Pi­še: Mi­ro­slav La­zan­ski


Ne­ma bo­ljeg po­zi­va i mo­ti­va­ci­je za Sr­be u Re­pu­bli­ci Srp­skoj da u ne­de­lju 25. sep­tem­bra iza­đu na re­fe­ren­dum od naj­no­vi­je vi­je­sti iz Sa­ra­je­va da će go­spo­din Ba­kir Izet­be­go­vić za­tra­ži­ti i uki­da­nje ime­na Re­pu­bli­ka Srp­ska.
Mo­žda pred­lo­ži i re­fe­ren­dum oko to­ga? Pa će ta­mo gdje ni­su uspje­li po­li­ti­ča­ri, us­pje­ti ozlo­je­đe­ni na­rod. Na re­fe­ren­du­mu. Po­što je oči­to da je u Sa­ra­je­vu naj­kra­ća cr­ta iz­me­đu dvi­je tač­ke, ara­be­ska.
Šta god se mi­sli­lo, BiH je ra­tom po­di­je­lje­na ze­mlja, cen­tral­ne in­sti­tu­ci­je u Sa­ra­je­vu smi­šlje­ne su sa­mo da bi se do­ka­za­lo da ze­mlja ni­je raz­dvo­je­na.
Dej­ton je pri­hva­tao sta­tus quo et­nič­kih te­ri­to­ri­jal­nih gra­ni­ca, ali Za­pad ipak već go­di­na­ma po­ku­ša­va da ob­no­vi mul­ti­et­nič­ki ka­rak­ter BiH.
Na Za­pa­du je uvrije­že­no mi­šlje­nje da je do ra­ta u BiH do­šlo zbog „srp­ske agre­si­je”, da su pri­je iz­bi­ja­nja su­ko­ba Sr­bi, mu­sli­ma­ni i Hr­va­ti ži­vje­li u pra­voj idi­li, da ni­je bi­lo me­đu­sob­ne „drev­ne mr­žnje”, da je Sa­ra­je­vo bi­lo sre­ćan mul­ti­et­nič­ki grad, pa se sto­ga opet mo­že ži­vje­ti na isti na­čin.
To što je vi­še od 150.000 Sr­ba iz Sa­ra­je­va mo­ra­lo 1995. da ode iz tog gra­da, što su mno­ge po­ro­di­ce is­ko­pa­va­le i svo­je dav­no pre­mi­nu­le ro­đa­ke i no­si­li ih sa so­bom, ja za ta­kav slu­čaj u Evro­pi 20. vi­je­ka ne znam.
Ne spo­rim da se u BiH u onoj ve­li­koj Ju­go­sla­vi­ji ži­vje­lo i na­ci­o­nal­no i vjer­ski pri­lič­no to­le­rant­no.
Da su se lju­di dru­ži­li, nor­mal­no ra­di­li na po­slu, da otvo­re­ne mr­žnje ni­je bi­lo. Ka­da je, na pri­mjer, u Vi­so­kom, ta­mo da­le­kih se­dam­de­se­tih go­di­na, ne­ko ofar­bao ogra­du mo­sta na Foj­ni­ci u ze­le­nu bo­ju, bo­ja je sju­tra­dan pro­mi­je­nje­na, a far­bar pro­na­đen.
Na­rav­no, ni­je bi­lo de­mo­kra­ti­je, po­sto­ja­la je par­ti­ja ko­ja je stro­go vo­di­la ra­ču­na i o bo­ji ogra­de na mo­stu, ne sa­mo ze­le­noj, već i o bi­lo ko­joj dru­goj. Vo­di­lo se ra­ču­na da u sva­kom gra­du ili mje­stu, ko­je je vi­še­na­ci­o­nal­no, po­sto­ji ka­drov­ska še­ma po ko­joj ako je pred­sjed­nik op­šti­ne mu­sli­man, on­da je di­rek­tor naj­ve­će fa­bri­ke Sr­bin, a di­rek­tor škol­skog cen­tra Hr­vat.
Pa se, ka­da is­tek­nu man­da­ti, na­ci­je sa­mo ro­ti­ra­ju na od­re­đe­nim du­žno­sti­ma.
I to je funk­ci­o­ni­sa­lo. Da li je sve to bi­lo iskre­no i do­bro?
Mo­žda i ni­je, ali ni­je bi­lo ni ra­ta, ni ne­kih me­đu­na­ci­o­nal­nih su­ko­ba. On­da ka­da je sru­še­na Ju­go­sla­vi­ja, ka­da je na­po­kon sti­gla de­mo­kra­ti­ja, on­da su u BiH mu­sli­ma­ni pr­vo od­jed­nom po­sta­li Bo­šnja­ci, što mi ni dan da­nas ni­je ja­sno, jer ka­ko mo­žeš 50 go­di­na da se zo­veš jed­no, a on­da pre­ko no­ći dru­go, da­kle on­da su Bo­šnja­ci od­jed­nom po­če­li da za­go­va­ra­ju te­zu „je­dan čo­vjek je­dan glas”, što je dru­go ime za pre­gla­sa­va­nje, su­spen­do­va­li su kon­sti­tu­tiv­nost Sr­ba u BiH i eto ra­ta.
BiH je bi­la sa­zda­na na Av­no­jev­skim prin­ci­pi­ma kon­sti­tu­tiv­no­sti sve tri na­ci­je i ka­da je to uki­nu­to, rat je bio ne­mi­no­van. Ne mo­žeš da imaš av­no­jev­ske gra­ni­ce bez av­no­jev­skih prin­ci­pa. Od­no­sno mo­žeš, ali on­da imaš rat sa svim tra­gič­nim po­sle­di­ca­ma.
Na Za­pa­du to ni­ka­ko ni­su htje­li da shva­te i uva­že jer su smrt i ra­za­ra­nje sa­mo ro­ba na glo­bal­nom tr­ži­štu. Ili ka­ko bi to re­kao do­bri sta­ri Karl Marks: „Ako že­li­te da obje­si­te ka­pi­ta­li­ste, oni će vam pro­da­ti ko­no­pac.”
Ju­go­sla­vi­ja se po­sle Dru­gog svjet­skog ra­ta za­sni­va­la na Ti­tu, par­ti­ji, NOB-u i JNA, pri če­mu su se po­je­di­ni na­ci­o­nal­ni iden­ti­te­ti i da­lje ja­vlja­li kao me­đu­sob­na kon­ku­ren­ci­ja. Ti­to i par­ti­ja su bi­li ar­bi­tri, ali ni­su mo­gli da ot­klo­ne jaz iz­me­đu po­li­tič­kog i et­no­kul­tur­nog shva­ta­nja na­ci­je, već su za so­bom osta­vi­li i du­bo­ka na­ci­o­nal­na ne­ras­po­lo­že­nja.
U Hr­vat­skoj je po­raz na­ci­o­na­li­sta u „ma­spo­ku” 1971. do­ži­vljen kao po­bje­da „srp­skih” ge­ne­ra­la u JNA, dok je u Sr­bi­ji pad Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća do­ži­vljen kao na­ci­o­nal­no po­ni­že­nje. Spe­ci­fič­na kon­struk­ci­ja ju­go­slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je in­sti­tu­ci­o­na­li­zo­va­la je na­ci­o­na­li­zam u mno­gim struk­tu­ra­ma dr­ža­ve: na­ci­o­nal­ne eko­no­mi­je, te­ri­to­ri­jal­na od­bra­na, re­pu­blič­ke ve­ze s ino­stran­stvom.
Ovaj po­li­cen­tri­zam je blo­ki­rao in­te­gral­ne me­ha­ni­zme pri­vre­de i dru­štva i ja­čao na­ci­o­nal­nu dr­žav­nost re­pu­bli­ka. Fe­de­ra­ci­ja je sve vi­še bi­la ne­spo­sob­na oko bi­lo ko­je od­lu­ke, za mo­bi­li­sa­nje ma­sa ne­do­sta­ja­la je još sa­mo psi­ho­lo­ška di­men­zi­ja na­ci­o­na­li­zma.
Da bi se do­go­dio mi­ran ras­pad Ju­go­sla­vi­je, ne­do­sta­la je po­li­tič­ka in­te­gra­ci­ja no­vo­na­sta­lih ma­nji­na, a to je opet za pred­u­slov ima­lo svo­jev­sr­snu gra­đan­sku svi­jest u no­vim na­ci­o­nal­nim dr­ža­va­ma. Umje­sto to­ga, no­vi li­de­ri su is­ta­kli kon­cept kul­tur­ne na­ci­je – Mi­lo­še­vić, da bi se odr­žao na vla­sti, Tuđ­man ka­ko bi do­šao na vlast. Sr­bi su od dr­ža­vo­tvor­nog na­ro­da u Hr­vat­skoj i BiH, u Hr­vat­skoj de­gra­di­ra­ni u sta­tus ma­nji­ne, a ka­sni­je i pro­tje­ra­ni.
Ova di­na­mi­ka ni­je BiH, „Ju­go­sla­vi­ji u ma­lom”, osta­vi­la ni­ka­kve šan­se za op­sta­nak. Na svim do­sa­da­šnjim iz­bo­ri­ma na­ro­di BiH gla­sa­li su za po­dje­lu duž et­nič­kih gra­ni­ca. Bru­tal­na re­al­na po­li­ti­ka u to­me vi­di i ne­ku pri­vlač­nost, ne­ka­da­šnji su­kob na ži­vot i smrt svo­di se na gro­zni­cu ni­skog in­ten­zi­te­ta.
Da li je to uvre­da mo­ral­nog osje­ća­nja? Mo­ral­ni od­go­vor, sam po se­bi, ni­je do­vo­ljan. Pra­vo je pi­ta­nje či­ji je to uzak i go­li in­te­res, a da ne­ma ve­ze s ka­te­go­ri­jom mo­ra­la – iz­grad­nja mul­ti­et­nič­ke BiH? Po­sle sve­ga…