-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

Ono što se od 5. ju­na de­ša­va me­đu po­ve­ćom gru­pom arap­ske bra­će: Sa­u­dij­ske Ara­bi­je, Uje­di­nje­nih Arap­skih Emi­ra­ta, Ba­hre­i­na i Egip­ta s jed­ne, i ma­le­nog, ali bo­ga­tog Ka­ta­ra s dru­ge stra­ne, mo­že se opi­sa­ti na mno­go na­či­na, ali dva se či­ne naj­pri­klad­ni­jim: sva­đa u po­ro­di­ci i ame­rič­ki sa­ve­zni­ci pro­tiv ame­rič­kog sa­ve­zni­ka.
Ne­ki to opi­su­ju i kao ,,ge­o­po­li­tič­ku sa­pu­ni­cu”, ali ono što je sa­svim iz­vje­sno, to je da je ri­ječ o još jed­noj kri­zi na kom­pli­ko­va­nom Bli­skom is­to­ku i po­tvr­di če­sto za­ne­ma­ri­va­ne isti­ne da me­đu mu­sli­ma­ni­ma, po­red osnov­nog vjer­sko-po­li­tič­kog su­ko­ba iz­me­đu su­ni­ta i ši­i­ta, ima još do­sta dru­gih ras­pu­kli­na, od ko­jih je naj­no­vi­ja iz­ne­na­đe­nje sa­mo za ne­u­pu­će­ne.
I Ka­tar i po­me­nu­te ze­mlje ko­je su sa njim pri­je 13 da­na pre­ki­nu­le di­plo­mat­ske od­no­se i sa­o­bra­ćaj­ne ve­ze, uz blo­ka­du gra­ni­ce, čla­ni­ce su Za­liv­skog sa­vje­ta za sa­rad­nju, ne­ke vr­ste po­li­tič­ke i eko­nom­ske uni­je šest mo­nar­hi­ja re­gi­o­na, pa je su­kob uto­li­ko čud­ni­ji. Ti­njao je ina­če du­go, a on­da je do­šla ona po­slo­vič­na kap ko­ja je pre­li­la ča­šu (slam­ka ko­ja je slo­mi­la le­đa ka­mi­le, u arap­skoj ver­zi­ji).
Šta se do­go­di­lo? Pa po­me­nu­ta kap ili slam­ka je bi­la jed­na iz­ja­va ka­tar­skog emi­ra Ta­mim bin Ha­mad al Ta­ni­ja ko­jom je hva­lio Izra­el i Iran zbog to­ga što su kri­ti­ko­va­li tvr­du po­li­ti­ku pre­ma Ira­nu ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Do­nal­da Tram­pa. To je raz­gnje­vi­lo Sa­u­dij­sku Ara­bi­ju, ko­ja je ma­lo pri­je to­ga bi­la do­ma­ćin Tram­pu i gdje je sve pro­te­klo u raz­mje­ni me­đu­sob­nih po­hva­la i po­dr­ške, da bi na kra­ju bi­lo za­či­nje­no ob­ja­vom me­ga-po­sla: pro­da­je ame­rič­kog oruž­ja i dru­ge voj­ne teh­no­lo­gi­je u vri­jed­no­sti od čak 110 mi­li­jar­di do­la­ra.
Sli­je­di mi­ni lek­ci­ja iz bli­sko­i­stoč­ne ge­o­po­li­ti­ke: su­nit­ska Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja ši­it­ski Iran sma­tra svo­jim glav­nim ne­pri­ja­te­ljem, a Ka­tar je je­di­na ze­mlja ko­ja u po­me­nu­toj Za­liv­skoj uni­ji ne sli­je­di bes­po­go­vor­no ve­li­kog sa­u­dij­skog bra­ta. Ma­li – sa­mo 300.000 Ka­ta­ra­ca plus 2,3 mi­li­o­na ga­star­baj­te­ra iz In­di­je, Ne­pa­la, Pa­ki­sta­na, Šri Lan­ke i Ban­gla­de­ša, sa stal­nim ili po­vre­me­nim bo­ra­vi­štem – Ka­tar je, za­hva­lju­ju­ći naf­ti, a pri­je sve­ga ga­su (dru­gi po ve­li­či­ni pro­iz­vo­đač, po­sle Ru­si­je), iz­u­zet­no bo­gat. Go­di­šnji pri­hod po gla­vi sta­nov­ni­ka mu je ne­što pre­ko 150.000 do­la­ra, po če­mu je svjet­ski re­kor­der.
U pre­sto­ni­ci, Do­hi, po­sle pu­bli­ci­te­ta ko­ji je do­bi­la emi­ro­va iz­ja­va, sa­op­šte­no je da je ri­ječ o la­žnoj vi­je­sti ko­ja se na saj­tu zva­nič­ne no­vin­ske agen­ci­je na­šla po­sle ha­ko­va­nja (za ko­je je osum­nji­če­na Ru­si­ja). To ni­je po­mo­glo: na sta­ru ra­nu sa­mo je do­da­ta so.
Za­ve­de­na izo­la­ci­ja i eko­nom­ska blo­ka­da po­go­di­le su Ka­tar, ko­ji 40 od­sto svo­ju pre­hram­be­nih po­tre­ba za­do­vo­lja­va uvo­zom ko­ji ide pre­ko Sa­u­dij­ske Ara­bi­je. Kao ne­sum­nji­vi or­ga­ni­za­to­ri ove ka­zne­ne ak­ci­je, Sa­u­dij­ci još ni­su iz­ni­je­li uslo­ve za po­mi­re­nje i po­vra­tak Ka­ta­ra u krug po­ro­di­ce, ali je oči­gled­no da na ovaj na­čin že­le da ga ,,vra­te na put”.
Spi­sak onog što bi Ka­tar mo­rao da pro­mi­je­ni je po­du­ži. Glav­na tač­ka op­tu­žni­ce je nje­go­va na­vod­na ,,po­dr­ška te­ro­ri­zmu”: či­nje­ni­ca da po­dr­ža­va Mu­sli­man­sku bra­ću (tran­sna­ci­o­nal­ni po­li­tič­ki po­kret su­nit­skih isla­mi­sta, ko­jeg Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja i Emi­ra­ti sma­tra­ju pri­jet­njom svo­jim si­ste­mi­ma), da je je­dan od glav­nih fi­nan­si­je­ra Ha­ma­sa (pa­le­stin­ska fi­li­ja­la Mu­sli­man­ske bra­će), a ovim po­vo­dom po­mi­nju se i po­dr­ška dži­ha­di­sti­ma u Li­bi­ji i Si­ri­ji.
Ka­tar za­tim ima od­bram­be­ni pakt sa Ira­nom, sa ko­jim za­jed­nič­ki eks­plo­a­ti­še naj­ve­će ga­sno na­la­zi­šte svi­je­ta, a pri­ja­te­lji su mu i Tur­ska i Pa­ki­stan, ko­ji su pri­sko­či­li u po­moć sim­bo­lič­kim sla­njem svo­jih voj­ni­ka u Do­hu. Trn u oku za­liv­skih mo­nar­hi­ja je i Al Dža­zi­ra, ka­tar­ska TV mre­ža sa ve­li­kim am­bi­ci­ja­ma (pri­sut­na je i na Bal­ka­nu), ko­ja ne okli­je­va da ne­ke stva­ri ne­pri­jat­ne po za­liv­ske vla­da­re na­zi­va pra­vim ime­ni­ma.
Zbog sve­ga ovo­ga po­mi­re­nje ni­je na vi­di­ku, a ne vi­di se i ko bi mo­gao da bu­de po­mi­ri­telj. Ame­ri­ka ko­joj ova ulo­ga sva­ka­ko pri­li­či, sa Tram­pom kao pred­sjed­ni­kom već se, nje­go­vim ,,tvi­to­vi­ma”, svr­sta­la na stra­nu ta­bo­ra Sa­u­dij­ske Ara­bi­je, pa se po­sta­vi­lo pi­ta­nje da li je Tramp, ko­me po­zna­va­nje ge­o­po­li­tič­kih či­nje­ni­ca ni­je baš svoj­stve­no, imao u vi­du da se u Ka­ta­ru na­la­zi naj­ve­ća ba­za SAD u re­gi­o­nu, sa oko 10.000 voj­ni­ka, vi­tal­na za ra­to­va­nje pro­tiv Islam­ske dr­ža­ve.
Za­pad­ni me­di­ji ovim po­vo­dom uka­zu­ju na li­ce­mjer­je Sa­u­dij­ske Ara­bi­je: dok Ka­tar op­tu­žu­je da je po­kro­vi­telj te­ro­ri­zma, sa­ma je po­zna­ta kao in­ku­ba­tor islam­skog eks­tre­mi­zma. Ovim po­vo­dom se pod­sje­ća i da su 15 od ukup­no 19 uče­sni­ka naj­spek­ta­ku­lar­ni­je te­ro­ri­stič­ke di­ver­zi­je u isto­ri­ji: na­pa­da na ku­le Svjet­skog tr­go­vin­skog cen­tra u Nju­jor­ku i na Pen­ta­gon u Va­šing­to­nu 11. sep­tem­bra 2001 – bi­li sa­u­dij­ski dr­ža­vlja­ni.
Naj­no­vi­ji za­plet se sma­tra naj­ve­ćom re­gi­o­nal­nom kri­zom od upa­da Ira­ka u Ku­vajt 1991. Ovo­ga pu­ta do­du­še ni­su upo­tri­je­blje­ni ten­ko­vi, ali su sva­ka­ko u pri­prav­no­sti. Uti­sak je da će kri­za u po­ro­di­ci po­tra­ja­ti, a ono što se za­sad ne vi­di, to je – ko se pre­ra­ču­nao.

(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)