Mi­lo Đu­ka­no­vić bi tre­ba­lo da se ba­vi pje­va­njem. On je ne­što kao Dra­gan Stoj­nić ili Leo Mar­tin me­đu ti­ra­ni­ma. Nje­gov po­li­tič­ki ma­nir i usta­no­ve ko­je ga po­dr­ža­va­ju stva­ra­ju at­mos­fe­ru ko­ja svi­ma na­ma, već sre­do­vječ­ni­ma, ko­ji či­tav ži­vot pod­no­si­mo ne­ka­kve auto­ri­tar­ne ti­po­ve, bu­di ne­što kao sen­ti­men­ta­ne uspo­me­ne.
Ko­li­ko tre­ba Đu­ka­no­vi­ću i nje­go­vim sa­u­če­sni­ci­ma da ra­zu­mi­ju da je nji­ho­vo vri­je­me pro­šlo? Eto, u Ma­ke­do­ni­ji je na vla­sti jed­na de­mo­krat­ska i re­form­ska stran­ka, ima po­dr­šku i ve­ći­ne gra­đa­na i naj­ve­će al­ban­ske par­ti­je i stra­na­ka dru­gih ma­nji­na. Ta­mo su me­di­ji slo­bod­ni, ima­ju eko­nom­ski rast ko­me mo­že­mo svi na Bal­ka­nu da za­vi­di­mo (a ne­ma ni mo­ra, ni Ju­e­si­e­da)... Vla­da je na­po­slet­ku ipak mo­ra­la da se, po­sle ne mno­go ma­sov­nih de­mon­stra­ci­ja, spo­ra­zu­mi­je sa opo­zi­ci­jom, či­je su vo­đe čak na­mje­ra­va­le da iz­vr­še dr­žav­ni udar, i do­zvo­le pre­la­znu vla­du. Za raz­li­ku o Gru­ev­skog ko­ji je de­mo­krat­ski, re­form­ski po­li­ti­čar, či­ja je stran­ka u vi­še na­vra­ta bi­la u opo­zi­ci­ji, Đu­ka­no­vić je naj­da­lje oti­šao do dva ko­mič­na, ope­ret­ska po­vla­če­nja sa pre­sto­la. Ču­čao je iz ku­li­sa i če­kao da otje­ra pre­mi­je­ra ko­ji ga je za­mi­je­nio. Gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re ova­kvo po­na­ša­nje je vje­ro­vat­no ve­ći­nom bi­lo od­vrat­no, a čak se i Đu­ka­no­vi­će­vim pri­sta­li­ca­ma mo­glo uči­ni­ti ma­kar pri­lič­no bi­zar­nim. Kao što vi­di­mo, na Za­pa­du ne­ma mno­go po­li­ti­ča­ra ko­ji bi na­šli da su ta ne­ro­nov­ska za­ma­ja­va­nja vla­sti sim­pa­tič­na.
Mo­der­ni ti­ra­nin je ne­mo­guć bez me­dij­ske ba­ti­ne. Za raz­li­ku od Mi­lo­še­vi­ća, ko­ji se osla­njao na zar­đa­li RTS i pro­pa­le na­ci­o­nal­ne no­vin­ske di­ke, Đu­ka­no­vić je iz Sr­bi­je do­bio po­moć u vi­du ta­blo­id­nog i elek­tron­skog sme­ća. Za to vri­je­me re­žim­ska te­le­vi­zi­ja („jav­ni ser­vis“) glu­mi ne­u­tral­nost, ali je, ka­ko ču­je­mo, gra­đa­ni za­si­pa­ju pro­te­sti­ma zbog ten­den­ci­o­znog i pri­stra­snog iz­vje­šta­va­nja. Pri­je par da­na na­rod je za ''me­tu'' pro­te­sta uzeo RTCG, ne bez raz­lo­ga. Pre­ko dje­lo­va­nja RTCG vi­di se po­li­tič­ka ge­ne­ti­ka. Đu­ka­no­vi­ćev re­žim je­ste jed­na gad­na me­ta­sta­za, ali zna se ko mu je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, a ko Jo­sip Broz. Oni su mu di­rekt­ni po­li­tič­ki pre­ci.
Mi smo ov­dje u Sr­bi­ji, TV Ba­sti­lju u Ta­kov­skoj op­sje­da­li i oslo­ba­đa­li pu­nih de­vet go­di­na. Taj smo po­sao iz­vr­ši­li ta­ko tem­ljno da čak i da­nas, ka­da po­pu­li­stič­ki SNS na­sto­ji da ogra­ni­či na­rod­ne slo­bo­de, to ni ne po­ku­ša­va da či­ni pre­ko Ra­dio-te­le­vi­zi­je Sr­bi­je.
Kao da je ju­če bi­lo ka­da je RTS ubje­đi­vao jav­nost da je pro­tiv Mi­lo­še­vi­će­ve lo­še po­li­ti­ke sa­mo ša­či­ca pla­će­ni­ka i lu­da­ka. A on­da se 9. mar­ta 1991. na Tr­gu Re­pu­bli­ke po­ja­vi­lo mno­štvo ko­je je bro­ja­lo vi­še od sto­ti­nu hi­lja­da lju­di. Po­li­ci­ja nas je na­pa­la, a na­rod je uz­vra­tio, ras­tje­rao hi­lja­de ba­ti­na­ša, za­ro­bio ma­ri­ce, mi­tra­ljez sa bor­nih ko­la... U RTS-u je če­ka­lo ne­ko­li­ko sto­ti­na do zu­ba na­o­ru­ža­nih po­li­ca­ja­ca i za­po­sle­nih... Ve­li­ka je sre­ća da ni­je do­šlo do krv­pro­li­ća. Voj­ska je ka­sni­je iza­šla na uli­ce i spa­si­la re­žim, ko­ji se usko­ro od­re­kao di­rek­to­ra i ured­nikâ TV Ba­sti­lje. Za­krat­ko je je­di­ni na­ci­o­nal­ni elek­tron­ski me­dij bio slo­bo­dan, da bi ga on­da u je­ku ra­ta po­no­vo pre­tvo­rio u in­stru­ment dik­ta­tu­re. Ka­da su 1997. stu­den­ti i na­rod mje­se­ci­ma uspi­je­va­li da pr­ko­se re­ži­mu i iz­bo­re se za pri­zna­va­nje ori­gi­nal­nih re­zul­ta­ta na­knad­no kri­vo­to­vre­nih lo­kal­nih iz­bo­ra, RTS ih je vri­je­đao i na­pa­dao, ali se ve­ći­nom po­na­šao kao sa­da RTCG – sa­u­če­snič­ki. Da­vao je pred­nost vla­da­ju­ćim stran­ka­ma, mi­ni­mi­zi­rao pro­te­ste, go­vo­rio o gu­žva­ma, trud­ni­ca­ma i bo­le­sni­ma ko­ji pa­te zbog hi­ro­va ša­či­ce opo­zi­ci­o­na­ra – „ma­lo­broj­nih de­mon­stra­na­ta i slu­čaj­nih pro­la­zni­ka ko­ji su im se pri­dru­ži­li iz zna­ti­že­lje“. RTS je usko­ro po­sta­la za­vjet­no mje­sto „me­dij­ske šet­nje“ de­mon­stra­na­ta. Jed­ne ve­če­ri opo­zi­ci­o­ne vo­đe po­zva­le su gra­đa­ne da sju­tra­dan na de­mon­stra­ci­je po­ne­su po jed­no ja­je. Od ta­da do kra­ja pro­te­sta o fa­sa­de RTS-a, ''Po­li­ti­ke'', Pred­sjed­ni­štva raz­bi­je­no je hi­lja­de ja­ja. Usko­ro su i oni sla­bog po­li­tič­kog slu­ha i de­be­le ko­že mo­gli da osje­te da ne­što smr­di oko srp­skih me­di­ja. U zgra­du na­še de­mo­kra­ti­je ta­ko je ba­če­no vi­še ja­ja ne­go u mal­ter tvr­de pre­sto­ni­ce de­spo­ta Đu­r­đa – Sme­de­re­va.
Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve i EU su ta­da spa­si­le Mi­lo­še­vi­ćev re­žim. Tre­bao im je da bi mo­gli da ra­tu­ju za ne­za­vi­sno Ko­so­vo. Da je opo­zi­ci­ja do­šla na vlast, mo­žda bi ima­la ve­ći po­li­tič­ki pro­stor da bra­ni po­kra­ji­nu, a mo­žda bi pod pri­ti­skom po­pu­sti­la bez ra­ta ko­ji je, ako ma­lo bo­lje po­gle­da­mo, ostao je­di­na du­go­roč­na voj­na po­bje­da SAD u pro­te­klih če­tvrt vi­je­ka. I po­no­vo je 2000. na­rod de­mo­kra­ti­ju po­tra­žio u TV Ba­sti­lji. Sa­ve­znu skup­šti­nu ni­ko ni­je ni bra­nio... U RTS-u je bi­lo ot­po­ra, tu je dje­lo­vao po­zna­ti ba­ger, a raz­mi­je­nje­na je i va­tra iz auto­mat­skog oruž­ja... Da je bi­lo sre­će, da su uslo­vi bi­li ma­lo bo­lji, re­ci­mo kao da­nas u Cr­noj Go­ri, gdje ne­ma opa­sno­sti da dr­ža­va ne­što iz­gu­bi ako se vlast pro­mi­je­ni, pro­šli bi glat­ko s pe­ti­ci­ja­ma i mir­nim de­mon­stra­ci­ja­ma...
Ja­ja, pi­štalj­ke i lu­pa šer­pi u vri­je­me cen­tral­ne in­fo­r­ma­tiv­ne emi­si­je bi­le su je­ri­hon­ske tru­be zbog ko­jih je, vi­še ne­go za­hva­lju­ju­ći ba­ge­ru, pa­la srp­ska Ba­sti­lja.

Pi­še: Če­do­mir An­tić