Pi­še: Če­do­mir An­tić


No­vi­ne u Sr­bi­ji, BiH i Hr­vat­skoj pre­pu­ne su fej­sbuk ob­ja­va raz­o­ča­ra­nih uče­sni­ka ra­ta. Ne­ko je po­stao ja­ko spre­man da fi­nan­si­ra za­jed­nič­ka pu­to­va­nja rat­nih ve­te­ra­na ko­ji se su­o­ča­va­ju sa be­smi­slom svo­je žr­tve. Od­jed­nom svi o ra­tu go­vo­re kao da su im pred nos sta­vi­li sa­stav uče­ni­ka pe­tog raz­re­da.
Šta se to do­ga­đa? Ko­me po­li­tič­ki me­dij­ski vla­sni­ci Bal­ka­na ša­lju te po­ru­ke? Da li ne­ko nor­ma­lan za­i­sta mi­sli da će na­rod i po­li­ci­ja Re­pu­bli­ke Srp­ske na­pa­sti Sa­ra­je­vo, Tu­zlu, Ze­ni­cu i Bi­hać? Hr­vat­ski me­di­ji od­zva­nja­ju be­smi­sli­ca­ma o to­me ka­ko Re­pu­bli­ka Srp­ska ru­ši mir i pod­sti­če rat. Zvi­je­zda HDZ, du­go­di­šnji mi­ni­star i pro­pa­li pred­sjed­nič­ki kan­di­dat, ri­jet­ko ne­sim­pa­tič­ni lje­kar (ko­ji se po­li­ti­ke do­mo­gao pri­je sve­ga za­to što je sin jed­nog hr­vat­skog na­ci­o­nal-bolj­še­vi­ka ko­nač­no pre­tvo­re­nog u na­ci­o­nal­nog mu­če­ni­ka), ka­že ka­ko Hr­vat­ska voj­ska „ni­ka­da ni­je bi­la agre­sor“ u BiH – već je za­bo­ga vo­di­la „ak­tiv­nu od­bra­nu“ pa osva­ja­la po­lo­ža­je sa ko­jih bi mo­gla bi­ti bom­ba­rdo­va­na „do­mo­vi­na“.
Još je re­kao da u Ha­gu osu­đe­ni Hr­va­ti ni­su rat­ni zlo­čin­ci, za raz­li­ku od Sr­ba ko­ji to u sva­kom su­ča­ju je­su. Isto­vre­me­no, ne­ki in­te­li­gent­ni tvi­te­raš iz Srp­ske ili Sr­bi­je po­ru­ču­je jav­no­sti ka­ko se ne­će bo­ri­ti za po­li­ti­ča­re pa ni nje­gov sin ne­će pre­ži­vlja­va­ti oče­vu ne­ka­da­šnju zlu sud­bi­nu.
Da­kle, po­li­ti­ča­ri su kri­vi. Da ni­je bi­lo srp­skih po­li­ti­ča­ra ne bi 1941. srp­ski na­rod do­ži­vio ge­no­cid. Naš na­rod ne bi 1992. bio obes­pra­vljen. Ne bi bi­lo Si­je­kov­ca, Sa­ra­je­va, Po­fa­li­ća, Kra­vi­ca, Ske­la­na, Ozre­na... Sa­mo da je ne­ki srp­ski se­lja kon­sul­to­van, ne bi bi­lo ni ra­ta, ni voj­ske, ni stru­je, ni vo­de, ni či­nov­ni­ka, ni po­re­za... Vje­ro­vat­no ne bi bi­lo ni stra­na­ca da nam od­re­de gra­ni­ce re­zer­va­ta ili po­sta­ve ka­ve­ze i pro­tvo­re ze­mlju u Zo­o­lo­ški vrt.
Ka­kvi su to lju­di ko­ji mi­sle o se­bi kao o sto­ci? Ka­kvi su da su... Po­li­ti­ča­ri su, me­đu­tim – i on­da ka­da ih cr­kve i dru­ge usta­no­ve pre­po­zna­ju me­đu dje­či­com ina­če okor­je­lih i ko­rum­pi­ra­nih vjer­skih ili ide­o­lo­ških fa­na­ti­ka – pro­iz­vod vo­lje svo­jih na­ro­da. Čak su i Broz i Mi­lo­še­vić bi­li sli­ka i vo­lja zna­čaj­nog dje­la na­ših gra­đa­na. Tvrd­nja da ra­tu­ju dje­ca (osim mo­žda u Afri­ci) pri­lič­no je be­smi­sle­na i go­vo­ri ru­žno o na­šim voj­ni­ci­ma i nji­ho­vim ro­di­te­lji­ma. Uvje­re­nje da je po­li­ti­ka lo­po­vluk, dr­žav­ni i na­ci­o­nal­ni in­te­re­si pre­va­ra, a da su sa­mo do­bri oni po­li­ti­ča­ri ko­ji mo­gu da nam da­ju ne­za­ra­đe­ni no­vac, sra­mo­ta su za one ko­ji se usu­de da ga iz­rek­nu.
Srp­ski na­rod je 1991. i 1992. bio na­pad­nut. Od­bra­nje­na je tek po­lo­vi­na na­šeg na­ro­da i ze­ma­lja. Ni­su nas po­bi­je­di­li hr­vat­ska ni bo­šnjač­ka voj­ska, već ar­mi­je SAD i NA­TO. Ju­če je u Re­pu­bli­ci Srp­skoj na­rod gla­sao na re­fer­endu­mu bra­ne­ći naj­ve­ću na­šu rat­nu po­bje­du, ne­što što smo i ra­ni­je ima­li ali smo mo­ra­li da bra­ni­mo - rav­no­prav­nost. U Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni Sr­bi ima­ju rav­no­prav­nost, ono što su u SFR Ju­go­sla­vi­ji uži­va­li svi na­ro­di. To je rav­no­pra­vost ko­je ne­ma vi­še za Sr­be u Cr­noj Go­ri, Hr­vat­skoj i na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. I da se zna: srp­ski po­li­ti­ča­ri, ko­ji su pri­je če­tvrt vi­je­ka sta­li na če­lo na­ro­da, on­da ka­da pred Ame­ri­kan­ce ni­je smio ni­ko ni iz Mo­skve i Pe­kin­ga, pla­ti­li su sku­pu ci­je­nu. Iz­u­zev Mi­lo­še­vi­ća, ko­ji je pre­dao Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, svi su se bo­ri­li do kra­ja, bi­li su ru­že­ni, ku­đe­ni, go­nje­ni i na po­sli­jet­ku za­to­če­ni u ha­šku kon­zer­vu. Ta­mo su od­re­da svi - i Ka­ra­džić i Mar­tić i Mi­lo­še­vić - po­sta­li po­bjed­ni­ci i na­ci­o­nal­ni mar­ti­ri či­je će ime ži­vje­ti dok je Sr­bi­na.
La­ko je da­nas op­tu­ži­va­ti po­li­ti­ča­re. Že­li­te li da bu­de­te dio ma­fi­ja­ške or­ga­ni­za­ci­je? Da Vam pred­sjed­nik mi­je­nja na­ci­o­nal­nost, vje­ru, ide­o­lo­gi­ju sa­mo da bi ostao na vla­sti, da vam u ime „mi­ra“ i „pla­ta“ po­ni­šti pro­šlost, za­bra­ni je­zik, pi­smo, obes­pra­vi Vam ime, a dr­ža­vu pre­tvo­ri u no­sač tu­đih avi­o­na...? Znam ze­mlju za Vas. Sa­mo ci­je­na se uvijek pla­ti. Evo, ima dr­ža­va u ko­ji­ma Sr­bi ni­su bra­ni­li rav­no­pra­vost. Ni­su bi­li u opa­sno­sti da ih ba­ca­ju u ja­me ili im si­lom pro­mi­je­ne vje­ru, pa su ću­ta­li i če­ka­li... Da­nas je za­to u Cr­noj Go­ri jed­na re­če­ni­ca do­volj­na da na­rod­nom po­sla­ni­ku su­de za ru­še­nje ustav­nog po­ret­ka ili odu­zmu dr­ža­vljan­stvo.
Sr­bi­ja ni­ka­da ni­je ta­ko ne­u­vjer­lji­vo po­dr­ža­va­la svo­ju bra­ću, kao što je to uči­ni­la uoči ovog iz­nu­đe­nog re­fe­ren­du­ma u Re­pu­bli­ci Srp­skoj. Pa i bez re­fe­ren­du­ma je sva­ka šu­ša sma­tra­la za svo­je ljud­sko pra­vo da pri­zi­va te­ro­ri­stič­ki na­pad na de­mo­krat­ski iza­bra­ne po­li­ti­ča­re Sr­bi­je i Srp­ske. De­ce­ni­ja­ma nas gru­pa to­ta­li­tar­nih ti­po­va, uglav­nom fi­nan­si­ra­nih iz ino­stran­stva, za­si­pa mr­žnjom, pa dru­gu srp­sku dr­ža­vu na­zi­va­ju šum­skom tvo­re­vi­nom a njen na­rod zvje­ri­ma. Na­rav­no, ne­ka pi­še ko šta ho­će. De­zer­te­ri­ma tre­ba da se ba­vi dr­ža­va, ako smi­je. Bez ob­zi­ra na njih, sva­ki po­šten čo­vjek zna šta mu je či­ni­ti ka­da mu ubi­ja­ju su­na­rod­ni­ke. (Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)