Op­tu­že­ni Mir­ko Ve­li­mi­ro­vić je na sa­slu­ša­nju kod spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca 18. ok­to­bra is­pri­čao da je od Alek­san­dra Sin­đe­li­ća uzeo no­vac za na­bav­ku oruž­ja ko­je je, na­vod­no, tre­ba­lo da bu­de ko­ri­šće­no to­kom ne­mi­ra 16. ok­to­bra u Pod­go­ri­ci. On je tu­ži­o­cu re­kao da je dan po­što je uzeo no­vac od­lu­čio da po­đe u Cr­nu Go­ru i sve pri­ja­vi po­li­ci­ji i tu­ži­la­štvu. Na­kon što je sve is­pri­čao tu­ži­o­cu, do­go­vo­ri­li su se da Ve­li­mi­ro­vić i da­lje na­sta­vi ko­mu­ni­ka­ci­ju sa Sin­đe­li­ćem.
Ve­li­mi­ro­vić je is­pri­čao da mu je Sin­đe­lić na sa­stan­ku u Ri­ba­ri­ći­ma dao 15.000 eura za oruž­je i da vi­di ko­li­ko je po­treb­no da se odvo­ji od tog nov­ca da bi se lju­di­ma ko­ji idu u Cr­nu Go­ru pla­tio put i bo­ra­vak. Sin­đe­lić je na tom sa­stan­ku tra­žio od nje­ga da za 15.000 eura ku­pi 50 auto­mat­skih pu­ša­ka i tri san­du­ka mu­ni­ci­je. To oruž­je i mu­ni­ci­ju, pre­ma do­go­vo­ru, Ve­li­mi­ro­vić je tre­ba­lo da pre­ba­ci u Cr­nu Go­ru, gdje bi na­šao ne­ku ku­ću u ko­ju bi to smje­stio.
– Na­kon tog sa­stan­ka, iako sam uzeo no­vac od Sin­đe­li­ća, dva da­na sam raz­mi­šljao šta da ura­dim. Imao sam dvi­je op­ci­je: ili da mu vra­tim no­vac i ka­žem da ne mo­gu da na­ba­vim oruž­je, ili da odem u Cr­nu Go­ru i sve pri­ja­vim. Od­lu­čio sam da ipak odem u Cr­nu Go­ru i sve is­pri­čam po­li­ci­ji. U po­li­ci­ji sam tra­žio da pri­čam sa na­čel­ni­kom i is­pri­čao mu sve što je bi­lo do ta­da, a on me je upu­tio kod tu­ži­o­ca, gdje smo se do­go­vo­ri­li da vi­di­mo do­kle će to ići, i ja sam na to pri­stao – is­pri­čao je Ve­li­mi­ro­vić.
Na­kon raz­go­vo­ra sa tu­ži­o­cem po­šao je u Sr­bi­ju i po­no­vo se sreo sa Sin­đe­li­ćem, ko­ji je ini­ci­rao taj su­sret. Na tom sa­stan­ku on je Sin­đe­li­ću re­kao da mo­že na­ba­vi­ti oruž­je i mu­ni­ci­ju, ali da tre­ba još nov­ca. Sin­đe­lić mu je tom pri­li­kom dao još 15.000 eura i sa­op­štio mu da lju­di ko­je on bu­de an­ga­žo­vao ne­će da uče­stvu­ju u na­pa­di­ma i da ne­će da ko­ri­ste oruž­je te no­ći. Sin­đe­lić mu je ka­zao da po­sto­je dru­ge gru­pe ko­je su za­du­že­ne za to i da će se na­knad­no o sve­mu do­go­vo­ri­ti.
– Sin­đe­lić je od me­ne tra­žio da slikam oruž­je i da mu po­ka­žem fo­to­gra­fi­ju. Na­kon tog sa­stan­ka, vra­tio sam se u Cr­nu Go­ru, slikao oruž­je, ko­je je već bi­lo pri­pre­mlje­no, i od­mah na­kon to­ga se vra­tio u Sr­bi­ju ka­ko bih mu po­ka­zao tu fo­to­gra­fi­ju – is­pri­čao je Ve­li­mi­ro­vić.
Na sle­de­ćem sa­stan­ku, Sin­đe­lić mu je dao je­dan te­le­fon za ko­ji je re­kao da je po­se­ban i da mo­gu slo­bod­no da pri­ča­ju jer se ne mo­že pri­slu­ški­va­ti. Taj te­le­fon je Ve­li­mi­ro­vić tre­ba­lo da pre­da ne­kom Ni­ko­li (pse­u­do­nim ko­ji se ko­ri­sti za jed­nog od osum­nji­če­nih – prim aut.) kad po­no­vo ode u Cr­nu Go­ru. Tra­žio je da mu Sin­đe­lić po­ka­že lju­de ko­ji­ma tre­ba da pre­da oruž­je, ali je on ka­zao da se on s nji­ma sreo ra­ni­je i da ni­je­su mo­gli do­ći da se vi­de s njim. Pre­ma uput­stvu ko­je mu je dao Sin­đe­lić, on ni­je tre­ba­lo da če­ka lju­de ko­ji će upo­tri­je­bi­ti oruž­je, već sa­mo da pre­da taj te­le­fon Ni­ko­li i da se vra­ti u Sr­bi­ju. Ve­li­mi­ro­vić je po do­go­vo­ru do­šao u Cr­nu Go­ru sa svo­jim lju­di­ma, ko­ji su oti­šli do ma­na­sti­ra Ostrog, a on je ostao u Pod­go­ri­ci da če­ka da mu se ja­vi Ni­ko­la. Po­ku­šao je da ga do­bi­je na broj ko­ji mu je dao Sin­đe­lić, ali bez­u­spje­šno, a o sve­mu je oba­vje­šta­vao Sin­đe­li­ća. On mu je ka­zao da ne bri­ne i da će mu se Ni­ko­la ja­vi­ti, što se i de­si­lo, pa su se na­šli u 22.20 kod ne­kog su­per­mar­ke­ta.
– Čuo sam se sa Sin­đe­li­ćem pri­je ne­go što sam po­šao da se vi­dim sa Ni­ko­lom i on mi je ta­da re­kao da je plan da se ma­sov­no kre­ne, da se za­u­zme Skup­šti­na i da se Mi­lo jav­no uhap­si. Ni­je mi po­zna­to ka­ko je to mi­slio da iz­ve­de – re­kao je Ve­li­mi­ro­vić na sa­slu­ša­nju kod spe­ci­jal­nog tu­ži­o­ca 18. ok­to­bra.
On je is­pri­čao da se po­tom sreo sa Ni­ko­lom, ko­ji je bio sa ne­kom že­nom, i da je ka­zao tom čo­vje­ku „stri­ko ti je po­slao ra­ki­ju“ i pre­dao mu te­le­fon. U mo­men­tu kad mu je dao te­le­fon, ta že­na je već bi­la oti­šla u auto.
– Raz­go­va­rao sam sa Ni­ko­lom i re­kao mu da imam i klju­če­ve od ku­će u ko­joj se na­la­zi oruž­je i is­pri­čao mu da mi je Sin­đa re­kao da sve mo­gu da mu ka­žem. Kad sam mu re­kao za oruž­je, ma­lo me je čud­no po­gle­dao i re­kao ne­što u smi­slu da je Sin­đe­lić lud. Na­kon to­ga me je pi­tao ko­li­ko lju­di ima, na šta sam mu od­go­vo­rio da su lju­di ko­ji su sa mnom do­šli na pro­test i da ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze sa oruž­jem. Na­kon to­ga smo nje­go­vim autom po­šli ka­ko bih mu po­ka­zao gdje je ku­ća sa oruž­jem, a to­kom vo­žnje sam mu re­kao da ne znam adre­su ku­će, već da je mo­gu po­go­di­ti ako do­la­zim iz prav­ca Be­ra­na i da pr­vo tre­ba da ode­mo na put za Be­ra­ne, pa on­da da na­đe­mo ku­ću. Mi smo do­šli do te ku­će i ja sam re­kao da tre­ba da vi­di oruž­je jer je Sin­đa ta­ko re­kao, ali je on od­go­vo­rio da ne­će da gle­da oruž­je, već ne­što u smi­slu „ne­ka, vi­dje­ću“. Ta­da sam mu re­kao da je oruž­je u ga­ra­ži i da me­ne osta­vi bi­lo gdje. On me je osta­vio na pum­pi, a klju­če­ve od ku­će sam mu dao ra­ni­je, dok smo bi­li is­pred ku­će. Na­kon to­ga, po­što sam ja iza­šao iz ko­la, do­šla je po­li­ci­ja – is­pri­čao je Ve­li­mi­ro­vić tu­ži­o­cu.D.ŽIV­KO­VIĆ


Uhap­še­ni ne­ma­ju ve­ze sa oruž­jem

Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, lju­di ko­je je on an­ga­žo­vao da do­đu na pro­te­ste ne­ma­ju ni­ka­ka­ve ve­ze sa oruž­jem ni­ti sa pla­no­vi­ma da se uđe u Skup­šti­nu ili da se hap­si bi­lo ko.
Od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje tu­ži­o­ca, re­kao je da ne po­zna­je ko­man­di­ra Se­lji­mi­ja iz ko­sov­ske po­li­ci­je i da mu on ni­je obe­ćao da će mu da­ti no­vac da do­đe u Cr­nu Go­ru.