-PI­ŠE: Pe­ri­vo­je Po­po­vić

Di­le­ma ka­ko pro­na­ći pra­ve ri­je­či da se is­ka­žu mi­sli i osje­ća­nja, da se sa­op­šte emo­ci­je i sta­nja sop­stve­ne i ukup­ne svi­je­sti, pri­sut­na je od ka­ko po­sto­ji ži­vot, a na­ro­či­to od na­stan­ka po­e­zi­je ko­ja je stvo­re­na da lje­po­tu ri­je­či uz­dig­ne do (za)da­tih ne­slu­će­nih vi­si­na.
Mla­da pje­sni­ki­nja De­san­ka Bu­la­jić shva­ta, i ve­o­ma je do­bro ka­da to shva­ta­nje osmi­šlja­va u pu­nom smi­slu pje­snič­kog tra­ga­nja, ali ne bi­va do­bro, ako i ka­da to tra­ga­nje nad­vla­da i po­sta­ne sa­mo se­bi cilj, ka­da je „za­bo­ra­ve ri­je­či“, ka­ko sa­ma ka­že, i ka­da je pri to­me još i svje­sna či­nje­ni­ce pu­ne osa­mlje­no­sti i op­šte iz­gu­blje­no­sti, ka­da smo svi sa­mo „tač­ke na pla­ne­ti“ pu­noj ne­do­u­mi­ca i is­ku­še­nja.
Upra­vo po­me­nu­te ne­do­u­mi­ce i is­ku­še­nja pu­na su po­tre­ba na­stan­ka zbir­ke pje­sa­ma sim­bo­lič­nog i su­ge­stiv­nog na­slo­va „Udah­ni du­bo­ko“. I za­i­sta da bi se u ži­vo­tu, a po­seb­no u lju­ba­vi sa­vla­da­le sve slu­će­ne, a oso­bi­to ne­slu­će­ne pre­pre­ke i iza­zo­vi, neo­p­hod­no je pu­no svje­ži­ne i ne­spu­ta­ne ener­gi­je.
„...Sva­ki po­gled no­vu sum­nju stva­ra,/Sva­ka ru­žna ri­ječ sr­ce pa­ra./Ugled po­sta­je ma­nje vri­je­dan,/Jer san la­že kao ni­je­dan./Sva­ka pri­ča ima isti za­vr­še­tak,/Sa­mo se ja vra­ćam uvi­jek na po­če­tak.“ („Za­bra­nje­no vo­će”)
Mo­to ko­ji je svo­joj knji­zi „Udah­ni du­bo­ko“ da­la mla­da pje­sni­ki­nja De­san­ka Bu­la­jić gla­si li­je­po, ljup­ko, jed­no­stav­no i ra­zum­no: „Ko pi­še sr­cem, osta­je u du­ši ono­ga što či­ta!!!“ I za­i­sta, kon­sta­to­va­li smo to i ra­ni­je, ona pi­še sr­cem, za­to, po­što­va­ni či­ta­o­ci, uda­hi­te du­bo­ko i iskre­no sa či­stom ljud­skom na­mje­rom, pra­šta­njem i bla­go­na­klo­nim sr­cem iz­vo­li­te ući u slo­že­ni la­vi­rint lir­ski na­dah­nu­tih, do­ži­vlje­nih ili iz­ma­šta­nih, sop­stve­nih ili sa­zna­tih sno­va i taj­ni ko­ji­ma vas po­zi­va i vo­di mla­da po­e­te­sa.
„...Lju­bav je dio sna./Po­ne­kad je ne­ja­sna –/Kao sta­klo či­sta/ Kad emo­ci­ja za­bli­sta –/ Lju­bav je...“ („Lju­bav”)
Dav­na je isti­na da pje­snik mo­ra da vla­da ri­je­či­ma. Pje­sni­ka po­kre­ću i vo­de emo­ci­je, ali on kao do­bar kor­mi­lar mo­ra da vo­di ra­ču­na o ne­pred­vi­di­vim i ne­po­ćud­nim mor­skim stru­ja­ma. De­san­ka Bu­la­jić, bu­du­ći ve­o­ma mla­da i na­gla­še­no ener­gič­na, sa­mo­u­vje­re­na i ma­što­vi­ta, kor­mi­la­ri, ali po­vre­me­no ri­zič­no i ri­skant­no – stru­je su kat­kad ja­če od nje­ne mla­da­lač­ke ru­ke i od­ve­du po­et­ski brod na ivi­cu pli­ća­ka ili u bli­zi­nu hri­di gdje vre­ba­ju broj­ne opa­sno­sti ko­je ni­je la­ko iz­bje­ći. No, De­san­ka je bo­rac i osta­je nam da joj vje­ru­je­mo, da je po­dr­ži­mo u nje­nim uvje­re­nji­ma i že­lja­ma ko­je joj sli­je­de na oluj­nom mo­ru po­et­skog i ži­vot­nog „na­vi­ga­nja“ ko­je pod­ra­zu­mi­je­va do­bra is­ku­sta­va (sop­stve­na ali i po­tvr­đe­na), no u isto vri­je­me i mo­gu­ća, po­ten­ci­ra­na već, is­ku­še­nja. Za­pra­vo knji­ge „Le­de­na kra­lji­ca” i „Udah­ni du­bo­ko“ dva su još ne­spo­zna­ta bro­da („Lju­bav je koc­ka“ već je u mir­noj lu­ci do no­vog is­plo­vlja­va­nja) i nji­ma ko­man­du­je vr­lo mlad ka­pe­tan. Du­žnost je te­ška, ali ka­pe­ta­ni­ca-pje­sni­ki­nja upor­na je, sa­mo­po­u­zda­na (!) i od­va­žna.
„Ja sa­mo če­kam onaj tre­nu­tak:/ Jed­no skri­ve­no mje­sto/ Što sa­mo moj je ku­tak...“ („Sr­ce ipak ku­ca”)
U De­san­ki­nom pi­smu oči­gled­na je ne­pre­sta­na bor­ba mla­da­lač­ke ener­gi­je i stva­ra­la­štva kao umjet­nič­kog či­na. Ona osje­ća ne­iz­mjer­no mno­go i sve to što osje­ća htje­la bi da ka­že i to od­jed­nom: u sva­koj ri­je­či, u sva­kom sti­hu, u sva­koj pje­smi, u sva­koj knji­zi. No, to ni­je za­i­sta mo­gu­će i De­san­ka Bu­la­jić, ako ho­će da bu­de pje­sni­ki­nja od tra­ja­nja, to mo­ra da shva­ti i pri­hva­ti – i da či­ni ono što je u da­tom tre­nut­ku i u po­nu­đe­nim okol­no­sti­ma mo­gu­će. Jed­nom ri­ječ­ju, jed­nim sti­hom, jed­nom pje­smom, jed­nom knji­gom ko­nač­no, mo­gu­će je ob­u­hva­ti­ti od­re­đe­ni dio stvar­no­sti – re­al­ne ili iz­ma­šta­ne; je­dan tre­nu­tak, jed­nu te­mu, jed­nu gru­pu mo­ti­va, jed­nu, kla­sič­no re­če­no, in­spi­ra­ci­ju.
„Ra­su­ti prah po so­bi se ši­ri/Du­šu ob­u­zi­ma­ju sta­ri ne­mi­ri./Ži­vot je stao ta­mo gdje lju­bav po­či­nje –/Pra­ve lju­ba­vi pam­ti mo­re si­nje./Ta­las je u me­ni...
Mno­go je ta­la­sa, bez­broj ta­la­sa­nja do­ži­vlja­va ne­mir­ni svi­jet pje­sa­ma De­san­ke Bu­la­jić. U nje­noj mla­da­lač­koj du­ši vo­di se i že­sto­ka bor­ba iz­me­đu pje­sni­ki­nje, tek­sto­pi­sca i mo­gu­ćeg, po­ten­ci­jal­nog ro­ma­no­pi­sca za­bav­nih, po­pu­lar­nih sa­dr­ža­ja. Sva­ka od nje­nih pje­sa­ma, i u ovoj zbir­ci, iako po for­mi lir­ska (a to nu­žno pod­ra­zu­mi­je­va iz­o­sta­nak fa­bu­lar­nih ele­me­na­ta) no­si ne­ku pri­ču, pri­ča se, pre­pri­ča­va od­re­đe­ni do­ži­vljaj ili do­ga­đaj iz lič­nog ili pro­či­ta­nog, sa­zna­tog do­me­na. Cilj umjet­nič­ke pje­sme u sa­vre­me­nom po­i­ma­nju je dru­ga­či­ji – pje­sma je autor­ska sli­ka ri­je­či­ma ko­ju či­ta­lac do­ži­vlja­va pre­ma sop­stve­nom afi­ni­te­tu, ra­zu­mi­je­va­nju ili po­i­ma­nju. Ako ni­je u pi­ta­nju ta­ko spo­zna­ta pje­sma ne­go sa­mo pu­ki tekst, on­da pi­sac da­tog tek­sta za ono­ga ko­ga da­ti tekst za­ni­ma ili za­ba­vlja – ni­je bi­tan. Ako je pak u pi­ta­nju pri­ča ili ši­ra ep­ska for­ma za­bav­nog, re­lak­si­ra­ju­ćeg sa­dr­ža­ja, on­da je autor u dru­gom pla­nu. Ali De­san­ka Bu­la­jić je istin­ski bo­rac i mo­ra da se iz­bo­ri za pr­vi plan – autor­ski. U toj bor­bi ona je se­bi sa­ma naj­vjer­ni­ji sa­ve­znik, ali i naj­te­ži pro­tiv­nik, isto­vre­me­no.
Ti­nej­džer­sko do­ba sta­sa­va­nja go­mi­la joj mno­go to­ga i u sti­lu, i u je­zi­ku, i u mi­šlje­nju što baš i ni­je pra­va po­e­zi­ja u te­o­rij­skom zna­če­nju to­ga poj­ma, ali što se ipak po­i­ma kao od­li­ka jed­nog pe­ri­o­da u raz­vo­ju mla­de oso­be, pa bi­la ona obič­na, sva­ko­dnev­na ili, uslov­no ka­za­no, stva­ra­lač­ki po­seb­no na­dah­nu­ta kao što je De­san­ka Bu­la­jić. Vri­je­me sa­zri­je­va­nja lič­no­sti či­ni svo­je, te mno­go to­ga u od­no­su pre­ma svi­je­tu, da­kle i umjet­no­sti: knji­žev­no­sti, po­e­zi­ji, sli­kar­stvu i sl. mo­že (i mo­ra) da se pro­mi­je­ni, do­bi­je na kva­li­te­tu ili pre­đe iz kvan­ti­te­ta u kva­li­tet, ka­ko je je­dan do­ne­dav­no u nas po­seb­no va­že­ći, fi­lo­sof­ski pra­vac pret­po­sta­vljao.
Za­i­sta De­san­ki­no stva­ra­nje je u kvan­ti­ta­tiv­nom smi­slu vr­lo bo­ga­to i obim­no, te ga i sa te stra­ne mo­ra­mo ra­zum­no po­sma­tra­ti i po­što­va­ti ga čak iako mu ko­ji put za­mje­ra­mo kod po­je­di­nih si­tu­a­ci­ja ili is­ka­za. Mno­go je sna­ge, mno­go je ener­gi­je uob­li­če­no u nje­nim tek­sto­vi­ma i oni je­su kao ta­kvi od­raz i sli­ka vre­me­na i do­ba u ko­me su na­sta­li. Mi ih mo­že­mo či­ta­ti na raz­li­či­te na­či­ne, mo­že­mo i da ih ra­zu­mi­je­mo i pri­hva­ta­mo u okvi­ri­ma na­ših kon­ven­ci­o­nal­nih pret­po­stav­ki i in­te­re­so­va­nja. Autor­ka je ura­di­la svo­je, mi smo na po­te­zu – da po­dr­ži­mo, da se uz­dr­ži­mo, ili ne slo­ži­mo...
Vje­ru­je­mo da ovom sim­pa­tič­nom po­et­skom tri­lo­gi­jom („Lju­bav je koc­ka“, „Le­de­na kra­lji­ca“ i „Udah­ni du­bo­ko“) ima da bu­de za­vr­še­na tzv. tin-fa­za u pje­va­nju i raz­mi­šlja­nji­ma mla­de De­san­ke Bu­la­jić i da na­kon to­ga sil­na nje­na kre­a­tor­ska ener­gi­ja tre­ba da bu­de usmje­ra­na ka no­vim pje­snič­kim-knji­žev­nim pu­te­vi­ma, tra­ga­nji­ma, sa­zna­nji­ma i do­me­ti­ma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)