Či­ta­lac, ako je ko­jim slu­ča­jem gra­đa­nin Cr­ne Go­re, tre­ba da bu­de po­no­san. Ima to­me ne­ko­li­ko go­di­na ka­da me je na uli­ci sreo je­dan moj kom­ši­ja, ina­če ne­ka­da­šnja zvi­je­zda pr­vog ri­ja­li­ti­ja u Sr­bi­ji. Ka­že mi ka­ko je vri­je­me da se ne­što ura­di u na­šoj dr­ža­vi. Pred­lo­ži od­mah i da osnu­je­mo stran­ku. Za­te­čen po­sta­vim pi­ta­nje ci­lja, pro­gra­ma... On za­klju­či ka­ko je va­žno da smo nas dvo­ji­ca po­zna­ti, na­rod­ni lju­di. Naš pro­gram bi­će jed­no­sta­van, ma­te­ma­tič­ki neo­bo­riv: po­nu­di­će­mo na­ro­du bo­lji ži­vot. Ra­zu­mi­je se, uz jed­no ne­za­o­bi­la­zno po­ja­šnje­nje: nas dvo­ji­ca smo ta­ko­đe na­rod i lo­gič­no je da, dok smo na vla­sti, taj bo­lji­tak poč­ne od nas. Ti­me bi­smo dje­li­mič­no i is­pu­ni­li pred­iz­bor­no obe­ća­nje.
Ni­sam pri­hva­tio, ali bio sam im­pre­si­o­ni­ran. Naš na­rod vo­li skrom­ne i šte­dlji­ve, ne­pot­ku­plji­ve Ro­be­spje­re, sit­ni­ča­vo škr­te vla­da­re ti­pa kra­lja Pe­tra Pr­vog... Ali ako bi mo­gli da bi­ra­ju, naj­vi­še bi ci­je­ni­li ne­kog zlat­nog kra­lja Mi­du. Ako bi mo­gao da bu­de kao Ti­to, za ko­ga i da­nas pri­mi­tiv­ni­ji Sr­bi vo­le da za­pje­va­ju: „... ti si krao, na­ma si da­vao – ovi kra­du ni­ko­me ne da­du“... Ako je ne­mo­gu­će, on­da da ma­kar bu­de mom­či­na ko­ja umi­je da no­si te­ško bre­me nas pre­te­ških i na sva­ku mu­ku ogu­gla­lih.
Me­đu­tim, Broz je bio oso­ba vi­so­ke in­te­li­gen­ci­je. Tvr­di­lo se da ne­ma pla­tu – a imao je, i to to­li­ku da je bi­la skri­va­na. Ma­da, iz­gle­da da je ta pla­ta bi­la ma­nja od one ko­ju za­i­sta pri­ma Mi­lo Đu­ka­no­vić. On ni­je še­tao sa­to­ve ko­ji vri­je­de kao stan u cen­tru Be­o­gra­da, već ih je dr­žao u mu­ze­ju tvr­de­ći da pri­pa­da­ju na­ro­du. On na, u zla­to pre­ko­va­nom, sva­kom od­li­ko­va­nju ko­je mu je dr­ža­va do­di­je­li­la ni­je pi­sao od ko­jeg su me­ta­la, već su to utvr­đi­va­li eks­per­ti po­sle nje­go­ve smr­ti. Sa Mi­lom Đu­ka­no­vi­ćem i nje­go­vom di­na­sti­jom sve je dru­ga­či­je.
Ma­ga­zin Forbs ob­ja­vio je ne­dav­no pro­cje­nu bo­gat­stva vla­da­ra i nje­go­ve po­ro­di­ce od čak 167 mi­li­o­na do­la­ra. Mno­gi ko­men­ta­to­ri po­hi­ta­li su da za­klju­če ka­ko su ga struč­nja­ci iz Forb­sa pot­ci­je­ni­li. Ne zna­ju oni sta­ru ko­mu­ni­stič­ku mi­mi­kri­ju ka­da ne­ko na pa­pi­ru ne­ma ni­šta, a u stvar­no­sti je sve nje­go­vo. Ipak, mo­žda je de­kla­ri­sa­no bo­gat­stvo Đu­ka­no­vi­će­vog kla­na je­di­ni po­u­zda­ni znak de­mo­kra­ti­za­ci­je Cr­ne Go­re. Ovaj post­mo­der­ni go­spo­dar, u sa­vre­me­no odi­je­lo uteg­nu­ti re­likt bal­kan­skog 18. vi­je­ka - ko­ga smo „o ku­ku i le­le“ ško­lo­va­li u Be­o­gra­du pa će­mo vam jed­nom zbog to­ga mo­žda mo­ra­ti da pla­ća­mo re­pa­ra­ci­je -do­zvo­lio je mo­guć­nost da po­sto­ji po­tre­ba da ne­što bu­de nje­go­vo ban­kov­no, grun­tov­no, sud­ski... Ka­kav na­pre­dak.
Ka­kva je Cr­na Go­ra dr­ža­ve­ti­na ka­da ima ta­kvog ti­ra­ni­na. Mi­lo... Još sa­mo da se ba­vi fi­lo­zo­fi­jom, fi­zi­kom... Bio bi no­vi Ta­les iz Mi­le­ta. Ka­ko da ne­ko ne bu­de in­spi­ri­san ta­kvim uspje­hom. Taj mi­do­li­ki de­spot i nje­go­va rod­bi­na ste­kli su za, haj­de da ka­že­mo dva­de­set i se­dam go­di­na, 167 mi­li­o­na do­la­ra. Da­kle, go­di­šnje 6.185.000 do­la­ra. Dnev­no to je bi­lo 16.945 do­la­ra, 706 na sat, go­to­vo 12 po mi­nu­ti, ali sve­ga 19 cen­ti po se­kun­di.
Sad ne­vjer­ne To­me mo­gu da vi­de i uvje­re se ka­ko je od po­šte­nog ra­da mo­gu­će ku­pi­ti sat od sto­ti­nak hi­lja­da do­la­ra. Pri­šte­di­te sed­mi­cu ili dvi­je, sti­sne­te se, ma­nje ne­go ka­da sa pro­sječ­nom pla­tom ho­će­te da ku­pi­te po­lov­ni auto...
Pri­ča o Đu­ka­no­vi­će­vom ma­le­nom bo­gat­stvu, u stva­ri je po­u­ka o šted­nji. Pri­mi­je­ti­li ste da ni­gdje ne pi­še ko­li­ko je to­kom ovih te­ških go­di­na Đu­ka­no­vić nov­ca po­tro­šio. Valj­da ni­je sve u ži­vo­tu po­kri­la pre­zen­ta­ci­ja, slu­žba odr­ža­va­nja... Vi­dje­lo se svih ovih go­di­na ko­li­ko mu je te­ško. Za­to mu je za­hval­na cr­no­gor­ska na­ci­ja pro­šle go­di­ne po­ve­ća­la pla­tu za 71 od­sto, pa je sa vi­še od 2.100 eura mje­seč­no po­stao je­dan od naj­pla­će­ni­jih pre­mi­je­ra me­đu Ju­žnim Slo­ve­ni­ma. E, da je ta­kvu i to­li­ku pla­tu ko­jim slu­ča­jem imao svih ovih 27 go­di­na! Do da­nas bi imao ušte­du od 712.000 eura. Na­rav­no, pod uslo­vom da ne je­de, ne pi­je i bes­plat­no sta­nu­je. To je isti­na tek 234. dio bo­gat­stva nje­go­vog fa­mi­li­ja­r­nog kru­ga. Tu le­ži mu­ka pa­tri­o­ta. Dok cr­no­gor­ski Džordž Va­šing­ton ra­tu­je za slo­bo­du i ne­za­vi­snost, za Du­klju i Cr­ve­nu Rvac­ku u slu­žbi klin­to­nov­skih i ble­rit­skih fa­na­ti­ka, po­slo­vi mu pro­mi­ču, dru­gi mo­ra­ju da ih oba­vlja­ju. Ne­ke no­vi­ne, vje­ru­jem ša­lji­ve, tvr­de da je bio pre­mi­jer pri­je ne­go što se za­po­sio i da ima vi­še vla­dar­skog ne­go rad­nog sta­ža. I baš za­to, zbog te po­tre­be da se naj­bli­ži­ma, ali i ci­je­lom sve­tu do­ka­že i po­ka­že da je­dan ži­vot ni­je ba­čen ulu­do za ob­no­vu dr­ža­ve, na­ma ne­pre­kid­no po­ka­zu­ju da se ne­što i ste­klo – od pri­ja­vlje­nog su­va­la­sni­štva nad pri­vat­nim uni­ver­zi­te­tom, pre­ko ne­ka­kvog ze­mlji­šta, ru­šev­nih ku­ća, do spo­me­nu­tog, a ne­po­treb­no ozlo­gla­še­nog, sa­ta...
Vri­je­dan, još ma­lo pa kao Vu­čić ko­ji ra­di 24 sa­ta 7 da­na u sed­mi­ci - kao pa­ki­stan­ska pro­dav­ni­ca u pred­gra­đu Lon­do­na, on je bio do­bar se­bi i dru­gi­ma. Ste­kao je ze­mlji­šte sa ne­ka­kvim ru­še­vi­na­ma, a osta­vlja vam ne­za­vi­snu dr­ža­vu - ru­še­vi­nu.
(Autor je isto­ri­čar
i do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić