-„Naj­ve­ći pro­blem sa­vre­me­nog do­ba je što se lju­di vi­še ni­če­ga ne sti­de.”
Re­če­ni­ca ko­ja kru­ži dru­štve­nim mre­ža­ma od­sli­ka­va op­šte pri­hva­ta­nje ne­ka­da dru­štve­no ne­pri­hva­tlji­vih ob­li­ka po­na­ša­nja: pre­va­ru, psi­ho-fi­zič­ku agre­si­ju, laž, pre­lju­bu... Ova­kva po­na­ša­nja po­dr­ža­na su i u mas-me­di­ji­ma emi­to­va­njem ri­ja­li­ti-pro­gra­ma u ko­ji­ma uče­sni­ci svje­sno pra­ve skan­da­le, ne bi li što du­že „osta­li u igri“ i iz­vo­je­va­li po­bje­du. Zbog nji­ho­vog po­na­ša­nja ni­ko ni­je rav­no­du­šan, a po­seb­no ne sti­dlji­vi lju­di ko­ji se, gle­da­ju­ći bru­tal­ne is­pa­de ri­ja­li­ti-igra­ča, osje­ća­ju kao „Ali­sa u ze­mlji ču­da“. Jer, dok se ne­ka­da sti­dlji­vost sma­tra­la vr­li­nom, da­nas je po­sta­la pre­pre­ka u mno­gim ži­vot­nim sfe­ra­ma.
-Iz­o­sta­nak sti­da ni­je vr­li­na i ako ni­je od­glu­mlje­na mo­že da uka­že na po­re­me­ćaj lič­no­sti – ka­že za „Dan“ psi­ho­log Zo­ra­na Vu­ko­vić. – S dru­ge stra­ne, ni pre­tje­ra­na sti­dlji­vost ni­je do­bra, jer uka­zu­je na ve­li­ku ne­si­gur­nost i ži­vot u stra­hu od tu­đeg mu­šlje­nja, pro­cje­ne i na kra­ju od­ba­ci­va­nja. Ka­da se do­go­di ne­ka ne­pri­jat­na si­tu­a­ci­ja i re­a­li­stič­no je pri­hva­ti­mo, ali ne do­pu­sti­mo da ona ru­ko­vo­di na­šim ži­vo­tom, osje­ća­mo zdrav stid. Ali, ka­da ne­pri­jat­noj si­tu­a­ci­ji pre­vi­še da­mo na zna­ča­ju i pre­di­men­zi­o­ni­ra­mo nje­ne po­sle­di­ce, ta­da je ri­ječ o ne­zdra­vom sti­du ko­ji mo­že da nas od­ve­de u so­ci­jal­nu izo­la­ci­ju i su­o­ča­va­nje sa ne­ga­tiv­nim emo­ci­ja­ma, po­čev od ljut­nje, pre­ko bi­je­sa, a ne­kad i do na­pa­da na one ko­ji su iza­zva­li da se osje­ća­mo po­sti­đe­no.
Da li se ra­đa­mo sti­dlji­vi ili to po­sta­je­mo to­kom ži­vo­ta?
-Zdra­vi lju­di se ra­đa­ju sa ka­pa­ci­te­tom da osje­te sve emo­ci­je, pa i stid. U za­vi­sno­sti od vas­pi­ta­nja, stid mo­že da po­sta­ne jed­na od do­mi­nant­nih oso­bi­na i da uti­če na na­še sa­mo­po­što­va­nje. Uko­li­ko je di­je­te od­ra­sta­lo u lo­šoj po­ro­dič­noj at­mos­fe­ri, ako su ga ro­di­te­lji pre­vi­še kri­ti­ko­va­li i oma­lo­va­ža­va­li, ako je nje­go­vo vas­pi­ta­nje bi­lo ba­zi­ra­no na ka­žnja­va­nju, ono će ima­ti ne­ga­tiv­nu sli­ku o se­bi i sa­mim tim će bi­ti sti­dlji­vi­je od dje­ce ko­ja su ra­sla u po­dr­ža­va­ju­ćim po­ro­di­ca­ma. Mi uči­mo da vi­di­mo se­be ona­ko ka­ko nas vi­de lju­di ko­ji su nam va­žni; to su na pr­vom mje­stu na­ši ro­di­te­lji, po­tom bra­ća i se­stre, pa dru­go­vi iz vr­ti­ća i ka­sni­je iz ško­le... Ako ne­ma­mo nji­ho­vo uva­ža­va­nje i po­dr­šku, sma­tra­će­mo da ni­smo do­volj­no do­bri i kao re­zul­tat to­ga mo­že da usli­je­di po­vla­če­nje u se­be i sa­mo­i­zo­la­ci­ja. Sti­dlji­vost je če­sto pra­će­na i fi­zič­kim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma u vi­du cr­ve­nih obra­za, po­gnu­tog po­gle­da, na­pe­to­šću u mi­ši­ći­ma, zno­je­njem dla­no­va on­da ka­da se sti­dlji­va oso­ba na­đe u po­zna­tom dru­štvu, a po­seb­no ka­da se na­đe u pot­pu­no no­vom okru­že­nju.
Da li je pre­tje­ra­na sti­dlji­vost za­pra­vo ma­njak sa­mo­po­u­zda­nja ili je u osno­vi strah od od­ba­ci­va­nja?
-I jed­no i dru­go. Sti­dlji­vi lju­di stra­hu­ju da će svi pri­mje­ti­ti nji­ho­vu „ne­spret­nost“, ne­zna­nje, ma­njak vje­šti­na neo­p­hod­nih za po­sao ko­jim se ba­ve, kao i da će ih oko­li­na zbog to­ga ismi­ja­ti, po­ni­zi­ti i od­ba­ci­ti. Oni su u ne­pre­stal­nom stra­hu od ži­vo­ta, „za­gla­vlje­ni“ u „zlat­noj sre­di­ni“ ili na mar­gi­ni, ta­ko da „ni­ko­me ne sme­ta­ju“ i „ni­ko­me ne upa­da­ju u oči“. Čak i ka­da ima­ju kva­li­te­te ko­ji će ih lan­si­ra­ti u pr­vi plan, oni sum­nja­ju u se­be i ra­di­je bi­ra­ju da po­sma­tra­ju stva­ri iz pri­kraj­ka ne­go da „iza­đu na boj­no po­lje“ i do­ka­žu ko­li­ko vri­je­de. Uko­li­ko se de­si da ih u ne­kom seg­men­tu ži­vo­ta po­bije­di ne­ko ko ima ja­če adu­te i neo­spor­ne kva­li­te­te, sti­dlji­vi lju­di go­vo­re se­bi: „Do­bro je što se ni­sam upu­štao/upu­šta­la u to, jer da je­sam dru­gi bi se uvje­ri­li u mo­ju ne­spo­sob­nost“. Ako se, pak, de­si da do re­zul­ta­ta do­đe ne­ko ko ima ma­nje zna­nja i vje­šti­na od njih, oni se ti­ho u se­bi ka­ju i sma­tra­ju da je „ži­vot ne­pra­ve­dan“. U oba slu­ča­ja – gu­be, ali ne za­to što ne­ma­ju ka­pa­ci­tet za po­bje­du (čak i ka­da je to re­al­no sta­nje), već za­to što ni­su ni po­ku­ša­li.
Ka­ko pre­va­zi­ći pre­tje­ra­ni osje­ćaj sti­dlji­vo­sti?
-Sta­ra na­rod­na iz­re­ka „Klin se kli­nom iz­bi­ja“ u ovom slu­ča­ju mo­že da do­ve­de do do­brih re­zul­ta­ta. Što vi­še pri­su­stva si­tu­a­ci­ja­ma u ko­ji­ma oso­ba osje­ća stid mo­že da pro­bu­di že­lju da stid bu­de pre­va­zi­đen. Na­rav­no, i psi­ho­lo­ško osna­ži­va­nje igra ve­li­ku ulo­gu u pre­va­zi­la­že­nju sti­da, a mo­gu ga, osim ro­di­te­lja, pru­ži­ti pri­ja­te­lji, čla­no­vi ši­re po­ro­di­ce, kao i te­ra­pe­ut.
Sne­ža­na Mol­do­van

Ča­rob­na re­če­ni­ca

-Pri­je ne­go što se upu­sti­te u ne­ku no­vu si­tu­a­ci­ju, po­sta­vi­te se­bi pi­ta­nje ko­je će vam oda­gna­ti strah, stri­jep­nju i stid – sa­vje­tu­je psi­ho­log Vu­ko­vić. – Ta re­če­ni­ca gla­si: „Šta je naj­go­re što u ovom slu­ča­ju mo­že da mi se do­go­di?“ Ka­da iz tog ugla sa­gle­da­mo stva­ri, shva­ta­mo da ras­plet sce­na­ri­ja po pi­ta­nju ne­kog ži­vot­nog iza­zo­va ni­je ta­ko crn kao što nam se či­ni na pr­vi po­gled. Šta­vi­še, naj­ve­ći pro­ce­nat ono­ga zbog če­ga bri­ne­mo ni­ka­da se ne ostva­ri. Imaj­te to na umu pri­je ne­go što od­lu­či­te da se po­vu­če­te pred iza­zo­vi­ma ko­je vam ži­vot do­no­si.