Tra­ga­nja za su­šti­nom ko­ja de­ko­di­ra slo­že­nost uni­ver­zu­ma, od­ve­la su Na­ta­šu Đu­ro­vić, jed­nu od naj­u­va­že­ni­jih pred­stav­ni­ka cr­no­gor­skog post­mo­de­r­ni­zma, ka ele­men­tar­nom, mit­skom i ar­he­tip­skom. Na tom si­zi­fov­skom pu­tu po­la­ze­ći od sna­ge ob­na­vlja­nja – kon­ver­gen­ci­je pra­sli­ke, ona se okre­nu­la svi­je­tu fi­lo­zo­fi­je, te­o­lo­gi­je, psi­ho­lo­gi­je i na­u­ke, kao iz­vo­ri­šti­ma na ko­ji­ma će iz­gra­di­ti svoj si­stem mi­šlje­nja i kre­a­tiv­nog po­stup­ka – oci­je­ni­la je isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Lji­lja­na Ze­ko­vić go­vo­re­ći na otva­ra­nju naj­no­vi­je po­stav­ke ove umjet­ni­ce u Dvro­cu Pe­tro­vi­ća na Kru­šev­cu.
Po­stav­ku Đu­ro­vi­će­ve „Tra­ja­nje – ne­sta­ja­nje – tra­ja­nje” či­ne sli­ke i cr­te­ži u re­pre­zen­ta­tiv­nom ga­le­rij­skom pro­sto­ru Cen­tra sa­vre­me­ne umjet­no­sti Cr­ne Go­re.
– Da bi li­kov­no iz­ra­zi­la svo­ja me­ta­fi­zič­ka i ap­strakt­na na­dah­nu­ća Na­ta­ša eks­pre­siv­nim li­ne­ar­nim sen­za­ci­ja­ma i ne­de­fi­ni­sa­nim for­ma­ma ko­je vir­tu­el­no iz­la­ze van plat­na, pre­la­ze­ći u ko­smič­ku „bes­ko­nač­nost”, otvo­ri­la je put be­smrt­no­sti kroz ne­pre­sta­no po­ja­vlji­va­nje, mi­je­nja­nje, ne­sta­ja­nje i „re­in­kar­na­ci­ju” po­jav­nih ob­li­ka. Na­i­me, sna­žna ener­get­ska sta­nja du­še, podsvje­snog, ona li­kov­no is­ka­zu­je sna­gom ma­te­ri­je i po­e­ti­kom ge­sta: br­zog, ener­gič­nog, eks­pre­siv­nog, od­luč­nog – ka­za­la je Ze­ko­vi­će­va.
O na­zi­vu po­stav­ke, ko­ju je ne­dav­no ima­la pri­li­ku da vi­di i pu­bli­ka u Be­o­gra­du, u Ga­le­ri­ji ULUS-a, umjet­ni­ca ka­že da ga je jed­no­stav­no te­ma nje­nih in­te­re­so­va­nja na­met­nu­la.
– „Tra­ja­nje – ne­sta­ja­nje – tra­ja­nje” ba­vi se uni­ver­zal­nom te­mom smi­sla sve­ga po­sto­je­ćeg, od­no­sno mog sa­gle­da­va­nja su­šti­ne ži­vo­ta kao pri­rod­nog, cje­lo­vi­tog pro­ce­sa ži­vo­ta i smr­ti, gdje je ma­te­ri­jal­no pro­pa­dlji­vo, a du­hov­no je traj­no, ono ima tra­ja­nje – ka­že Đu­ro­vi­će­va.
Iako je ri­ječ o ap­strakt­nim ra­do­vi­ma, sli­ke i cr­te­ži Đu­ro­vi­će­ve kod po­sma­tra­ča iza­zi­va­ju re­ak­ci­ju, čak emo­tiv­nu, a neo­do­lji­vo iza­zi­va­ju i aso­ci­ja­ci­je.
– Sva­ki po­sma­trač ima pot­pu­nu slo­bo­du, i to je čar od­no­sa iz­me­đu umjet­ni­ka i ono­ga ko kon­zu­mi­ra nje­go­vu umjet­nost, bi­lo da je on struč­njak ili lju­bi­telj umjet­no­sti. Za me­ne je ta ko­mu­ni­ka­ci­ja me­đu lju­di­ma ve­li­ki kva­li­tet, na­ro­či­to u smi­slu umjet­nič­ke in­spi­ra­ci­je. Sva­ko ima pra­vo na svoj do­ži­vljaj umjet­no­sti ta­ko da raz­ne aso­ci­ja­ci­je i re­ak­ci­je na mo­ja dje­la su me­ni po­tu­no pri­hva­tlji­vi – do­da­je umjet­ni­ca.
Za raz­li­ku od ne­kih pret­hod­nih po­stav­ki ovu u naj­ve­ćoj mje­ri či­ne cr­te­ži.
– I ov­dje ima sli­ka, ali naj­ve­ći dio za­i­sta je­su cr­te­ži, i to od mi­ni­ja­tu­ra do ve­li­kih for­ma­ta. Za moj rad i je­ste ka­rak­te­ri­stič­no da i na sli­ka­ma is­ti­čem, kom­bi­nu­jem taj cr­tač­ki dio sa bo­jom, i za­to ih se mo­že „či­ta­ti” i kao jed­no i kao dru­go – ob­ja­šnja­va nam Na­ta­ša Đu­ro­vić.
Do­daj­mo, ci­klus „Tra­ja­nje – ne­sta­ja­nje – tra­ja­nje” na­sta­jao je pret­hod­nih pet go­di­na, a umjet­ni­ca je za ovu po­stav­ku sa­či­ni­la iz­bor iz ne­ko­li­ko de­se­ti­na cr­te­ža i sli­ka ra­đe­nih kom­bi­no­va­nom teh­ni­kom.
Iz­lo­žba se mo­že po­gle­da­ti do 3. de­cem­bra, a u me­đu­vre­me­nu će bi­ti štam­pan obim­ni­ji ka­ta­log s tek­stom isto­ri­čar­ke umjet­no­sti dr Raj­ke Bo­ško­vić. Ž.J.