro­vje­re to­kom iz­ra­de psi­ho­lo­škog pro­fi­la. Ma­lec­ki test ko­ji ot­kri­va da li je „su­bjekt“ do­bra ili lo­ša oso­ba. Ako se to­kom pro­cje­ne pri­mi­je­ti da Kaj­še­rov mač štr­či iz do­bi­je­nih re­zul­ta­ta, on­da se ra­di – na­rod­ski re­če­no – o ne­so­ju nad ne­so­ji­ma. Po­treb­no je sa­mo da se evi­den­ti­ra po­sto­ja­nje jed­nog sla­nog ele­men­ta: ubje­đe­nje o sop­stve­noj kon­stant­noj ugro­že­no­sti, bez uzro­ka i po­vo­da. Da bi vam bi­lo ja­sni­je - zna­te ka­ko ne­ka dje­ca u ra­noj do­bi iz­mi­šlja­ju ima­gi­nar­ne li­ko­ve, fan­ta­stič­na bi­ća ko­ja sa­mo oni vi­de... i zo­vu ih ne­vi­dlji­vim pri­ja­te­lji­ma. Ne­što slič­no, a opet iz­o­pa­če­ni­je pod­ra­zu­mi­je­va Kaj­še­ro­va oštri­ca. To je ono ka­da sa­zre­le je­din­ke nje­gu­ju stav da su okru­že­ne opa­snim lju­di­ma. Ra­di se o oso­ba­ma ko­je ima­ju ima­gi­nar­ne ne­pri­ja­te­lje. Ili još ja­sni­je – ko­je u svi­ma vi­de tak­ma­ca, pre­pre­ku i opa­snost za se­be. Ko­me god da iz mo­zga vi­ri Kaj­še­ro­va sa­blja, taj ili ta ni­ka­da i ni pod ka­kvim uslo­vi­ma ne­će pro­pu­sti­ti pri­li­ku da pro­bu­ra­zi plu­ća dru­gi­ma. Po­seb­no ako im se uka­že mo­guć­nost da to uči­ne s le­đa. Klo­ni­te se ova­kvih spo­do­ba... ima ih po­svu­da. Pu­sti­te da se sa­me isi­je­ku od zla – jer... Kaj­še­rov mač ne­ma dr­šku, na­zu­bljen je s oba kra­ja. Psi­ho­pa­to­lo­ški go­vo­re­ći, ta­kve oso­be kad -tad pod­leg­nu od svog otro­va. Ne mo­gu da stig­nu da pre­ko­lju sva gr­la na ko­ja na­i­la­ze... po­je­de ih ne­moć zbog pri­su­stva čo­vje­čan­stva. Ge­ne­ral­no, ra­di se o uža­snim lju­di­ma... ko­ji su gor­ko ne­sreć­ni. S nji­ma tre­ba po­stu­pa­ti bez sa­ža­lje­nja, bez opro­sta.
* * *
Dru­gi me­tod je vi­še ob­ja­šnje­nje ka­da do­bri od­lu­če da vi­še ne bu­du do­bri. Sta­nje ko­je no­si sim­bo­lič­no ime - „sve­šte­ni­kov ga­vran“. Pro­is­te­klo iz pri­če o ka­to­lič­kom ocu ko­ji je pod sta­re da­ne na­pu­stio cr­kvu i ho­dio svi­je­tom, a da ni­jed­nom ne­volj­ni­ku ni­je pru­žio po­moć. Ula­zak u po­zi­ci­ju „sve­šte­ni­ko­vog ga­vra­na“ na­stu­pa s da­nom ka­da je­din­ka shva­ti ili do­đe do za­ključ­ka da ne sa­mo da oni što či­ne lo­še ne­će bi­ti ka­žnje­ni, već da či­ni­ti do­bro ne pod­ra­zu­mi­je­va ni­ka­kvu prav­du, na­dok­na­du ili ne­be­sku na­gra­du. Na sre­ću, „ga­vra­ni“ ni­su opa­sni po dru­ge – ne že­le zlo, sa­mo su od­lu­či­li da po­ste od vje­re u do­bro. Ta­kvi lju­di, za raz­li­ku od „kaj­še­ro­va­ca“ zbi­lja mo­gu po­sje­do­va­ti du­šu od sre­bra, sa­mo ih raz­o­ča­ra­nje is­pu­sti sa glav­nog pu­ta. Ne­ka­ko se is­pi­šu iz ži­vo­ta. Ni­su or­gan­ski lo­ši, ali ni­ka­da ne­će bi­ti od po­mo­ći. Pred nji­ma već tre­ba ima­ti sa­ža­lje­nja... i pre­gršt opro­sta. Sve­šte­ni­ko­vi ga­vra­ni in­tim­no tra­ga­ju za po­tvr­dom da uni­ver­zum po­kre­ću ne­se­bič­nost i žr­tva. Do ta­da, dr­ža­će se mra­ka...
* * *
Lju­di će za se­be re­ći da ni­su li­je­pi, da im iz usta i sa no­gu ba­zdi... da ni­su vo­lje­ni i čak da su ubi­li... ali ni­ka­da ne­će pri­zna­ti da ni­su do­bri. Lo­že se na po­mi­sao da su po­put Isu­sa. Jer bi­ti do­bar u svi­je­tu ma­če­va i ga­vra­na je go­ro­sta­sna pri­vi­le­gi­ja. Sko­ro pa di­ja­bo­lič­no ri­jet­ka. Že­sto­ko pri­vlač­na. Na­lik pje­sni­ku što se koc­ka sa pi­ja­nim ve­pro­vi­ma. Va­lja od­i­gra­ti po­bjed­nič­ku ru­ku sa špi­lom naj­sla­bi­jih ka­ra­ta. Adu­ti su uvi­jek u špi­lu kod pre­va­ra­na­ta.
Ali, opet... ni­šta ti krv i oči ne za­gri­je, kao osje­ćaj da si či­sta du­ša. Ako uop­šte po­sto­je bez­vre­me­na sre­ća i lje­po­ta... na­la­ze se u ri­je­či­ma ka­da dru­gi ka­žu da si do­bar.

(Autor je knji­žev­nik)