<br /> Ovih da­na se ne­što do­ga­đa po Cr­noj Go­ri, ne­što neo­bič­no: na­rod iz­la­zi na uli­ce i vi­če „Mi­lo, lo­po­ve!“
To „Mi­lo, lo­po­ve!“ ne sta­je već če­tvrt vi­je­ka, ali sa­da je do­bi­lo no­vo ru­ho i no­vu sna­gu.
Na­rod se po­bu­nio. Pre­ko vr’ gla­ve mu je, ne mo­že vi­še.
I ja sam na­rod, i me­ni je vi­še pre­ki­pje­lo, da ne­ma kud vi­še. I ja sam iza­šao na uli­ce. Ne vi­čem, ali sam sa na­ro­dom.
Ima ih ko­ji mi ka­žu, ta­ko su ču­li od ne­kih cr­no­gor­skih po­li­ti­ča­ra: „Ti si pop, ne mo­žeš ti da se mi­je­šaš u po­li­ti­ku“.
U po­li­ti­ku? Ne, ja sa­mo uče­stvu­jem u ži­vo­tu na­ro­da ko­jem pri­pa­dam, pa i u svom.
Ima­li li se­la, ma za­se­o­ka, ima li zgra­de, ima li fir­me, sport­skog dru­štva, po­sje­će­ni­je ka­fa­ne... da ne­ma po­vje­re­ni­ka DPS-a?
A ko­je je za­du­že­nje po­vje­re­ni­ka DPS-a?
Tru­dom tog stvo­ra ana­li­tič­ka cen­tra­la DPS-a zna ne sa­mo ko šta od nas ru­ča, ne­go i ka­kvom ka­ši­kom, zna mu­ku sva­kog od nas, naš dug, naš ka­rak­ter, na­šu pre­lju­bu i sva­ku dru­gu ži­vot­nu ne­re­gu­lar­nost: šta smo ukra­li, ka­da smo ne­što mi­tom za­vr­ši­li, ka­da smo do­bi­li ne­što pre­ko ve­ze ne­ko­ga od njih, zna na­še pla­no­ve i na­da­nja. Taj DPS stvor ne ži­vi to­li­ko u svom sta­nu i sa svo­jom po­ro­di­com ko­li­ko u – na­šim lo­ba­nja­ma.
I, ka­da do­đu iz­bo­ri, kao i ka­da je bio re­fe­ren­dum ko­jim su Cr­nu Go­ru ot­ci­je­pi­li od Sr­bi­je, evo ih đe­ve­ri: ‘’Vi­di, kom­ši­ja, ne bih da s to­bom imam gr­ke, ali ukrao si to i to, bio si ili bi­la si s tom i tom ili tim i tim, gla­saj za nas pa će­mo to ri­je­ši­ti’’. Ili: ‘’daj mi lič­ni kar­tu, i evo ti 30 eura, ili vre­ća bra­šna, ili, obra­za mi, za­po­sli­će­mo ti di­je­te’’. Zna­ju sva­či­ju mu­ku i na nju na­li­je­žu. I na taj na­čin su vlast nad na­ma, kro­ja­či na­še sud­bi­ne, u stva­ri sve vri­je­me eks­plo­a­ta­to­ri na­še ne­vo­lje.
Imaš svo­ju fir­mu? O, ta­kve DPS naj­vi­še vo­li. Do­bi­ćeš taj po­sao, na­rav­no, ali ti i tvo­ja po­ro­di­ca i tvo­ji rad­ni­ci će­te gla­sa­ti za DPS, na iz­bo­ri­ma, re­fe­ren­du­mu... A ko ne­će, eto mu sva­kog da­na in­spek­ci­je na vra­tu: ko­mu­nal­na, fi­nan­sij­ska, gra­đe­vin­ska..., poj­ma ne­mam ko­jih sve ima. Uža­sno je čo­vje­ku u Cr­noj Go­ri ko­ji ho­će ne­što da ra­di, i dru­ge da za­po­sli, ako ni­je po­da­nik DPS-a.
Zna­ju oni i na či­ja vra­ta ne­ma­ju ra­šta ku­ca­ti. I ne ku­ca­ju. To­ga i to­ga ne mo­že­mo uci­je­ni­ti, ni pod­mi­ti­ti... Nji­ma su bit­ne broj­ke, ve­ći­na.
Sla­va Bo­gu Vi­šnjem, na vra­ta mog oca, kao ni na mo­ja, ni­ka­da ni­je­su za­ku­ca­li. I to mi da­je kre­di­bi­li­tet da ovo pi­šem i da s na­ro­dom iza­đem na uli­ce.
Dok ovo pi­šem još uvi­jek je Mi­trov­dan, pra­znik Sve­tog Di­mi­tri­ja. Ju­tros sam, kao ina­če, slu­žio li­tur­gi­ju na Ve­li­kom pi­je­sku, u pre­li­je­poj cr­kvi brv­na­ri ko­ju su svo­jim ru­ka­ma, i naj­ve­ćim di­je­lom svo­jim sred­stvi­ma, na­pra­vi­li ov­da­šnji vjer­ni­ci.
Eto, taj Di­mi­tri­je, ko­jeg da­nas sla­vi či­tav svi­jet: So­lun gdje su mu mo­šti kao za­štit­ni­ka, Ru­si kao za­štit­ni­ka Si­bi­ra, Sr­bi kao kr­snu sla­vu (je­di­no Sr­bi ima­ju kr­snu sla­vu, pa i u Cr­noj Go­ri), ko­ji je iako mlad bio voj­vo­da rim­ske voj­ske, na­sli­je­dio bo­gat­stvo svog oca ta­ko­đe rim­skog voj­vo­de, sve to je osta­vio Hri­sta ra­di. Ni­je se od­re­kao Hri­sta da bi sa­ču­vao svoj čin, svo­ju sla­vu i bo­gat­stvo. Mlad, gla­vu svo­ju da­ri­vao je Bo­gu, ostav­ši uz nje­ga dok je Mak­si­mi­li­jan tra­žio od nje­ga, pre­ko svog po­vje­re­ni­ka, da se nje­mu pri­klo­ni, da bu­de nje­mu po­slu­šan, da nje­go­ve in­te­re­se za­stu­pa.
Hra­brost mom­če­ta Di­mi­tri­ja je pred na­ma. Da li je tre­ba­lo da se Di­mi­tri­je pre­pad­ne svog ga­zde Mak­si­mi­li­ja­na i ka­že: evo, ja sam tvoj, ja­ši me, tvoj sam slu­ga, ne di­raj mo­je bo­gat­stvo, moj čin voj­vo­de?
Mi­lo Đu­ka­no­vić je Mak­si­mi­li­jan da­na­šnje Cr­ne Go­re.
A ovaj na­rod ko­ji mu se us­pro­ti­vio, ko­ji je re­kao: ‘’Ne, ne tvo­jim ne­po­čin­stvi­ma’’, on je – Di­mi­tri­je, taj ko­jeg či­tav svi­jet da­nas sla­vi.
U Cr­noj Go­ri je sve vri­je­me nje­nog tra­ja­nja bi­lo sra­mo­ta bi­ti ku­ka­vi­ca. Ku­ka­vi­ca je sra­mo­ta bi­ti i da­nas. Za­to, na­ro­de cr­no­gor­ski – gla­vu go­re! To što ti mo­že Mi­lo na­u­di­ti krat­kog je vi­je­ka. Eto, i Mak­si­mi­li­jan, rim­ski car, kr­pe­ti­na je, ka­na­va­ca, pred mom­če­tom Di­mi­tri­jem. Ta­ko će i Mi­lo Đu­ka­no­vić bi­ti ka­na­va­ca pred cr­no­gor­skim na­ro­dom.
Ne­moj, na­ro­de cr­no­gor­ski, da te po­vje­re­ni­ci DPS-a pre­pa­da­ju. Sra­mo­ta je bi­ti ku­ka­vi­ca.
I za­to što svim sred­stvi­ma svo­je vla­sti: po­li­ci­jom, me­di­ji­ma, tu­ži­la­štvom, sud­stvom, tim alat­ka­ma ko­je mu omo­gu­ća­va­ju i le­gi­ti­mi­šu za­stra­ši­va­nje na­ro­da, za­to što to­li­ko go­di­na sra­mo­ti cr­no­gor­ski na­rod – Mi­lo mo­ra pa­sti.

Pi­še: Jo­van Pla­me­nac