-PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

Na sa­mom ula­zu u se­lo Ta­ma­ru, na­la­zi se most – Most na Ta­ma­ri ili bo­lje re­ći most na ušću Ma­le Ci­jev­ne (Pro­mi i Ce­mit) u ri­je­ku Ci­jev­nu (lju­mi i Ce­mit).
Za ovaj most se ve­žu mno­ge pri­če i pri­po­vi­je­da­nja. Te­ško će­te na­ći most ko­ji ima ta­ko bo­ga­tu isto­ri­ju. Ta­ko bo­ga­ti i bur­ni sli­jed do­ga­đa­ja. Ne zna se ta­čan da­tum iz­grad­nje mo­sta, ali se zna da se­že u du­bo­ku pro­šlost.
Po jed­nom pre­da­nju, Most na Ta­ma­ri je sa­gra­di­la po­zna­ta i pri­zna­ta srp­ki­nja po ime­nu Ta­ma­ra. Po njoj je most i do­bio ime. Ova se pri­ča pre­no­si­la s ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju. I dan-da­nas se mo­že ču­ti ova pri­ča. Uz ovu pri­ču mo­že­te ču­ti i sle­de­ći ko­men­tar: „Ne zna se tač­no ko je sa­gra­dio most, ali se zna da je stvo­ri­telj mo­sta na­pra­vio ve­li­ko do­bro­tvor­no dje­lo. Bez mo­sta ljud­ski ži­vot ni­je mo­gao cir­ku­li­sti kroz ovaj ne­go­sto­lju­bi­vi ka­njon.
Za­pam­tio je Most od Ta­ma­re ili Most na Ta­ma­ri mno­ge do­ga­đa­je. Na mo­stu i oko mo­sta su se od­i­gra­le mno­ge kr­va­ve bit­ke iz­me­đu Ku­ča i Kli­me­na­ta. To su bi­le bor­be za go­lu eg­zi­sten­ci­ju. Ri­ječ je o osvet­nič­kim bor­ba­ma či­ji je naj­če­šći po­vod bio oti­ma­nje sto­ke, na­ro­či­to ova­ca i s jed­ne i sa dru­ge stra­ne.
O tim i slič­nim bor­ba­ma, Ste­fan Du­čić je sa­ku­pio de­set ep­skih pje­sa­ma u svo­joj zbir­ci pod na­slo­vom „Ju­nač­ke na­rod­ne pje­sme iz brd­skog ple­me­na Ku­ča u kr. Cr­noj Go­ri“. Sve su one is­pje­va­ne u sti­lu po­zna­tih ep­skih pje­sa­ma. Ono što im je za­jed­nič­ko je­ste da sve te pje­sme ka­rak­te­ri­šu i Kli­men­te (Ke­le­me­do­le) i Ku­če kao lju­ta i ju­nač­ka ple­me­na. I Kli­men­ti i Ku­či ih pje­va­ju na svoj na­čin – ona­ko ka­ko nji­ma od­go­va­ra. Kli­men­ti pri­pi­su­ju is­hod bit­ke u ko­rist Kli­men­ta, a Ku­či u svo­ju ko­rist. Ku­či ve­li­ča­ju svo­je ju­na­ke, a Kli­men­ti svo­je.
Je­dan okr­šaj ko­ji se do­go­dio 1849. go­di­ne na pro­sto­ru Most od Ta­ma­re – Vu­klji, opje­van je u već po­me­nu­toj zbir­ci. Pje­sma na do­sta na­dah­nut na­čin go­vo­ri o ovom za­i­sta lju­tom okr­ša­ju. Do­ga­đaj je sa­ču­van i u pri­či ko­ja na stvar­no­san i ču­de­san na­čin pri­ča o ovom isto­rij­skom do­ga­đa­ju. Po ovoj pri­či, Kli­men­ti i Ku­či (Ora­hov­ci) su­ko­bi­li su se na ne­ko­lio mje­sta: Vu­klji­ma, Ni­klji­ma i na Mo­stu od Ta­ma­re. Okr­ša­ji su bi­li si­lo­vi­ti i ne­mi­lo­srd­ni. Po­sje­če­ne su i kli­ment­ske i kuč­ke gla­ve. Ku­či su sa so­bom od­ni­je­li po­sje­če­ne ar­na­ut­ske gla­ve i sa­hra­ni­li ih u ora­hov­skom gro­blju. Na udar­nom mje­stu u gro­blju, sto­ji po­se­ban ki­ljan na ko­jem pi­še: „Ov­dje po­či­va­ju ar­na­ut­ske gla­ve ko­je po­sje­ko­še: To­mo Bo­žov Pe­rić, Va­so Pa­u­nov Mi­lić i Mar­ko Pe­ri­šin Pe­rić.
Ov­dje se mo­gu za­bi­lje­ži­ti vi­še neo­bič­no­sti. Za­i­sta je neo­bič­no da se u pra­vo­slav­nom gro­blju sa­hra­ne gla­ve ino­vjer­ni­ka, od­no­sno vjer­ni­ka dru­ge vje­re. Ta­ko­đe je neo­bič­no da se sa­hra­ne po­sje­če­ne gla­ve svo­jih lju­tih pro­tiv­ni­ka, neo­bič­no je to što su sa­hra­nje­ne baš ar­na­ut­ske gla­ve jer su se sje­kle i gla­ve pri­pad­ni­ka dru­gih na­ro­da i ple­me­na, pa ni­je­su u gro­blju sa­hra­nji­va­ne. Ov­dje se sa pra­vom po­sta­vlja pi­ta­nje: Za­što je na­pra­vljen spo­me­nik (ki­ljan) baš i sa­mo ar­na­ut­skim gla­va­ma?
U da­ljoj i du­bljoj pro­šlo­sti, Ora­hov­ci su sa Ar­na­u­ti­ma ima­li če­ste okr­ša­je. Bi­le su to naj­če­šće bor­be za ži­vot­ni pro­stor, za odr­ža­va­nje go­log ži­vo­ta. U na­ro­du po­sto­ji iz­re­ka „Po­bi­še se ka’ Ku­či i Kli­men­ti“. Na­ro­či­to su bor­be bi­le že­sto­ke u ve­zi pla­ni­na i pa­si­šta. Bi­lo je, bo­ga­mi, i pljač­ke i oti­ma­či­ne. Ko po­bi­je­di u okr­ša­ju, do­bi­ja ve­ći ži­vot­ni pro­stor, do­bi­ja pli­jen za odr­ža­va­nje eg­zi­sten­ci­je. Otu­da i vi­so­ke ci­je­ne ar­na­ut­skih gla­va. Osim to­ga Ar­na­u­ti (Kli­men­ti) su ov­dje bi­li ja­ko ci­je­nje­ni kao ju­na­ci, kao ri­va­li ko­ji ima­ju „pe­če­ne oči“. Mo­žda otu­da i mo­tiv da se po­dig­ne spo­me­nik (ki­ljan) po­sje­če­nim ar­na­ut­skim gla­va­ma.
Tre­ba ima­ti u vi­du i mo­tiv, i to ve­o­ma slo­žen, da se sa­mim či­nom po­di­za­nja ki­lja­na ovje­ko­vje­či ju­nač­ko dje­lo oni­ma ko­ji su po­sje­ki­li ar­na­ut­ske gla­ve. Ta­kvi se ju­na­ci ri­jet­ko ra­đa­ju.
Pri sa­mom Mo­stu od Ta­ma­re, na li­je­voj oba­li ri­je­ke Ci­jev­ne na­la­zi se pu­to­kaz za skre­ta­nje ka Vu­ke­lji­ma. Oda­tle se na­zi­re Ka­njon ri­je­ke Pro­mi i Ce­mit, ni­šta ma­nje atrak­ti­van od Ka­njo­na Ci­jev­ne (Lju­mi e ce­mit) . Dok sam po­sma­trao pu­te­ljak pri­sje­tio sam se Na­sta Đo­ki­na De­di­ća, na­da­le­ko po­zna­tog maj­sto­ra ro­đe­nog u Ora­ho­vu. Upra­vo je Na­sto ovim pu­tem oti­šao na za­ra­du u kli­ma­nač­ko se­lo Vu­ke­lji. To se de­si­lo iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta. Na­sto je u Vu­ke­lji­ma sa­gra­dio rav­no pet­na­est ku­ća. Sve su upor­no odo­li­je­va­le zu­bu vre­me­na i ne­vre­me­na. Bi­le su i ukras se­la, svi su u Ora­ho­vu pri­ča­li da je Na­sto iz Vu­ke­lja do­nio pu­nu će­su zlat­nih „na­po­le­o­na” za po­šte­ni i du­go­trp­ni rad na pod­ruč­ju Vu­ke­lja.
Na­kon ove eks­kur­zi­je u pro­šlost, vra­tio sam se u sa­da­šnje sta­nje. Kroz ka­njon Ci­jev­ne pro­hu­jao je no­vi as­fal­ti­ra­ni put, a pre­ko Ci­jev­ne sa­gra­đen je most. U pr­vi mah se či­ni­lo da je no­vi most „uz­ja­hao“ onaj sta­ri, vje­kov­ni. Da bi se sta­ri most u pot­pu­no­sti vi­dio, neo­p­hod­no se na­kve­či­ti na ogra­du no­vog mo­sta. Či­ni se da se sta­ri most skri­va is­pod i iza no­vo­ga. Isti­na, tre­ba re­ći da je do­bro što je sa­ču­van od ru­še­nja sta­ri most, ali se či­ni­lo da se mo­glo na­ći i pri­hva­tlji­vi­je rje­še­nje. Mo­žda se mo­glo na ne­što ve­ćoj uda­lje­nost od sta­rog mo­sta sa­gra­di­ti no­vi. U tom slu­ča­ju, sta­ri most, kao svo­je­vr­sni spo­me­nik , vi­še bi do­šao do iz­ra­ža­ja. No, sta­ri ka­žu: „Uči­nje­nom po­slu ne­ma ma­ne“.
Na­sta­vi­će se