Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


U da­ni­ma ča­snog Go­spo­jin­skog po­sta, ka­da se po­kla­nja­mo je­di­noj ne­po­roč­noj i Sve­toj Bo­go­ro­di­ci, ka­da kult že­ne kao oslon­ca či­ta­ve za­jed­ni­ce do­la­zi do iz­ra­ža­ja i kad bi tre­ba­lo da pro­na­đe­mo du­hov­ni i tje­le­sni mir, mi se u Cr­noj Go­ri ba­vi­mo ko­je­ka­kvim glu­po­sti­ma. Pa­žnju sve­u­kup­ne cr­no­gor­ske jav­no­sti, ka­ko to ka­žu mo­der­ni no­vi­na­ri, za­vri­je­di­la je in­for­ma­ci­ja da će se u Nik­ši­ću odr­ža­ti pa­ra­da LGBT po­pu­la­ci­je. Pr­vo mi je ne­ja­sno za­što se uop­šte na­zi­va „pa­ra­da’’, ako se zna da pa­ra­de pred­sta­vlja­ju jav­no po­ka­zi­va­nje elit­nih dje­lo­va dru­štva i dr­ža­ve. Ili je Cr­na Go­ra pot­pu­no ne­sta­la, i mi svi za­jed­no s njom, ili nam ni­je osta­lo ni­šta „elit­no’’ sem to­ga? Sport smo pot­pu­no uni­šti­li, kul­tu­ru ne­ma­mo, fa­bri­ke nam ne ra­de, tu­ri­stič­ka se­zo­na je pro­pa­la, sve je de­va­sti­ra­no, sem LGBT po­pu­la­ci­je. Da Bog mi­li sa­ču­va i Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški! Ali, ni­šta ni­je slu­čaj­no, pa na­rav­no ni ova pa­ra­da. Ni­ti je slu­čaj­no iza­bran Nik­šić za taj čin. Bje­lo­svjet­ske slu­ge u Cr­noj Go­ri do­bi­le su na­log da oskr­na­ve Nik­šić. Grad Sve­tog Va­si­li­ja. Da ga oskr­na­ve, jer nji­me pro­la­zi naj­du­ža li­ti­ja u pra­vo­sla­vlju. Nik­šić je sim­bol ka­ko i na ko­ji na­čin tre­ba po­što­va­ti li­ti­ju. Uli­ce na­še­ga gra­da se tog da­na is­pu­ne hi­lja­da­ma lju­di svih vje­ra i kon­fe­si­ja, sve mi­ri­še, oži­vi, ra­du­ju se pti­ce, ži­vo­ti­nje, ra­du­ju se i go­ra i vo­da, ne­bo do­bi­ja dru­ga­či­je obri­se... Što ni­je pro­cvje­ta­lo po­či­nje da cvje­ta, bo­le­sni ozdra­ve, ple­me­ni­ti­ma se du­ša pu­ni mi­rom ko­ji sve­tac ši­ri, a bez­bo­žni i zli ma­kar tog da­na za­ću­te. I je­di­no ta­da smo svi pu­ni lju­ba­vi i slo­ge. Nik­šić na tren po­sta­ne ono što je ne­kad bio. Po­nos grad.
I sad, u mo­men­tu kad vla­da na­ja­vlju­je uvo­đe­nje no­vih za­kon­skih aka­ta i ula­zi u otvo­re­ni rat s je­di­nom ka­non­skom pra­vo­slav­nom cr­kvom u Cr­noj Go­ri, tre­ba uz­gred oskr­na­vi­ti sve­ti­nju. Dr­ža­va se dr­znu­la da no­vim za­ko­nom od­re­đu­je gra­ni­ce epar­hi­ja, mje­sta cr­kve­nih sre­di­šta i da ras­po­la­že cr­kve­nom imo­vi­nom. Da od­re­đu­je ka­ko i ko­li­ko pro­fi­ta cr­kva mo­že da na­pra­vi i da „za­pri­je­ti ka­žnja­va­njem onih ko­ji se ba­ve pra­njem nov­ca.’’ Za­mi­sli­te, oni ko­ji su po­hap­si­li po­la Bu­dve, li­še Sve­ta Ma­ro­vi­ća, že­le da ure­đu­ju fi­nan­si­je Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske?! Ima­ju oni ko­ga da hap­se, ne­ka kre­nu put Sve­tog Ste­fa­na i na­ći će od­go­vor­ne za pra­nje nov­ca i osta­le kri­mi­nal­ne rad­nje. Ne­ka uhap­se Bra­na Mi­ću­no­vi­ća, Gr­bo­vi­ća, Aca Đu­ka­no­vi­ća i nji­ho­ve po­slu­šni­ke, i dr­ža­va će bi­ti mir­na. A po­što im je Za­pad na­re­dio da hap­se po­ro­dič­no, ka­ko na­rav­no i tre­ba, ne­ka uhap­se i si­na Sve­ta Ma­ro­vi­ća, pa Anu Ko­la­re­vić, i na kra­ju Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i nje­go­vog si­na Bla­ža. Da­ko ova ku­ka­la dr­ža­va ma­lo pro­di­še.
Eto im pu­ne ru­ke po­sla, a ne da se ba­ve Cr­kvom, uvo­de ka­zne za sve­šte­ni­ke ko­ji dje­cu uče vje­ro­na­u­ci, pla­ni­ra­ju no­vim za­ko­nom da ka­žnja­va­ju ro­di­te­lje ko­ji svo­je po­tom­ke upu­te Hri­sto­vim pu­te­vi­ma i od­ma­le­na im ka­žu ko su, šta su, kom na­ro­du pri­pa­da­ju, šta je cr­kva, a šta sek­ta. Do­bro re­če sve­ti vla­di­ka: „Što se cr­nim za­do­ji đa­vo­lom obe­šta se nje­mu do­vi­je­ka’’.
Ta­ko su i ovi na­ši vla­sto­dr­šci kre­nu­li dru­gim pu­tem, pu­tem ja­da, če­me­ra i zla pa ho­će sve nas da po­sta­ve kao pi­o­ne po tim pu­te­vi­ma, jad­ne, be­svje­sne, tu­po­ga po­gle­da ko­ji ni na šta ne­će re­a­go­va­ti i ami­no­va­će im sve što ra­de. Ami­no­va­će im i ova­kve pa­ra­de ka­kva je na­ja­vlje­na u Nik­ši­ću. Vi­dim, ko­mu­ni­sti i pen­zi­o­ne­ri gr­me što im se ka­lja pe­to­kra­ka. I to je do­bro, ne­ka bra­ne svoj sim­bol i svoj ide­al. Ča­snih i če­sti­tih lju­di je pa­lo u NOB-u, pa ne­ma ni­ko pra­vo, da ih oma­lo­va­ža­va. Sva­ko iz svog ugla tre­ba da se bo­ri ne ­bi­ li se ne­ka­ko spa­si­la čast Nik­ši­ća i Nik­ši­ća­na. I to od vla­de či­ji je pre­mi­jer iz ovog gra­da! Ali, ču­do su na­red­be i ucje­ne Ame­ri­ke i NA­TO pak­ta i EU!
Me­đu­tim, naj­ve­ći i je­di­ni raz­log za­što ta ko­lo­na ne smi­je pro­ći Nik­ši­ćem, bra­ćo mo­ja i se­stre mo­je, mo­ra da bu­de Sve­tac. Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški je ču­var ime­na na­šeg, lo­ze na­še, po­ri­je­kla sve­to­sav­skog, isti­na, prav­da i je­di­na po­dr­ška na­ša. Sve­ti Va­si­li­je je ra­dost svi­ta­nja i ra­đa­nja, na­da na­šeg ze­malj­skog umi­ra­nja, na­da da će­mo bi­ti spa­se­ni i na­ći raj­ske oda­je. Sve­ti Va­si­li­je je du­ša ovog gra­da i ne smi­je­mo da ubi­je­mo se­be i svoj Nik­šić. Ubi­će­mo još jed­nom sve her­ce­go­vač­ke i cr­no­gor­ske ju­na­ke ko­ji su ga oslo­bo­di­li, i sva­ku ur­ba­nu nik­šić­ku le­gen­du. Ge­ne­ra­ci­je div­nih pro­fe­so­ra, spor­ti­sta, bo­e­ma, ne­sta­će i ni­kad se vi­še o nji­ma ne­će pri­ča­ti. Je­di­ni ko će osta­ti živ je Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški. On će vječ­no ču­va­ti i nje­go­va­ti svoj grad, svo­ju ze­mlju i svo­ja du­hov­na če­da. Mi­lo­va­će nas bla­go­de­ti­ma, pa ma­kar i ne­ bi­li vri­jed­ni to­ga. A, ako do te pa­ra­de ne daj Bo­že do­đe, ne pre­o­sta­je nam ni­šta dru­go ne­go da se svi za­jed­no u du­hov­nom i ljud­skom po­ra­zu sje­ti­mo ri­je­či na­šeg Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća: „Mo­ja Cr­na, i sve Cr­nja Go­ro, stra­šno li je što te vi­še ne­ma, još stra­šni­je što i sad po­sto­jiš.”