Po­sta­vlje­no je dav­no pi­ta­nje - za­što pi­sa­ti po­e­zi­ju? Ma­da iz­bje­ga­vam ci­ta­te, ali eto da po­no­vim du­go po­na­vlja­nu Hel­de­ri­no­vu - za­što po­e­zi­ja u oskud­nom vre­me­nu? Ne­ko je to pi­ta­nje po­sta­vljao i po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta - za­što po­e­zi­ja po­sli­je Aušvi­ca i Ja­se­nov­ca?
Iz­gle­da mi da i u ta­kvom po­sta­vlje­nom pi­ta­nju ima ne­ko ne­ra­zu­mi­je­va­nje po­e­zi­je, ko­je bi upu­ći­va­lo na sta­ru pri­mjed­bu - da u po­e­zi­ji ne­ma do­volj­no re­al­no­sti. Ili, da je ona pot­pu­no bes­po­moć­na u od­no­su na re­al­nost.
Za­u­ze­ti sa­svim su­prot­nu po­zi­ci­ju je­ste ri­zič­no, ali se pre­da­je­mo pot­pu­noj bes­po­moć­no­sti, ako osta­je­mo na pi­ta­nji­ma ko­ja smo na po­čet­ku ci­ti­ra­li. Ono što pre­va­zi­la­zi lo­gi­ku i ljud­sko ra­zu­mi­je­va­nje, ne mo­že bi­ti li­kvi­di­ra­no ni­ka­vim ra­zum­nim kon­cep­ti­ma, ra­ci­o­nal­nom pe­da­go­gi­jom, ni uput­stvi­ma za prak­tič­ni ži­vot. Do­šli bi, slu­ša­ju­ći unu­tra­šnji glas, opet do jed­ne dru­ge Hel­der­li­no­ve mi­sli ko­ja gla­si: "Ono što osta­je, osta­je pje­sni­ci­ma". I na­rav­no ni ova mi­sao ni­je do­volj­no ja­sna, osim oni­ma, ko­ji su za­vi­ri­li s one stra­ne lo­gi­ke.
Za­što ovaj uvod, ko­ji se mo­že ra­zu­mje­ti i kao iri­tant­na pro­vo­ka­ci­ja za sve one ko­ji su već smi­sli­li ka­ko se­bi da ure­de ži­vot? Ja sam u ko­lum­ni du­žan da se vra­tim na re­a­lan ži­vot, na na­še sta­nje u Cr­noj Go­ri, na Bal­kan, Slo­ven­stvo i to­me slič­no. Ta­mo, gdje do­ne­kle mo­gu da uče­stvu­jem u re­al­noj, ali i u ira­ci­o­nal­noj pro­ble­ma­ti­ci.
U per­cep­ci­ji za­pad­nog ra­ci­o­na­li­zma i prag­ma­ti­zma, ira­ci­o­nal­nost se naj­če­šće ve­že za Bal­kan, pa i za ukup­no Slo­ven­stvo. Ali, kao pr­vo, pro­ble­ma­tič­na je sa­ma nji­ho­va per­cep­ci­ja, i ko­no­ta­ci­ja ira­ci­o­nal­no­sti. U nji­ho­voj per­cep­ci­ji, bal­kan­ska ili slo­ven­ska ira­ci­o­nal­nost je ne­što što se ne da osmi­sli­ti, tač­ni­je, što se ne da prak­tič­no osmi­sli­ti.
I sad ov­dje, re­al­no gle­da­no, tj. gle­da­no što je mo­gu­će isti­ni­ti­je, ima­mo pro­blem ra­zu­mi­je­va­nja čo­vje­ka. Da li čo­vje­ka is­pu­nja­va smi­slom nje­gov rel­ni i rel­no ostva­ri­vi kon­cept ži­vo­ta, ili ga ta­kav kon­cep skra­ću­je, i mo­žda pu­sto­ši? Sva­ka­ko, u ra­ci­o­nal­no kon­ci­pi­ra­nom ži­vo­tu, po­e­zi­ja ne­ma šta da ra­di. Ona je tu su­vi­šna, ili, u naj­bo­ljem, mo­že da po­slu­ži kao ne­ka za­ba­va, ma­lo osmi­šlje­ni­ja do­ko­li­ca, neo­p­hod­ni mo­me­nat za­bo­ra­vlja­nja na “gru­bu stvar­nost“, ili kao sred­stvo"ubi­ja­nja vre­me­na".
Evo u Cr­noj Go­ri spro­vo­dio se vi­še od 20 go­di­na je­dan vr­lo ra­ci­o­na­lan i prag­ma­ti­čan kon­cept "evrop­ske Cr­ne Go­re". U tim ide­o­lo­škim od­re­đe­nji­ma išlo se i ta­ko ra­di­kal­no (da ne ka­žem za­sad glu­po, ili de­bi­la­sto), da se tim kon­cep­tom pod­ra­zu­mi­je­va oslo­ba­đa­nje od "mi­to­lo­gi­je, (mi­to­ma­ni­je), vi­ška isto­ri­je, pa i vi­ška pam­će­nja“. Tim dr­žav­nim no­žem tre­ba­lo je sa­sje­ći iz ko­lek­tiv­ne svi­jet­si sve što pre­va­zi­la­zi prag­ma­tič­nu gra­đan­sku lo­gi­ku, a to bi zna­či­lo da idu na sme­će i na­rod­na po­e­zi­ja, i ko­sov­ski mit, i Nje­goš, na­rav­no, i sa­vre­me­na po­e­zi­ja i pje­sni­ci ko­ji no­se to „mit­sko, i ira­ci­o­nal­no“ po­ri­je­klo kao pri­mar­nu osno­vu. Nje­goš je od tih ra­ci­o­nal­no fa­na­ti­zo­va­nih Cr­no­go­ra­ca (što je kon­flikt­ni pa­ra­doks) pro­gla­šen za „ge­no­cid­nog pi­sca“, „vo­đu ve­li­ko­srp­ke ide­o­lo­gi­je“ „ide­o­lo­ga me­đu­na­ci­o­nal­ne mr­žnje i is­tre­blje­nja“. Svi ko­ji se još dr­že tih ne­pro­zir­nih slo­je­va kul­tu­re, de­struk­tiv­ni su ra­za­ra­či „no­ve Cr­ne Go­re“ ko­ji još ne zna­ju gdje ži­ve, i ka­ko će ih pro­gu­ta­ti mrak (ne oba­ve­zno cr­no­gor­ski, ma­da je cr­no­gor­ski mrak stvar­no naj­žed­ni­ji i naj­glad­ni­ji ljud­skih gla­va).
Za­što je sad si­ro­ta cr­no­gor­ska vlast po­ku­ša­la da uve­de Nje­go­šev dan ro­đe­nja za dr­žav­ni pra­znik kul­tu­re? Je li kroz ta­kav za­htjev, ipak, pro­go­vo­rio ne­ki ira­ci­o­na­li­zam, i mi­to­ma­ni­ja? Ot­kud sad ra­ci­o­nal­nim i prag­ma­tič­nim lju­di­ma baš ta­kav na­um? Da li oni po­ka­zu­ju da ipak ni­je­su za­do­volj­ni svo­jim ra­ci­o­na­li­zmom i prag­ma­ti­zmom? Da li i oni od­ne­kud zna­ju da pro­stor slo­bo­de pod­ra­zu­mi­je­va osva­ja­nje pro­sto­ra, ko­ji ra­ci­o­nal­ni lju­di na­zi­va­ju - ira­ci­o­na­li­zam, mi­to­ma­ni­ja, sti­hi­ja, po­e­zi­ja, fi­lo­so­fi­ja, re­li­gi­ja i sl.
To što su cr­no­gor­ski mu­sli­ma­ni spri­je­či­li da Nje­go­šev dan uđe u ka­len­dar na­ci­o­nal­nih pra­zni­ka ima osno­va u cr­no­gor­skoj pri­či ko­ja se pri­ča dva­de­set i vi­še go­di­na, kao pri­či na ko­joj sto­ji dr­ža­va Cr­na Go­ra, nje­na bu­duć­nost i sre­ća nje­nih gra­đa­na. Nje­goš ni­je bio ra­ci­o­na­lan i prag­ma­ti­čan tip, iako taj ni­vo ži­vo­ta i ra­zu­mi­je­va­nja ni­je pot­cje­nji­vao. Ali, sve što je istin­ski Nje­goš na­di­la­zi­lo je ra­ci­o­nal­nost, prag­ma­tič­nost, uti­li­tar­nost, lo­jal­nost svjet­skim vla­sti­ma. On je sav svoj ži­vot po­sta­vljao na "iskri be­smrt­noj", što je za re­a­li­ste i prag­ma­ti­ča­re, ko­ji da­nas kao vla­da­ju ovom Cr­nom Go­rom, „mi­to­man­sko sa­ma­šte­nie“.
I du­hov­no neo­d­ra­sle lju­de če­sto na­zi­va­ju "ke­pe­ci­ma". Vje­ro­vat­no sad pro­bi­ja svi­jest, da i u toj voj­sci no­vo­cr­no­gor­stva, pre­o­vla­đu­je čo­vjek-ke­pec (du­hov­ni), ali ko­ji bi ne­ka­ko po­ku­šao ipak da ne bu­de to. To je po­ku­šaj cr­no­gor­skog ke­pec­stva, da se ne­ka­kvo uhva­ti za Nje­go­ša, da bi se oslo­bo­di­li ži­ga, ko­ji su sa­mi se­bi uda­ri­li, a ko­ji su do­sad ra­zu­mi­je­va­li kao znak na­ci­o­nal­ne eli­te, ko­ja stva­ra dr­ža­vu, de­set vje­ka­o­va una­zad, i una­pri­jed neo­gra­ni­če­no. I kroz ova­kvo ra­zu­mi­je­va­nje svo­je ulo­ge, od­ne­kud je pro­bo­lo, cr­no­gor­sko, bla­kan­sko ira­ci­o­nal­no me­ga­lo­man­stvo... Ko­me je sa­mo tre­ba­lo mu­sli­man­sko (ili bo­šnjač­ko "ne"), da ih opet vra­ti na za­slu­že­no mje­sto, tj.- me­đu du­hov­ne ke­pe­ce.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić