Naš čo­vjek usnio san; u snu, sje­di i uži­va, u hla­do­vi­ni is­pi­ja ka­fi­cu, vi­kend je, ne­dje­lja. Či­ta vi­je­sti u no­vi­na­ma, raz­mi­šlja ka­ko će ove go­di­ne s po­ro­di­com na lje­to­va­nje, jer do­dat­ni po­sao ko­ji je uzeo do­nio mu je i vi­šak nov­ca. Mo­žda ne­ko ma­lo grč­ko ostr­vo, ne­što skrom­no. Na je­sen će pro­mi­je­ni­ti auto­mo­bil, da­kle, još će ma­lo ra­di­ti taj do­dat­ni po­sao… A gdje na lje­to­va­nje? Mo­žda, ipak, u Špa­ni­ju… i ta­da se san ras­pli­nuo. Sti­gli su ra­ču­ni- stru­ja, vo­da, in­ter­net, ka­zna za ne­pra­vil­no par­ki­ra­nje…
I gdje je tu 21. vi­jek? Pa u sno­vi­ma na­šeg čo­vje­ka, i sa­mog iz­lu­đe­nog po­li­tič­kim pro­po­vi­je­di­ma s ol­ta­ra, za­vje­ra­ma, ud­ba­ma, te­ro­ri­zmom, vi­ru­som gri­pa ko­ji ubi­ja… Slav­nom pro­šlo­šću ko­ja da­ti­ra vje­ko­vi­ma una­zad, te vjer­skim sim­bo­li­ma kr­stom, mje­se­com i zvi­je­zdom, pe­tro­kra­ka­ma i na­ci­o­na­li­stič­kom bi­žu­te­ri­jom, ko­ja je va­žni­ja od ži­vo­ta, do­sto­jan­stva i bu­duć­no­sti dje­ce?
Pih… po­mi­sli naš čo­vjek i pr­vo što uči­ni opsu­je ma­ter ne­ko­me od po­li­ti­ča­ra. Za­vi­sno od to­ga ko mu je kriv, onaj na vla­sti ili onaj u opo­zi­ci­ji. Vi­di li­je­pog da­na! Šte­ta ga je po­slom kva­ri­ti. Bo­lje pit' ka­fu, a i da nas vi­de. Jed­ni ži­ve u sno­vi­ma, jed­ni na Fej­sbu­ku, jed­ni u vi­la­ma... i svi ne­za­do­volj­ni. Jed­ni što ne­ma­ju ni­šta, dru­gi što ne­ma­ju još vi­še.
I ta­ko go­di­ne pro­la­ze... Oza­ko­ni­li smo sna­la­že­nje sa i bez na­vod­ni­ka, ima­mo dvi­je ka­ste, jed­nu za ko­ju za­ko­ni ne va­že i dru­gu ko­ja ne­ma ni­šta osim stra­ha, du­go­va, či­ra na že­lu­cu, i ku­ti­ju du­va­na, s ,,Gin­ta­ša'', u dže­pu.
Pa ka­ko bje­lo­svjet­ski hoh­šta­ple­ri ima­ju pra­va ču­di­ti se, ka­ko 19-go­di­šnja ne­za­po­sle­na pla­vu­ša vo­zi ,,mer­ce­des'' od 120 hi­lja­da eura? Zar ti isti tu­ri­sti ni­ka­da ni­su ču­li za se­le­bri­ti­je?
Ovo je ze­mlja sna­la­žlji­vih lju­di, ko­ji pre­ko ba­bi­nog ra­ču­na va­lja­ju pa­ru, jer im je ra­čun blo­ki­ran zbog du­ga, gdje ima onih ko­ji uđu u ku­pa­ti­lo i ota­mo na FB ša­lju sel­fi­je, s no­vog “aj­fo­na”... Ne­ma­ju za stru­ju ali ima­ju za smart TV… Ima onih ko­ji ne ra­de ni­šta, a ima­ju sve i onih ko­ji rin­ta­ju i ne­ma­ju ni­šta. Ima tu pre­kra­snih pri­rod­nih lje­po­ta, ima ri­je­ka po­nor­ni­ca, po­no­ra u nov­ča­ni­ci­ma, i ru­pa u za­ko­nu, ma ima tu sve­ga. Di­vlja lje­po­ta.
Mi smo od­vaj­ka­da bi­li Evro­pa, lju­bi­te­lji ori­jen­tal­nog zvu­ka, bli­tve, bu­re­ka i će­va­pa, beč­kog kon­cer­ta.... Ne­ma nam prem­ca ... Mi smo ge­ni­jal­ci ko­je ni­ko ne ra­zu­mi­je… mi smo žr­tve svjet­ske igre ve­li­kih si­la, svi nas ho­će, svi nas vo­le… Svi­ma tre­ba­mo.
Ima da im svi­ma po­ka­že­mo ko ima oko vra­ta naj­ve­ći zlat­ni la­nac, ko je ga­zda, fra­jer, ko je ha­dži­ja! Bal­kan, Bal­kan, ko­li­jev­ka Evro­pe. Ni­ko ne­ma na­šu du­šu, ni­či­je že­ne ni­je­su ta­ko li­je­pe... Ma, mi smo ču­do!

Pi­še: El­mir Đo­ko­vić