Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


-Ma šta je s ovim sra.em? (rga po te­le­fo­nu ner­vo­zno) - Alo, ne mo­gu sad da raz­go­va­ram, u auto­bu­su sam...
-Lju­ba­vi, ne osta­vljaj me! - šest re­do­va se okre­nu put nje. Zna­ti­želj­ne oči za­in­tri­gi­ra­no je po­li­za­še ci­je­lu - ona­ko za­bun­da­nu u jak­ni.
-Ču­ješ li... (ci­je­di kroz zu­be i na­bi­ja zim­sku ka­pu du­blje na li­ce)... Ne mo­gu sad da raz­go­va­ram, slu­ša­li­ca ne ra­di... na spi­ker­fo­nu si.
-Baš me bri­ga! Ja ću po­a­ve­tat ako se od­mah ne vra­tiš!
-Maj­mu­ne je­dan... tre­ba­lo je ra­ni­je o to­me da raz­mi­šljaš.
-Ti znaš da ja ni­kad ne raz­mi­šljam! Ti mi za to slu­žiš! Vra­ti se, mi­li­ce mo­ja! (po­ljup­ci po­če­še da iska­ču sa zvuč­ni­ka).
-Mli­to ne­ki, a? - ba­ba se nag­nu put nje.
-Aha (uz­dah­nu i po­di­že ka­pu sa li­je­ve obr­ve)... pot­pu­ni.
-Mr­šni to od­ma'.
-Te­ško, ba­ko... evo po­ku­ša­vam.
-Alo, ču­ješ li me?! Alo! (te­le­fon za­pa­ni­či)
-Tu sam, ko­nju... ne vi­či. (pri­ma­če usne bli­že sit­nom otvo­ru)- Ili­ja, bi­lo je do­sta. Mo­ra ova­ko... go­to­vo je. Od si­noć sam dva­put po­vra­ća­la - ali na­pu­štam te. Po­sve.
-Ja sam sa­mo od ju­tros osam pu­ta umro. Okre­ni auto­bus i vra­ti se. Bi­ću bo­lji, ku­nem se!
-Ne vo­zim ja, Ili­ja!
-Cve­te moj!
-Ma, ba­ta­li! (okre­nu se put ba­be) Zna da sam sla­ba na eka­vi­cu.
-Uh i ja... (po­mi­lo­va se po pun­đi) Vo­lim ka­ko od­je­ku­je.
-Be­bo mo­ja!
-Ču­ješ li, ne­moj eka­vi­com!
-Ali re­ko sam "be­bo"...
-E pa... ti to iz­go­va­raš eka­vi­com.
-Mi­le­na? Ču­ješ li me?
-Ču­jem te... ka­kvo je to ko­me­ša­nje? S kim si to? Je­si li to va­ni?
-Mi­le­na, slu­šaj... ovo sam za te­be na­pi­sao... (iš­či­sti gr­lo, pa kre­nu na fran­cu­skom) "Mi­le­na tes yeux sont com­me un trac­te­ur con­du­it par de­ux fla­ments."
-Uh... (za­ba­ci gla­vu na­zad, pa se po­vra­ti) Ko ti je to na­pi­sao?
-Ja, be­bo.
-Ili­ja!
-Hm... kum, ma­lo mi je on po­mo­gao.
-Pa re­ci ku­mu da si mi upra­vo sa­op­štio ka­ko su mi oči kao trak­tor ko­ji vo­ze dva fla­min­go­sa.
Muk.
-Ili­ja... mo­ram da idem. Slu­ša­ju svi. Zbi­lja, aj­de... zdra­vo.
-Če­kaj, če­kaj! Mi­le­na!
-Šta ima da se ka­že vi­še?
-Bi­ću bo­lji... obe­ća­vam (glas mu je cvo­ko­tao) Ja ne umi­jem ni­šta bez te­be.
-Znam. A to ne mo­gu vi­še da to­le­ri­šem. Po cio dan s ku­mom... vas du­gi vi­jek ni­šta ne pred­u­zi­maš.
-Pred­u­ze­ću. (glas mu se uta­nji)
-Ima li išta da sam ja te­bi po­re­me­ti­la... za sve ove go­di­ne. Ne­ma, Ili­ja.
-Ovaj... za­pra­vo ima.
-Mo­lim?
-Mi­slim, glu­po je... ali i ti ni­si sa­vr­še­na baš. Mi­slim je­si... ali... eto...
-Is­plju­ni, Ili­ja! Šta sam?
-Pa, hr­češ.
-Ni­je tač­no!
-Cve­te... hr­češ.
Za­sta­de, po­gle­da u ba­bu. Ova je od­mje­ri pa skre­nu po­gled uz jed­no krat­ko "Pih!"
-Što mi ni­si re­kao ra­ni­je? Ti baš imaš, ono... slab san.
-Što da te bu­dim... ne spa­vam... ali vo­lim da te gle­dam. Ta­da ti no­sić ra­di ono "hop - hop"... znaš?... kao kod hrč­ka.
Udah­nu, is­pra­vi se, opet udah­nu pa se snu­ždi. Pri­sje­ti se ka­ko sa­mo uz nje­ga ta­ko me­ko usni. Ka­ko vo­li što joj pr­ste u ko­su uple­te, pa joj uhva­ti vrat... kao da že­li da ga za­šti­ti i ugri­je. To je bi­lo do­volj­no... baš do­volj­no za sve."Do­bro, Ili­ja... po­sled­nja šan­sa. Vra­ćam se ka­sni­je dru­gim auto­bu­som."
-To! Cve­te moj... obe­ća­vam, sve ti obe­ća­vam... ga­će ću od­mah u ma­ši­nu... pi­vo ne ide pod sto... kla­di­o­ni­ca ni­kad vi­še... mo­žda vi­ken­dom sa­mo... ne­ma vi­še por­ni­ća... tj. ima kad ne­đe odeš... ra­zu­mi­ješ, jer mi fa­liš... se­stru ti ne­ću zva­ti "oštro­kur­ka"... ne pred njom ba­rem...
-Do­bro, Ili­ja. Do­bro. Aj­de ula­zi u ku­ću ne po­mi­je­ći se. Ču­jem da si va­ni.
-Ovaj, ne mo­gu... ba­cio sam klju­če­ve. Če­ka­ću te ov­dje, is­pred zgra­de.
-Pa što si po­bo­gu ba­cio klju­če­ve?!
-Pa, mi­slio sam ako te ne ubi­je­dim da se vra­tiš... da ti ka­žem da ne mo­gu ući u ku­ću... pa da se on­da vra­tiš. Pa da te ta­da ubje­đu­jem. Spre­mio sam se i da pla­čem, znaš. I kum isto. Zo­ran naj­gr­đe pla­če znaš. Kad smo bi­li ma­li, va­zda su nam da­va­li pa­ra, sa­mo da pre­sta­ne.
-Ili­ja! Sni­jeg je po­la me­tra! Idi kod ku­ma, od­mah. Če­kaj me ta­mo.
-Ovaj, kum je po­red me­ne... pret­po­sta­vi­li smo da ćeš ta­ko ne­što pred­lo­ži­ti. I on je ba­cio klju­če­ve od svog sta­na.
-Maj­sto­re! (pro­lo­mi se kroz auto­bus) Za­u­sta­vljaj! Mo­ram da iza­đem! Od­mah! (po­gle­da u te­le­fon ner­vo­znih obr­va) Ili­ja, maj­mun­či­no jed­na!
-Vo­lim te, cve­te!
-I ja te­be! Do­la­zim! Aj sad, mrš! (pre­ki­nu po­ziv i usta­de hi­tro. Pri­je ne­go što iz­le­će va­ni, po­vra­ti se i re­če ba­bi) - U pra­vu ste... mli­to je. Ni­kad od nje­ga ne­će bi­ti So­lu­nac... Ima nje­žne pr­ste ko be­ba... ope­če se na fri­ži­der... Ali je moj mli­to! I vo­li me iako hr­čem! Mo­žda ne­kim že­na­ma tre­ba pra­vi mu­ška­rac... ali me­ni tre­ba bez­u­slov­na lju­bav. Mu­ško mo­gu po­sta­ti i sa­ma. Po­bo­gu, imam se­stru oštro­kur­ku! Ali je sa­mo on u mo­jim oči­ma vi­dio fla­min­go­se ko­ji vo­ze trak­tor. Ako to ni­je lju­bav, on­da ja ne znam šta je, ba­ba.
I is­ko­či u vi­ja­vi­cu.
(Autor je knji­žev­nik)