Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić

Ma­li su ma­li, ve­li­ki su ve­li­ki. Ma­li bi da bu­du ve­li­ki. Ve­li­ki ne zna­ju da su ve­li­ki. Ve­li­ki su ma­li u dru­štvu ma­lih, ma­li uspi­je­va­ju u svom htje­nju, ve­li­ki po­sta­ju ma­li. Ma­li su ma­li u dru­štvu ve­li­kih, ve­li­ki ne uspi­je­va­ju u svom na­sto­ja­nju, ma­li osta­ju ma­li. Ma­li su ve­li­ki u dru­štvu ma­lih, ma­li i ma­li na rav­noj no­zi sto­je. Ve­li­ki su ve­li­ki u dru­štvu ve­li­kih, ve­li­ki i ve­li­ki na rav­noj no­zi sto­je. Dru­žba ma­lih i ve­li­kih tvo­ri ne­po­mir­lji­vo­sti. Ma­lo br­do i Hi­ma­la­ji. Rit i Pa­ci­fik. Li­li­pu­ta­nac i Ko­los. Ru­bi­ko­va koc­ka i Ke­op­so­va pi­ra­mi­da. Ži­vi­na i pla­ti­na. Mi­nus i plus, k’o Amer i Rus. Za­pad­njač­ki ma­te­ri­ja­li­zam i is­toč­njač­ki spi­ri­tu­a­li­zam. Sa za­pa­da ta­ma, s is­to­ka svje­tlo.
Ma­li je ma­li ka­da bra­tu svo­je­mu na ze­ru u oku uka­zu­je, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da se us­pi­nje da iz svo­ga sta­blo se­kvo­je is­tre­blju­je.
Ma­li je ma­li ka­da mu su­di i pre­su­đu­je, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da bra­tu hva­lu pje­va, se­be sa­ma osu­đu­je. Ma­li je ku­di­lac, ve­li­ki je hva­lo­spje­vač. Ma­li je ma­li ka­da bra­tov uči­nak za­ne­ma­ru­je, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da ve­li­ča uči­nak, po­zi­va bra­ta svo­je­ga na po­či­nak. Ma­li je ma­li ka­da na učin­ku bra­to­vom za­vi­di, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da na učin­ku bra­ta bla­go­da­ri. Ma­li je Ka­in, ve­li­ki je Avelj. Ma­li je ma­li ka­da sve­ga va­zda mu je ma­lo, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da ma­lo va­zda mu je mno­go. Ma­li je ma­li ka­da ras­koš ga ne snab­dje­va, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da od svo­ga dru­ge odi­je­va. Ma­li je ne­sit, ve­li­ki je pre­sit (Sit). Ma­li je ma­li ka­da je od mi­sli ne­znat­nih, šta ću je­sti, šta ću pi­ti, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da je od mi­sli go­le­mih, šta ću mi­sli­ti, šta ću či­ni­ti. Ma­li je ma­li ka­da mu odo­ra ka ni­že pre­te­že, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da odo­ru ka ne­bu uz­di­že. Ma­li je oli­nja­li sla­do­stra­snik Ka­ra­ma­zov, ve­li­ki je bo­žan­stve­ni mi­sli­lac Ka­ra­ma­zov. Ma­li je ma­li kad ko­ma­da da bi op­stao, ve­li­ki je ve­li­ki i kad ko­lju ne bi po­su­stao. Ma­li je ma­li ka­da re­ži, oti­ma, na­sr­će, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da mi­lu­je, po­pu­šta, okre­će. Ma­li je od­met­nik, ve­li­ki je tr­plje­nik. Ma­li je ma­li ka­da se uz­vi­su­je, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da se uni­zu­je. Ma­li je ma­li jer se na taj na­čin uni­zu­je, ve­li­ki je ve­li­ki jer se na taj na­čin uz­vi­su­je. Ma­li je uni­žen, ve­li­ki je uz­vi­šen. Ma­li je ma­li ka­da u sve­mu iskru žu­či iz­na­đe, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da iskru lu­če va­zda pro­na­đe. Ma­li je ma­li ka­da iskru žu­či iskrom žu­či za­li­va, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da iskru žu­či lu­čom na­li­va. Ma­li je žu­čo­no­ša, ve­li­ki je lu­čo­no­ša. Ma­li je ma­li kad se san­gri­jom ve­li­ko­ga opi­ja, ve­li­ki je ve­li­ki kad do­zvo­lja­va tu glu­pu ša­lu. Ma­li je ma­li jer će s kr­vi pre­ći na is­toč­nik ži­vo­ta, ve­li­ki je ve­li­ki jer će u po­go­dan čas met­nu­ti ve­to. Ma­li je aspi­da, ve­li­ki je pu­no­krv­ni si­sar.
Ma­li je ma­li ka­da pod­u­ča­va da san­gri­ja bra­će je si­ner­gi­ja, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da odo­bra­va tu glu­pu ša­lu. Ma­li je ma­li kad ob­ma­nju­je, zbu­nju­je, iz­vr­će, ve­li­ki je ve­li­ki kad raz­ob­li­ču­je, kad isti­na ga po­kre­će. Ma­li je la­ža, ve­li­ki je prav i is­pra­van. Ma­li je ma­li ka­da se igra dik­ta­tu­re nad ve­ćim od se­be. Ve­li­ki je ve­li­ki ka­da do­pu­šta tu glu­pu ša­lu. Ma­li je ma­li jer ne zna da će na kra­ju sku­po pla­ti­ti tu glu­pu ša­lu, ve­li­ki je ve­li­ki ka­da mu ot­pu­šta du­go­ve. Ma­li je du­žnik, ve­li­ki je opra­šta­lac.
I kri­ti­kant, i za­vid­nik, i ha­lav, i ras­pu­snik, i ban­dit, i po­no­sit, i za­vad­nik, i gu­li­ko­ža, i kle­vet­nik, i gor­de­lji­vac, baš sve to je naš ma­li, ne bi li se us­peo i ve­lik po­stao, ne bi li bra­ta iz­o­sta­vio a se­be (us)po­sta­vio, ne bi li dru­gog uni­zio i se­be uz­vi­sio, ne bi li se nad­gor­nja­vao i go­re bio... No, naš ma­li je u nat­pje­va­va­nju za­blu­dio, pa je nat­pje­van bio. Gra­nit iskao, a ob­lu­čić po­stao. Pa je na ko­stu ba­čen i ga­žen bio. Pa je na ko­stu ga­žen val če­kao. Ga­zio, pre­ga­žen je bio. A on­da ga je val za­plju­snuo i bo­cu mu darivao. A u bo­ci ne­ko pi­smom šap­će, za sve zga­že­ne ob­lu­či­će...
,,Bi­ćeš ve­li­ki, ma­li moj, ka­da bu­deš ve­li­ki u vje­ri svo­joj, te ćeš pro­bu­di­ti u se­bi vje­ru ko­ja je pre­te­ča sva­ke po­bje­de. Bi­ćeš ve­li­ki, ma­li moj, i ka­da bu­deš ve­li­ki u na­da­ma svo­jim, jer ko­ji se mno­go na­da mno­go i do­bi­ja. Bi­ćeš ve­li­ki, ma­li moj, i ka­da bu­deš ve­li­ki u lju­ba­vi svo­joj, jer lju­bav je oganj ko­jim go­ri svi­jet. Uz­vi­si­ćeš se ma­li moj ka­da bu­deš is­tra­ja­vao u vje­ri, na­di i lju­ba­vi, ga­zio tr­nje i pe­njao se na vi­si­nu po­sto­ja­no. Eto ta­da, sa­mo ta­da, bi­ćeš naj­ve­ći me­đu ve­li­ki­ma, ma­li moj!“ Pa se ze­ra ma­la za­mi­sli­la...