Na­ša him­na sa­dr­ži i po­ziv svim na­ra­šta­ji­ma da vo­le svo­ju ze­mlju i da vje­ru­ju u nje­nu vječ­nost! Ta lju­bav i vje­ra sti­za­će i to­ko­vi­ma na­ših ri­je­ka (ako ih vječ­no bu­de!), čak do mo­ra i oke­a­na! Tu­ri­stič­ki pro­pa­gan­di­sti to su is­ko­ri­sti­li za re­kla­mi­ra­nje na­ših ge­o­graf­skih „je­din­stve­no­sti i ne­po­no­vlji­vo­sti“ po­na­vlja­ju­ći: „nek je vječ­na Cr­na Go­ra“! Pri­rod­ne si­le, one ze­malj­ske, i one ne­be­ske, će se pi­ta­ti o vječ­no­sti nje­nog ge­o­graf­skog li­ka (po­ne­što će se i čo­vjek pi­ta­ti), ali ge­o­gra­fi­ja ni­je i de­mo­gra­fi­ja. O de­mo­graf­skom fak­to­ru „vječ­ne Cr­ne Go­re“ mo­ra­ju se bri­nu­ti ljud­ski na­ra­šta­ji ko­ji, kao i ri­je­ke, ima­ju svoj tok. Taj tok ne­mi­nov­no, ima i svo­je po­no­re (ra­to­vi i stra­da­nja vo­đe­ni ru­kom vi­ših si­la), ali mo­ra po­sto­ja­ti i bor­ba za „vječ­no“ bi­ti­sa­nje na­šeg ro­da na ovom pro­sto­ru da ne va­pi­mo, bar u mi­ru, za­jed­no sa pje­sni­kom Mi­lu­ti­nom Mi­ćo­vi­ćem: “Sad nas na­ši po­no­ri žde­ru“... Po­no­ri su evi­dent­ni, a mi baš ne va­pi­mo da ih za­tvo­ri­mo, od­no­sno, da skre­ne­mo na­še ži­vot­ne to­ko­ve si­gur­ni­jim pro­sto­rom. Mo­ra­mo da pla­ni­ra­mo svo­ju bu­duć­nost ko­ja bi se raz­vi­ja­la u su­prot­nom prav­cu od onog tren­da ko­ji je ov­dje na­slo­vljen: Ma­li, još ma­nji...
Čuj­mo sa­vjet ve­li­kog fi­lo­zo­fa i mu­dra­ca Ber­tran­da Ra­se­la: „Da čo­vjek bu­de sre­ćan u ovom svi­je­tu, na­ro­či­to kad mla­dost mi­ne, neo­p­hod­no je da o se­bi mi­sli ne sa­mo kao o jed­noj iz­dvo­je­noj je­din­ki či­ji da­ni će br­zo do­ći kra­ju, ne­go kao o di­je­lu ži­vot­ne ri­je­ke ko­ja te­če od pr­vog sje­me­na do da­le­ke i ne­po­zna­te bu­duć­no­sti...“
Bi­ti „dio te ži­vot­ne ri­je­ke ko­ja te­če“ za ve­ći­nu je lju­di smi­sao bi­ti­sa­nja i naj­ve­će sre­će. Ma­la i or­ga­ni­zo­va­na dru­štve­na za­jed­ni­ca mo­ra da ima plan ka­ko da po­dr­ži ovaj pri­rod­ni iz­vor nje­ne vi­tal­no­sti, a ne da ne­moć­no ma­lak­sa­va u po­no­ri­ma bi­je­le ku­ge. Ro­di­telj­stvo i po­ro­di­ca, da­kle, kao iz­vor naj­du­bljih i sve­tih osje­ća­nja.
Ko­nač­nost na­še po­je­di­nač­ne eg­zi­sten­ci­je ni­je raz­log za od­u­sta­ja­nje od pre­no­še­nja na­šeg „zlo­sreć­nog ude­sa“ na po­tom­stvo. Ap­surd ne do­la­zi sa te stra­ne, već iz ko­li­či­ne za­pri­je­će­ne smr­ti od nas sa­mih! U na­šoj ne­dav­noj pro­šlo­sti to se zva­lo krv­na osve­ta i akt ubi­stva oprav­da­van je iz­vje­snim „ča­snim“ raz­lo­zi­ma. Ta čast je bi­la raz­log da po­je­di­nac uklju­či me­ha­ni­zam smr­ti za nje­nu od­bra­nu. Re­ci­div tog ane­mič­nog sta­va je sva­ki akt kad po­je­din­ci ili or­ga­ni­zo­va­ne gru­pe „uzmu za­kon u svo­je ru­ke“. Ako je vri­jed­nost ži­vo­ta pod­re­đe­na dru­gim uti­li­tar­nim pri­o­ri­te­ti­ma on­da ula­zi­mo u zo­nu ure­đe­nja ap­sur­da! Po­sta­je­mo ap­surd­ni, jer smo svoj ži­vot sta­vi­li na koc­ku, jer smo ga kraj­nje re­la­ti­vi­zo­va­li i uslo­vi­li! Sva­ka zre­la i or­ga­ni­zo­va­na za­jed­ni­ca mo­ra da pri­mo­ra svo­ju dr­ža­vu da za­u­zme čvrst stav pre­ma vla­da­ri­ma ta­me, a ne da „li­be­ral­no“ po­sma­tra ka­ko pa­da­ju mla­de žr­tve u ra­tu ne­kih kla­no­va i „bez­bje­do­no­sno in­te­re­sant­nih“ po­je­di­na­ca. Za­što to po­sma­tra­mo sa dis­tan­ce: mi po­šte­ni i oni zli? Je­smo li uhva­će­ni bru­tal­nom “di­ja­lek­ti­kom“ ma­te­ri­ja­li­zma na­še tran­zi­cij­ske stvar­no­sti? Po toj „ko­re­o­gra­fi­ji“ ostra­šće­no ko­ra­ča­mo za na­šim po­li­ti­ča­ri­ma, dok na­ša mla­dost po­ni­re: pra­ti­mo to u či­tu­lja­ma, no­vin­skim vi­je­sti­ma ili već (!) hlad­no­krv­nim kri­mi-pri­ča­ma. Bu­di­mo, s raz­lo­gom pa­te­tič­ni: to su na­ša dje­ca, ne­dav­no ski­nu­ta s kri­la De­da Mra­za (pod uti­skom sam još jed­ne No­ve go­di­ne). Pred tim op­se­siv­no-baj­ko­vi­tim li­kom De­da Mra­za sva­ki sreć­ni ro­di­telj ima san o bu­duć­no­sti svo­ga dje­te­ta, o ra­do­sti­ma od­ra­sta­nja i ste­pe­ni­ca­ma uspje­ha. Ne­ma mje­sta za sum­nju da bi ne­što mo­žda mo­glo na­o­pa­ko da po­đe! Za­to sa­da, vje­ro­vat­no, u šo­ku ću­te. Pre­u­zi­ma­ju li svu kri­vi­cu na se­be? Gdje su po­gri­je­ši­li ili po­ka­za­li ne­moć? Ne ču­je se ni­ka­kav ko­lek­tiv­ni pro­test. Či­ni mi se, ni dru­gih, ko­ji di­žu „uz­bu­ne“ ka­da se otvo­ri ne­ko no­vo po­gla­vlje ili se na­ja­vi ko­rak ka glo­bal­nim in­te­gra­ci­ja­ma. Ra­đa­ti ili ne ra­đa­ti, pi­ta­nje je sad! Gu­bi­ci ko­je tr­pe na­še po­ro­di­ce ni­su pro­zro­ko­va­ni vi­šim si­la­ma (rat, epi­de­mi­ja, ne­sre­će), već na­šim ne­ma­rom i gru­bim po­i­ma­njem dru­štve­nog re­da i za­ko­na.
Ko­ja mje­ro­dav­na ana­li­ti­ka pra­ti da­nas sta­nje tre­u­ma­ti­zo­va­nih i sve­stra­no ugro­že­nih po­ro­di­ca?! I ono što je za­po­če­to od stra­ne dr­ža­ve do­vo­di se u pi­ta­nje! Umje­sto to­ga, sva­ko­dnev­no se in­for­mi­še jav­nost o na­po­ri­ma EU i NA­TO da nas sta­bi­li­zi­ju i za­šti­te s kop­na, vo­de i va­zdu­ha, od sva­ko­vr­snih opa­sno­sti.
Pi­ta­nje „vječ­ne Cr­ne Go­re“ ni­je stvar tu­ri­stič­ke pro­pa­gan­de, nje­ne ge­o­gra­fi­je, već pi­ta­nje zdra­vog i mo­ral­nog bi­ća nje­nih na­ra­šta­ja. Ovo­me je pod­re­đen i sva­ki uspjeh i me­đu­na­rod­ni sta­tus.
Sle­de­ći de­mo­graf­ski po­nor ko­ji se ne eks­po­ni­ra na ta­ko tra­gi­čan na­čin, već po­ste­pe­no po­ka­zu­je svo­ju zlu ćud je­ste ve­li­ki broj mu­ška­ra­ca i že­na ko­ji ni­su stu­pi­li u brač­ne od­no­se, a ne­ma iz­gle­da da će to ikad i uči­ni­ti. Glav­ni uzrok te po­ja­ve je ne­ma­nje uslo­va za za­sni­va­nje po­ro­di­ce. Za­po­sle­nost ta­ko­đe pri­či­nja­va te­ško­će za po­di­za­nje dje­ce (od­su­stvo­va­nje, ne­stal­nost rad­nog od­no­sa, ne­do­sta­tak stam­be­nog pro­sto­ra).
Od­la­zak na rad u ino­stran­stvo una­pri­jed se „knji­ži“ kao šan­sa za obez­bje­đe­nje eg­zi­sten­ci­je mla­dih. Oni ko­ji mo­gu da po­dr­že svo­je di­je­te da de­fi­ni­tiv­no na­đe mje­sto na me­đu­na­rod­nom tr­ži­štu ra­da ne­ma­ju po­tre­be da bri­nu o na­šim tje­sko­ba­ma. Po­gle­daj­mo ka­kve ko­ri­sti ima ova na­ša za­jed­ni­ca od onih na ko­je se tro­še na­ša bu­džet­ska sred­stva i ko­ji kao go­tov “pro­iz­vod“ od­la­ze van! Da li je i to je­dan gu­bi­tak?!

Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić