Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ide mi u su­sret mlad čovjek,mo­žda ne­kih 20-ak go­di­na. U jed­noj ru­ci dr­ži (na­rav­no) te­le­fon, a u dru­goj po­go­le­mu plje­ska­vi­cu u le­pi­nji. Isto­vre­me­no i raz­go­va­ra i žva­će, jer ne­ma se vre­me­na za dan­gu­bu. Iz­me­đu riječi, ko­je uglav­nom ''kra­se'' psov­ke, ha­la­plji­vo uba­cu­je za­lo­ga­je u se­be. Krat­ko i ja­sno-žde­re. Okre­nuh se još jed­nom, da ga po­gle­dam ot­po­za­di. Mi­je­šali mi­je­ša. Ma že­na mu ni­je rav­na. Šta li će s njim bi­ti za 15-ak go­di­na, po­mi­slih. U sva­kom slu­ča­ju, ako se ne za­u­sta­vi na vri­je­me(ma­da či­sto sum­njam),ne­će to iza­ći na do­bro. Ako će­mo po­šte­no, a i ka­ko bi!?.
Go­ja­znost je­ste ve­li­ki pro­blem da­na­šnje svjet­ske po­pu­la­ci­je, stvo­ren br­zim na­či­nom ži­vo­ta, op­štom jur­nja­vom, kao i ogrom­nim bro­jem otvo­re­nih ki­o­ska i re­sto­ra­na br­ze hra­ne. Dav­no je re­če­no da je sve što je br­zo to je i ku­so, pa ta­ko je­ste i u ovom slu­ča­ju. Na­ža­lost, mno­go mla­dih lju­di pri­pa­da ovoj ka­te­go­ri­ji ne­zdra­vog od­no­sa pre­ma se­bi i svom zdra­vlju. No, ono što vr­lo če­sto pra­ti go­ja­znost je­ste jed­na ja­ko ru­žna oso­bi­na, a to je ha­la­plji­vost. Me­đu­tim, po­sto­ji i ve­li­ki broj onih ko­ji ni­su po­za­ma­šni, ali su za­to vr­lo ha­la­plji­vi.
Pro­či­ta­la sam ne­dav­no da ge­ni ov­dje mo­gu da od­i­gra­ju zna­čaj­nu ulo­gu, ma­da ja ne­ka­ko sum­nji­ča­vo gle­dam na to. Vi­še sam sklo­na da vje­ru­jem, da i ova kao i mno­ge lo­še oso­bi­ne po­la­ze i do­la­ze iz ku­će. Vas­pi­ta­njem, pra­vil­nom, umje­re­nom i re­dov­nom is­hra­nom, kao i ri­tu­al­nim po­ro­dič­nim oku­plja­njem oko sto­la, za ha­la­plji­vost jed­no­stav­no ne­ma mje­sta. Me­đu­tim, po­što se u da­na­šnjem dru­štvu,sve ono što bi tre­ba­lo da ga či­ni ja­kim i zdra­vim, bru­tal­no ga­zi i za­po­sta­vlja, a sve ono što ne va­lja agre­siv­no iz­ba­cu­je u pr­vi plan, i či­ni ga ona­kvim ka­kvo je­ste, ne­hu­ma­nim i iš­ča­še­nim, on­da je ha­la­plji­vost ve­o­ma vi­so­ko ran­gi­ra­na. Njo­me se sa­mo po­ku­ša­va­ju za­tr­pa­ti ''ru­pe'' ko­je vr­lo če­sto ima­ju ve­ze sa du­bo­kom du­hov­nom pra­zni­nom i ne­za­do­volj­stvom. Ha­la­plji­vo uba­ci­va­nje hra­ne, po­gre­šan je put za zdrav i is­pu­njen ži­vot. I još ne­što-jed­no­stav­no je ne­pri­stoj­no bi­ti de­beo.
No, ni­je sa­mo hra­na ono što čo­vje­ka či­ni ha­la­plji­vim i ne­u­mje­re­nim. Na­pro­tiv, ima to­li­ko dru­gih ži­vot­nih i dru­štve­nih po­li­go­na gdje ha­la­plji­vost i te­ka­ko ot­kri­va čo­vje­ko­vu pri­ro­du. Že­lja za nov­cem, za­tim op­se­siv­na i ba­ha­ta že­lja za vla­šću, ala­vo i pro­ždr­lji­vo bo­ga­će­nje po­je­di­na­ca, gra­bež i ne­u­mje­re­na glad za po­sje­do­va­njem, sve su one oso­bi­ne ko­je či­ne ta­kvog čo­vje­ka ha­la­plji­vim.
Sve ili ni­šta, kao i ona sad i od­mah-nji­ho­va je de­vi­za.
Ni­ka­ko se ne­ću i ne mo­gu po­mi­ri­ti sa tim da je ma­te­ri­jal­no ja­če i va­žni­je od du­hov­nog. Iako me ovo su­lu­do vri­je­me u ko­me ži­vi­mo, sva­ko­dnev­no de­man­tu­je, ne pa­da mi na pa­met da mu se po­ko­rim i uđem u nje­go­vu ''vo­de­ni­cu''.
Ni­ka­ko se ne­ću i ne mo­gu po­mi­ri­ti sa tim da je ku­će­ri­na od 1000 kva­dra­ta, ''ve­ća'' i to­pli­ja od skrom­nog do­ma pu­nog lju­ba­vi i ve­dri­ne. Iako se ovo na­pu­klo vri­je­me za­ra­že­no ne­mo­ra­lom i po­hle­pom po­ku­ša­va i tru­di da me raz­u­vje­ri, ni u snu ne­ću i ne že­lim da ga ''sa­slu­šam''.
Ni­ka­ko se ne­ću i ne mo­gu po­mi­ri­ti sa tim da je ha­la­plji­va že­lja za vla­šću, bi­lo za nje­nim osva­ja­njem ili op­stan­kom na njoj, va­žni­ja i pri­mar­ni­ja od zdra­vog,hu­ma­nog i po­žr­tvo­va­nog od­no­sa pre­ma do­sto­jan­stve­nom i do­bro­na­mjer­nom ži­vo­tu. Iako mi se ovo da­na­šnje vri­je­me, za­do­je­no mr­žnjom i ne­hu­ma­no­šću pot­cje­nji­vač­ki ke­zi u li­ce, ni u ''lu­di­lu'' ne­ću osta­ti rav­no­du­šna i inert­na.
Ni­ka­ko se ne­ću i ne mo­gu po­mi­ri­ti sa tim, da je ha­la­plji­vo i sti­ca­nje i tro­še­nje nov­ca, bit­ni­je od po­šte­nog i vri­jed­nog ra­da. Iako me ovo za­tro­va­no i hen­di­ke­pi­ra­no vri­je­me upor­no že­li u ''svo­jim re­do­vi­ma'', ja ni­kad, baš ni­kad ne­ću bi­ti dio nje­go­vog ''ti­ma''.
Ni­ka­ko se ne­ću i ne mo­gu po­mi­ri­ti sa tim, da je ha­la­pljiv, agre­si­van i ne­va­spi­tan čo­vjek, neo­p­hod­ni­ji i po­želj­ni­ji od pri­stoj­nog, ne­na­me­tlji­vog, vri­jed­nog i do­sto­jan­stve­nog. Iako me ovo da­na­šnje vri­je­me za­ga­đe­no če­sti­ca­ma ne­ljud­sko­sti, sva­ko­dnev­no ''ša­ma­ra'' svo­jim pr­lja­vim ru­ka­ma- si­gur­no ne­ću po­sr­nu­ti, a tek ni­ka­ko ne­ću pa­sti.
Da­kle, osta­ću na stra­ni, gdje mi­slim da bi svi tre­ba­lo da bu­de­mo. Na stra­ni čo­vje­ka. Na­ža­lost, mno­gi ne mi­sle i ne že­le ta­ko, a to upra­vo oni­ma ko­jim ha­la­plji­vost je­ste pre­o­ku­pa­ci­ja i te ka­ko ide u ko­rist.
Ha­la­pljiv čo­vjek ne mo­že ima­ti nijed­nu do­bru oso­bi­nu. On ne mo­že bi­ti ve­li­ko­du­šan. U sa­moj svo­joj su­šti­ni on je se­bi­čan.Ha­la­pljiv čo­vjek ni­ka­da ni­šta ne po­kla­nja osim svo­je su­je­te. On ni­čim dru­gim ni­je is­pu­njen osim svo­jom bes­kraj­nom pra­zni­nom. Ni sil­ni mi­li­o­ni, kao ni ''avi­o­ni i ka­mi­o­ni'' ne mo­gu taj bu­nar za­tr­pa­ti. Dža­ba!
Za­to dra­gi mo­ji-do­sto­jan­stva i po­šte­nja! Skrom­no­sti, pri­ja­te­lja i po­što­va­nja! To­plih ri­je­či i po­gle­da! O lju­ba­vi da i ne go­vo­ri­mo! I po­la­ko, uzmi­te od sve­ga po­ma­lo…''za­lo­gaj po za­lo­gaj''. Ja gu­sti­ram..I ja i moj bič. Jer ha­la­plji­vost je kič.
(Autor je pje­snik)