Pi­še: Sla­vi­ca Bu­la­jić


Ja sam Cr­na Go­ra, jed­na od pri­rod­no naj­bo­ga­ti­jih i naj­ljep­ših bal­kan­skih ze­ma­lja. Bar sam to ne­kad bi­la, u svom pu­nom sja­ju. Po po­vr­ši­ni ma­la ze­mlja, ali ne­ka­da ta po­vr­ši­na ni­je bi­la pre­pre­ka da me svi sma­tra­ju ve­li­kom i bo­ga­tom ze­mljom, ze­mljom ča­snih, hra­brih i do­brih lju­di. U da­ljoj pro­šlo­sti, ja, po po­vr­ši­ni ma­la ze­mlja, bi­la sam na­se­lje­na ve­li­kim (po du­ši, umu i hra­bro­sti) lju­di­ma, ko­ji su se ča­sno bo­ri­li za me­ne i mo­je ime, a sa­mim tim i za se­be.
Ni­je­sam do­zvo­lja­va­la da bi­lo šta na­ru­ši moj ugled i da me na­zi­va­ju ze­mljom iz­da­ji­ca, ubi­ca, ku­ka­vi­ca, lo­po­va, kri­mi­na­la­ca, ze­mljom ko­ja se udru­žu­je sa ne­pri­ja­te­lji­ma. Ti epi­te­ti su za me­ne i moj na­rod bi­li ne­po­zna­ti. Ni­je se ras­pra­vlja­lo o vje­ri, cr­kvi, za­sta­vi, je­zi­ku. Mir­no i slo­žno se ži­vje­lo, ne vo­de­ći ras­pra­ve o stva­ri­ma ko­je bi sa­mo do­ve­le do ne­pri­ja­telj­stva me­đu mo­jim na­ro­dom. Me­đu­tim, te kob­ne 1989, sve se pro­mi­je­ni­lo.... Ta go­di­na pred­sta­vlja po­če­tak ne­čeg zlog, kob­nog, po­gub­nog, po­če­tak sa­mo­u­bi­stva ko­je tra­je i ne za­vr­ša­va se. Zam­ka iz ko­je ni­je ja­san iz­laz. ON je obi­lje­žio taj po­če­tak. Svo­jim la­žnim osmi­je­hom, glu­mom za Oska­ra i od­lič­no ins­ce­ni­ra­nom pri­čom, stvo­rio je cr­no–bi­je­li ni­je­mi film, ko­ji se, sko­ro pa 30 go­di­na ne za­vr­ša­va. Se­bi je do­di­je­lio glav­nu ulo­gu, a na­iv­ni na­rod ga po­dr­žao.
Oni epi­te­ti ko­ji su bi­li ne­po­zna­ti, ne za­dr­ža­va­ju se sa­mo kao poj­mo­vi, oni po­sta­ju stvar­nost. Cr­no – bi­je­li film jer su ve­se­le bo­je za­bra­nje­ne u ne­če­mu što ON re­ži­ra, a ni­je­mi zbog to­ga što na­rod ću­ti, slu­ša, gle­da i kli­ma gla­va­ma, a on uni­šta­va, kra­de, uni­šta­va i po­no­sno se smje­ška. Glu­mi dže­la­ta i su­di­ju, a na­rod mu apla­u­di­ra bez ob­zi­ra što je osu­đen, ka­ko se či­ni, na vječ­nu ro­bi­ju. Ko­ma­dao me, pro­da­vao me­ne , va­šu ze­mlju, uni­šta­vao vas dio po dio , a sve to uz ču­ve­nu re­če­ni­cu ko­ju go­di­na­ma po­na­vlja: „Ide­mo pu­tem na­pret­ka, sta­bil­no­sti i pro­spe­ri­te­ta“ .
Vje­ru­jem, da ka­da iz­go­va­ra ovu re­če­ni­cu, su­zdr­ža­va se da se ne za­smi­je, ka­da po­mi­sli da u nju još uvi­jek lju­di vje­ru­ju. Po­tru­dio se da od vas, mog na­ro­da, na­pra­vi me­đu­sob­ne ne­pri­ja­te­lje. Na­veo vas je na svo­ju li­ce­mjer­nu pri­ču o vje­ri, je­zi­ku, na­ci­o­nal­no­sti, sa­mo da bi­ste po­sta­li jed­ni dru­gi­ma krv­ni­ci, a sve u ci­lju, da bi mr­ze­ći jed­ni dru­ge, za­bo­ra­vi­li da je za­pra­vo ON je­di­ni ne­pri­ja­telj va­še ze­mlje, va­šeg je­zi­ka, da je ON me­ne, va­šu ze­mlju, uni­štio i pro­dao. La­žnim mo­ra­li­sa­njem i „pri­ja­telj­skim“ go­vo­ri­ma, skri­ve­nih na­mje­ra, uveo vas je u klop­ku iz ko­je ve­ći­na ne mo­že da iza­đe zbog stra­ha ko­ji osje­ća, ili pak ne­će, jer još uvi­jek vje­ru­je u nje­ga, u nje­gov la­žni osmi­jeh i go­vor u ko­ji ne znam ka­ko vi­še i sam vje­ru­je. La­žni go­vor ko­ji je uvi­jek do sa­da bio či­sta su­prot­nost od ne­čo­vječ­nih dje­la ko­ja je na­pra­vio. Ka­ko vri­je­me pro­la­zi, tra­ži raz­ne na­či­ne da va­ma, mom na­ro­du, ba­ca pra­ši­nu u oči. Ne da vam da pro­gle­da­te po­sli­je ovo­li­ko vre­me­na pat­nje i rop­stva. Pri­ča o pri­dru­ži­va­nju kob­nom pak­tu ko­ji je mo­ju po­vr­ši­nu 1999. go­di­ne da­ri­vao bom­ba­ma, moj na­rod ugro­zio, za­ga­dio mo­ju ze­mlju i pre­li­je­po mo­re. On je jed­nom pri­li­kom re­kao: „Ne­ma sna­žni­jeg ar­gu­men­ta za NA­TO in­te­gra­ci­je Cr­ne Go­re od is­ku­stva 1999. go­di­ne“ da li ovu re­če­ni­cu mo­že iz­go­vo­ri­ti oso­ba ko­ja tvr­di da vo­li svoj na­rod i ze­mlju?!- Za nje­ga je to put na­pret­ka i sta­bil­no­sti?! Ali znam, sve te ide­je ni­je mo­gao sam ostva­ri­ti, bez po­mo­ći i po­dr­ške dru­gih. Na pr­vom mje­stu na­la­zi se ve­li­ki dio vas ko­ji ga je po­dr­žao, što svje­sno, što ne­svje­sno. Ali ja se na­dam da će se ve­ći­na vas pro­bu­di­ti iz ovog 30-go­di­šnjeg sna i ko­nač­no se su­prot­sta­vi­ti čo­vje­ku ko­ji je sam se­bi naj­va­žni­ji, ON pa ON, či­ji se ape­ti­ti još uvi­jek, po­sli­je sve­ga što je ZA SE­BE UČI­NIO, ni­je­su za­do­vo­lji­li.
Dru­go mje­sto, kao po­moć­ni­ci u ostva­ri­va­nju nje­go­vih ide­ja, di­je­le nje­go­vi vjer­ni sa­rad­ni­ci ko­ji su ga po­dr­ža­va­li od sa­mog po­čet­ka i s njim se go­sti­li na pre­pu­noj tr­pe­zi ko­ju je na­rod ser­vi­rao, kao i mi­še­vi ko­ji su pro­vi­ri­li iz ru­pa i da­li mu po­dr­šku, nas na­ro­de iz­da­li, a sad nam, kao nje­go­va pro­du­že­na ru­ka, nu­de ključ za iz­la­zak iz pro­ble­ma. Pa zar će­mo do­zvo­li­ti da još 4 go­di­ne zbi­ja­ju ša­le na naš ra­čun?!
„Sve za do­bro na­šeg na­ro­da i na­še Cr­ne Go­re“- la­žna re­če­ni­ca ko­ju go­di­na­ma iz­go­va­ra­ju ON, nje­go­vi po­da­ni­ci i iz­da­ji­ce ko­je su mu se pri­dru­ži­le. Iza te re­če­ni­ce se skri­va nji­ho­vo pra­vo mi­šlje­nje i na­mje­ra: „Sve za na­še do­bro, ko­ga bre bri­ga za na­rod i Cr­nu Go­ru“. Sad sto­ji­mo na ivi­ci pa­kla. Ako ga od­re­di­mo da nas „vu­če za nos“ još 4 go­di­ne, to nam je bes­plat­na kar­ta za sa­mi pa­kao. Vri­je­me je za bu­đe­nje i ži­vot bez stra­ha. Mi­slim da po­sli­je 30 go­di­na stvar­no je­ste. Ja sam Cr­na Go­ra, Ti si Cr­na Go­ra, MI smo Cr­na Go­ra, a ON je film stra­ve i uža­sa ko­ji ko­nač­no tre­ba da se za­vr­ši!