Knji­ga pje­sa­ma Jo­va­ne Bo­jo­vić „S gla­vom u tor­bi” mla­de dra­ma­tur­ški­nje i sce­na­rist­ki­nje ko­ja iza se­be ima već niz dram­skih dje­la po ko­ji­ma je po­zna­ta ši­rem kru­gu pu­bli­ke, pr­vi put je pred­sta­vlje­na u Pod­go­ri­ci. Nje­na pr­va zbir­ka sti­ho­va, ko­ja joj je do­ni­je­la pr­vu na­gra­du „Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri po­e­zi­je”,pred­sta­vi­la nam je, ka­ko je is­ta­kao no­vi­nar i pu­bli­ci­sta Va­nja Ko­va­če­vić, po­e­zi­ju ne­na­me­tlji­vu, upe­ča­tlji­vo la­ku, ali pri­lič­no du­bo­ku, la­kon­sku, pro­mi­šlje­nu. Sve nje­ne dra­me – „Otvo­ren kraj”, „Mi­rov­na mi­si­ja” i „Slo­bod­no vri­je­me ili tam­no je svi­je­tlo” na­gra­đe­ne su.
– Pi­sa­na ne­pre­ten­ci­o­zno, da ne op­te­re­ti, a da se opet, kad je se sje­ti­mo, osmi­jeh­ne­mo. I, da osta­ne ne­gdje du­bo­ko u na­ma. Pje­sme Jo­va­ne Bo­jo­vić, ko­je ne­ri­jet­ko do­ti­ču pro­stor po­e­zi­je na­lik su ste­re­o­sko­pu, vr­sti dvo­gle­da kroz ko­ji se di­ja­po­zi­ri­vi vi­de tro­di­men­zi­o­nal­no, što je ne­dvo­smi­sle­no trag nje­nog usu­da dram­ske spi­sa­te­lji­ce – oci­je­nio je Ko­va­če­vić.
On je is­ta­kao da je po­e­zi­ja Jo­va­ne Bo­jo­vić „i la­ka i uz­me­ni­ru­ju­ća”, u ko­joj do­mi­šlja­ti svi­jet pre­u­zi­ma pri­mat nad stvar­nim, a u ko­jem su sna­žna osje­ća­nja ono što ga či­ni ne sa­mo mo­gu­ćim, već i to­li­ko stvar­nim. Nje­ne pje­sme nam se na pr­vi po­gled mo­gu uči­ni­ti ba­nal­nim, is­ti­če Ko­va­če­vić, ali one to si­gur­no ni­su. Iako naj­če­šće go­vo­re o tri­vi­jal­nim stva­ri­ma, jer , ka­ko je pri­mje­tio Ko­va­če­vić, autor­ka ne pri­pa­da onom kru­gu stva­ra­la­ca ko­ji tre­ti­ra­ju pi­ta­nja od ko­smič­ke va­žno­sti, i ko­ji pi­sa­nje po­e­zi­je ne sma­tra­ju da­rom od Bo­ga (iako ona to je­ste), „nje­ne pje­sme na su­štin­ski na­čin ot­kri­va­ju mo­dus na­šeg po­sto­ja­nja”.
„Pra­zni­nu ži­vo­ta onih ko­ji te­že pro­la­znim stva­ri­ma ko­je su da­nas po­sta­vlje­ne na pi­je­da­stal naj­vi­ših vri­jed­no­sti”, za­klju­čio je Ko­va­če­vić i na­gla­sio da je obje­šnje­nje za ta­kav iz­bor naj­bo­lje sa­zna­ti od sa­me autor­ke.
Autor­ka, Jo­va­na Bo­jo­vić, bez uvi­ja­na, pod­stak­nu­ta Ko­va­če­vi­će­vim pi­ta­nji­ma, od­go­vo­ra­la je i da­va­la ob­ja­šnje­nja o iz­vo­ri­ma i mo­ti­vi­ma svog pje­va­nja u sti­hu. Uz­gred, či­ta­la je svo­je pje­sme vr­lo ne­po­et­ski, ali ti­me im ni­šta ni­je od­u­ze­la – za­pra­vo, na ne­ki na­čin nam je ot­kri­la nji­ho­vu su­šti­nu, la­ko­ću, i ne­pre­ten­ci­o­znost, ali i du­bi­nu, ko­ja po­en­ti­ra na ne­vje­ro­vat­no di­rek­tan, ra­zu­mlji­vi i efek­tan na­čin.
I po­e­zi­ji Bo­jo­vi­će­ve ne­ma ni­ka­kve mi­sti­fi­ka­ci­je. A, to da ne­ma ni po­ze (ta­ko uobi­ča­je­ne na na­še pje­sni­ke, po­seb­no one mla­đah­ne) bi­lo je ta­kvo ot­kro­ve­nje za po­sje­ti­o­ce pro­mo­ci­je, ko­ji su, pa go­to­vo iz­ne­na­đe­ni, apla­u­di­ra­li i iz­ra­zi­ma li­ca odo­bra­va­li iz­re­če­na, vi­še raz­mi­šlja­nja, a ma­nje ri­me u onom uobi­ča­je­nom smi­slu.
Jo­va­na Bo­jo­vić je is­ta­kla da nje­na po­e­zi­ja „vu­če po­ri­je­klo” iz dram­skog pi­sa­nja. Stva­ra­la­štvo je u su­šti­ni tra­ga­nje, a pi­sa­nje je plod ve­li­kog ra­da, sma­tra ona.
Kao sce­na­ri­sta, ko­ji još i pod­u­ča­va stu­den­te kao asi­stent na ce­tinj­skom Fa­kul­te­tu dram­skih umjet­no­sti, sma­tra da je struk­tu­ra jed­ne knji­žev­ne tvorevine broj 1. No, ka­ko je is­ta­kla, tek kad je po­če­la da pi­še pje­sme shva­ti­la je da to u po­e­zi­ji pa­da u vo­du.
„Že­lja da se oslo­bo­dim for­me bio je mo­tiv da se ba­vim po­e­zi­jom. Htje­la sam da po­bjeg­nem od for­me”, ob­ja­sni­la je ona.
Na­por da se na­pre­du­je ta­ko što će se ne­pre­sta­nim ra­dom svoj ta­le­nat una­pre­đi­va­ti sma­tra ne­iz­o­stav­nim u sva­koj obla­sti ži­vo­ta, pa ta­ko i onoj za ko­ji se opre­dje­li­la – knji­žev­nost. Osim što ih uči alat­ka­ma ka­ko da upo­sle naj­bo­lje svoj ta­le­nat za pi­sa­nje dra­ma i sce­na­ri­ja, up­ta­vo to­me uči i stu­den­te. Ta­ko­đe, ka­ko je na­po­me­nu­la, sta­vlja im do zna­nja da će sti­ca­njem di­plo­me po­sta­ti aka­dem­ski gra­đa­ni, a to ne­što zna­či, i, ob­ja­šnja­va ona, do­no­si od­go­vor­nost pre­ma dru­gi­ma.
Da li za­to što se ži­vi od pi­sa­nja, (ili zbog ne­čeg dru­gog) Jo­va­na Bo­jo­vić je is­ta­kla da ži­vi­mo u vre­me­nu u ko­jem ri­ječ mo­že bi­ti do­bra i lo­ša.
– Za me­ne je ri­ječ, pri­je sve­ga, alat­ka ko­jom mo­že ne­što da se iz­ra­zi”, ka­za­la je ona. Da­nas je do­sta ba­nal­nih ri­je­či na­pi­sa­no, a ta ba­nal­nost je re­zul­tat la­žnih, izvješ­tačenih osje­ća­nja ko­ji­ma ne­ki pi­sci ro­bu­ju u že­lji da na­pi­šu ne­što vr­lo „ta­ko zna­čaj­no”, što pro­iz­la­zi iz po­ze i vje­štač­ki na­met­nu­tih po­tre­ba ko­je su ključ­ni pro­blem da­na­šnjeg čo­vje­ka – ka­za­la je ona.
Iako sma­tra da se tre­ba vra­ti­ti či­ta­nju svje­sna je da se ži­vi br­zo, pa po­e­zi­ja da­nas mo­ra bi­ti po mje­ri čo­vje­ka i nje­go­vog vre­me­na. Ona sa­mo že­li da „nje­na po­e­zi­ja bu­de ra­zu­mlji­va sva­kom či­ta­o­cu”.
S.Ć.


Ako pi­šeš,objavi

Pje­sme iz zbir­ke „S gla­vom u tor­bi” na­sta­ja­le su spon­ta­no, to­kom nje­nih pu­to­va­nja, i stvar­nih i du­hov­nih, to­kom pret­hod­nih pet, šest go­di­na. I ni­je raz­mi­šlja­na da ih obje­lo­da­ni, dok ni­je shva­ti­la da ih ima već sto­ti­njak.
– Sa­mo sam ima­la že­lju da ne­što za­pi­šem. Ka­da sam shva­ti­la ko­li­ko imam pje­sa­ma osje­ti­la sam da tre­ba da ih po­di­je­lim sa dru­gi­ma – ob­ja­sni­la je ona.
U to­me ne­ma am­bi­ci­je, jer se­be ne sma­tra am­bi­o­ci­o­znom, ali, ka­ko je is­ta­kla, nor­mal­no da ako ste se već opre­dje­li­li da ži­vi­te od pi­sa­nja, bi­lo sce­na­ri­ja i dra­ma, bi­lo pje­sa­ma i ro­ma­na, to što na­pi­še­te i ob­ja­vi­te.