Fa­bri­ka obu­će ,,Mla­dost”, ne­ka­da­šnji ,,Be­o­grad’”, ne­kad je zapo­šlja­va­la oko 400 rad­ni­ka, ko­ji su iz­ra­đi­va­li obu­ću i za ino­stra­no tr­ži­šte, a da­nas je po­gon pre­tvo­ren u ru­i­nu, sklo­nu uru­ša­va­nju, s dav­no za­man­da­lje­nim ka­pi­ja­ma. U me­đu­vre­me­nu fa­bri­ka je pro­da­ta, a ku­pac „Pan­to” već ne­ko­li­ko go­di­na ni ne obi­la­zi svo­ju imo­vi­nu.
Ka­ko is­ti­če biv­ša rad­ni­ca ove fa­bri­ke Lji­lja­na To­mo­vić, pri­mjer „Mla­do­sti” opo­mi­nje i upo­zo­ra­va ka­ko se ne smi­je ra­di­ti. Biv­še rad­ni­ce ne­go­du­ju zbog to­ga što u ob­ra­čun ni­je­su ušla po­tra­ži­va­nja rad­ni­ka iz vre­me­na ka­da je fa­bri­ka ra­di­la pod ne­po­volj­nim eko­nom­skim uslo­vi­ma i ka­da su pri­ma­li za­ra­de sa po 20 od­sto ni­žom ci­je­nom ra­da. Rad­ni­ci su još 8. ok­to­bra 2010. go­di­ne ko­lek­tiv­no pre­da­li Fon­du ra­da za­htjev za is­pla­tu tih po­tra­ži­va­nja. Za 345 rad­ni­ka i 17 in­va­li­da to je ukup­no 250.000 eura, za osam go­di­na, od­no­sno za pe­ri­od od 1995. do 2003. go­di­ne.
-Raz­o­ča­ra­ni smo i obes­pra­vlje­ni. Ni­šta ne kre­će s mr­tve tač­ke, iako smo ura­di­le sve što je u na­šoj mo­ći – ka­že To­mo­vi­će­va.
Fa­bri­ka je, ka­ko na­vo­di, ra­di­la do 2003. go­di­ne, kad su rad­ni­ce uze­le po 1.920 eura na ime ot­prem­ni­ne, jer su pro­gla­še­ne teh­no­lo­škim vi­škom. Str­čaj je otvo­ren 2007. go­di­ne.
-Ve­ći­na nas, ko­ji ni­je­smo do­bi­li svo­ja po­tra­ži­va­nja, štraj­ko­va­la je u vi­še na­vra­ta, ali bez­u­spje­šno, jer nam je od­bi­je­no 20 od­sto od ono­ga što smo ko­nač­nim ob­ra­ču­nom do­bi­le. Tra­ži­li smo da nam se is­pla­ti na­dok­na­da u to­ku ste­ča­ja i ta pra­va smo štraj­kom ostva­ri­li. Po­tom je osno­van Fond ra­da i nas su upu­ti­li na nji­ho­vu adre­su, gdje su na­pra­vi­li obra­sce po ko­ji­ma ima­mo pra­va na sva po­tra­ži­va­nja i na sve za šta smo za­ki­nu­ti. Ob­ra­do­va­le smo se, ali uza­lud. Po­če­li su da po­zi­va­ju rad­ni­ke na sa­slu­ša­nje gdje nas prak­tič­no ni­je­su ni slu­ša­li. Pi­sa­li su ono što nji­ma od­go­va­ra. Ža­li­le smo se Mi­ni­star­stvu ra­da i so­ci­jal­nog sta­ra­nja gdje su od­ba­ci­li na­šu žal­bu, baš kao i Uprav­ni sud. Tre­ba­lo je na vri­je­me da nam ka­žu da ne­ma­mo pra­vo na ta po­tra­ži­va­nja, a ne da se iz­la­že­mo do­dat­nim tro­ško­vi­ma – ka­že To­mo­vi­će­va.
Mi­lja Ra­ko­če­vić is­ti­če da i ona sma­tra ka­ko ima­ju pra­vo na is­pla­tu na­dok­na­de za 20 od­sto ni­žu za­ra­du. Ka­že da su njoj sa­op­šti­li da je pri­mi­la 24 za­ra­de na ime ot­prem­ni­ne, a zbog žal­be se iz­lo­ži­la do­dat­nom tro­šku.
Nje­na ne­ka­da­šnja ko­le­gi­ni­ca Mi­li­ca Pa­vlo­vić ka­že da na svo­ju žal­bu još ni­je do­bi­la od­go­vor od Uprav­nog su­da.
-Ovo je dis­kri­mi­na­ci­ja! Kad i me­ni stig­ne da pla­tim tak­su, ne­ću ima­ti nov­ca, jer ni­šta ne pri­mam. Ne­ka taj iz­nos od­bi­ju od na­ših pa­ra ko­je su nam ne­za­ko­ni­to od­bi­ja­li. Ka­žu da sam uze­la 24 pla­te, a ja po­tra­žu­jem no­vac za 20 od­sto ni­žu za­ra­du - ob­ja­šnja­va Pa­vlo­vi­će­va, do­da­ju­ći da su ra­di­li u vi­še ne­go te­škim uslo­vi­ma, iz­lo­že­ni he­mi­ka­li­ja­ma, i da su im i ži­vo­ti bi­li ugro­že­ni.
-Mno­ge na­še ko­le­gi­ni­ce su umr­le od ra­ka. I nji­ho­ve po­ro­di­ce su osta­le us­kra­će­ne za pra­va ko­ja su one ostva­ri­le. Od če­ga da­nas da ži­vi­mo? Raz­mi­šlja­mo da stu­pi­mo u ra­di­kal­ni­ji vid štraj­ka – na­gla­ša­va ona.
Bra­ni­slav­ka Mr­dak do­da­je da nad­le­žni mo­ra­ju da im is­pla­te ono što su im ne­za­ko­ni­to uze­li.
-Svo­je pro­ble­me rje­ša­va­će­mo i pred Me­đu­na­rod­nim su­dom prav­de u Stra­zbu­ru- po­ru­ču­je Mr­dak.
Ste­čaj­ni po­stu­pak u ,,Mla­do­sti’’ tra­jao je od 14. mar­ta 2007. do 20. de­cem­bra 2008.
Mi­lo­rad Rman­dić, du­go­go­di­šnji di­rek­tor fir­me, ko­ji je tre­nut­no sa­vjet­nik pred­sjed­ni­ka op­šti­ne, ka­že da rad­ni­ci­ma je­ste od­bi­ja­no po 20 od­sto od za­ra­de, ali da je to ra­đe­no pre­ma ta­da­šnjoj ured­bi Vla­de CG. Dva­de­set od­sto od pal­te rad­ni­ci­ma je od­bi­ja­no i na­kon što je ured­ba pre­sta­la da va­ži zbog to­ga što je bi­lo te­ško eko­nom­sko sta­nje, a ra­di­lo se za ino­stra­no tr­ži­šte.M.N.


Pri­mjer ne­bri­ge, ru­glo gra­da

Ko­or­di­na­tor PzP za Bi­je­lo Po­lje Ra­do­mir Jo­kić ka­že da fa­bri­ka ,,Mla­dost”, ko­ja je ne ta­ko dav­no za­po­šlja­va­la ve­li­ki broj rad­ni­ka, da­nas je­dva odo­li­je­va zu­bu vre­me­na.
-Ona­ko za­pu­šte­na i za­ra­sla u ko­rov, na sa­mo par ki­lo­me­ta­ra od cen­tra gra­da, uz de­snu stra­nu fre­kvent­ne ma­gi­stra­le pre­ma Pri­je­po­lju, pred­sta­vlja pra­vo ru­glo i po­ka­za­telj ka­ko se ne­sa­vje­sno i ne­do­ma­ćin­ski ra­di­lo i ka­ko se uni­šta­va­la imo­vi­na, a za­po­sle­ni iz­gu­bi­li dra­go­cje­no par­če hlje­ba. Biv­ši rad­ni­ci ne na­i­la­ze na ra­zu­mi­je­va­nje nad­le­žnih dr­žav­nih or­ga­na kad su u pi­ta­nju nji­ho­va po­tra­ži­va­nja – ka­že Jo­kić.


Is­pla­ti­ti sva po­tra­ži­va­nja

Pred­sjed­nik op­štin­skog si­ndi­kal­nog po­vje­re­ni­štva Bog­dan Kr­go­vić ka­že da su biv­ši bje­lo­polj­ski rad­ni­ci u ve­o­ma te­škom po­lo­ža­ju, jer su u sred­njim go­di­na­ma za­vr­ši­li na evi­den­ci­ji ne­za­po­sle­nih bi­roa ra­da.
-Biv­šim rad­ni­ci­ma tre­ba da­ti sve što ih sle­du­je i ta­ko ma­kar dje­li­mič­no is­pra­vi­ti na­ne­se­nu im ne­prav­du. Ovo se od­no­si i na biv­še rad­ni­ke fa­bri­ke „Mla­dost“, gdje su uglav­nom bi­le za­po­sle­ne že­ne, i ko­ji­ma tre­ba is­pla­ti­ti sve što im pri­pa­da po Za­ko­nu o ra­du i u skla­du s op­štim ko­lek­tiv­nim ugo­vo­rom– na­veo je Kr­go­vić.