NIK­ŠIĆ – Ži­te­lji Gra­dač­ke Po­lja­ne, se­la u sa­mom pod­no­žju pla­ni­ne Voj­nik, pri­je tri go­di­ne ka­da je pre­sta­lo uni­šta­va­nje na­o­ru­ža­nja u se­lu Pra­ga po­mi­sli­li su da je nji­ho­vim pro­ble­mi­ma do­šao kraj, ali ovih da­na su­o­ča­va­ju se sa do­dat­nim ne­vo­lja­ma. Ka­ko ka­žu sa­da im Mi­ni­star­stvo eko­no­mi­je u sa­rad­nji sa Upra­vom za ne­kret­ni­ne op­šti­ne Nik­šić, oti­ma imo­vi­nu i krč­mi ima­nja bez nji­ho­ve sa­gla­sno­sti, da bi iz­gra­di­li put do bu­du­ćih vje­tre­nja­ča na Kr­no­vu. Mje­šta­nin Mi­la­din Mi­ćo Bu­la­to­vić ka­že da je ju­če bio iz­ne­na­đen i za­te­čen ka­da mu je hr­vat­ski dr­ža­vlja­nin, an­ga­žo­van na re­kon­struk­ci­ji pu­ta pre­ko Kr­no­va, uru­čio rje­še­nje Upra­ve za ne­kret­ni­ne op­šti­ne Nik­šić u ko­jem pi­še da je du­žan da im u ro­ku od tri da­na pre­da ne­po­kret­no­sti či­ji je vla­snik za­rad iz­grad­nje pu­ta. Bu­la­to­vić tvr­di da to ne­će ura­di­ti ni­ti do­zvo­li­ti uzur­pa­ci­ju imo­vi­ne po ci­je­nu ži­vo­ta.
- Ogor­čen sam po­stup­kom re­sor­nog mi­ni­star­stva, ali i Upra­ve za ne­kret­ni­ne jer se nji­ho­vi pred­stav­ni­ci ni­je­su udo­sto­ji­li da bar po­štom po­ša­lju rje­še­nje, ne­go me­ni i mo­jim ro­đa­ci­ma i kom­ši­ja­ma rje­še­nja do­sta­vlja­ju rad­ni­ci an­ga­žo­va­ni na pro­bo­ju pu­ta. Pri­li­kom mog do­la­ska u Gra­dač­ku Po­lja­nu kod maj­ke, na pu­tu me za­u­sta­vio je­dan od rad­ni­ka dru­ge dr­ža­ve i pre­dao mi rje­še­nje o na­sil­nom ula­sku u po­sjed. Za­te­čen sam, ta­kvim ge­stom nad­le­žnih! Po­ru­ču­jem im da ne do­la­ze jer im ne­ću do­zvo­li­ti da uđu u moj po­sjed dok ne bu­de okon­čan sud­ski spor i is­pla­će­na mi na­dok­na­da. Mi­sli­li su da će­mo do­zvo­li­ti da na­šu dje­do­vi­nu ot­ku­pe po 50 cen­ti za kva­drat­ni me­tar, ali su se grd­no pre­va­ri­li. Ako smo bi­li slo­žni i iz­bo­ri­li se to­kom od­bra­ne „de­san­ta na Pra­gu”, bi­će­mo is­traj­ni i u na­mje­ri da sa­ču­va­mo dje­do­vi­nu – na­gla­ša­va Bu­la­to­vić i do­da­je da su bi­li pri­mo­ra­ni da se ža­le jer u rje­še­nju ko­je je pot­pi­sao sud­ski vje­štak po­ljo­pri­vred­ne stru­ke Ve­se­lin La­kić, sto­ji da je u pi­ta­nju li­vad­no–pa­šnjač­ki, po re­lje­fu br­do­vit te­ren, i da je pri­stup nje­mu je­di­no mo­guć te­škom me­ha­ni­za­ci­jom i trak­to­rom, što, ka­ko tvr­di Bu­la­to­vić, ne od­go­va­ra či­nje­nič­nom sta­nju.
- Taj iz­vje­štaj je vi­še ne­go smi­je­šan, na­ro­či­to ako se ima u vi­du da mi na tim ima­nji­ma ima­mo plod­ne nji­ve, te da do sva­ke ku­će mo­že­mo do­ći luk­su­znim auto­mo­bi­lom jer je od pu­ta ko­ji vo­di kroz Gra­dač­ku Po­lja­nu do na­ših ku­ća plod­na rav­ni­ca. Vje­štak je u tom svom na­la­zu kon­sta­to­vao da na te­re­nu ne­ma ni vo­de ni stru­je. Vo­dom se snab­di­je­va­mo iz bi­sti­jer­ni, ima­mo če­sme is­pred i u ku­ća­ma, a stru­ju smo do­bi­li pri­je de­se­tak go­di­na - ka­že Bu­la­to­vić, na­gla­ša­va­ju­ći da su na osno­vu sve­ga iz­ne­se­nog nad­le­žni utvr­di­li ci­je­nu od 50 cen­ti po me­tru kva­drat­nom, što je vi­še ne­go smi­je­šno „jer se za taj iz­nos ni ka­fa u ka­fa­ni ne mo­že po­pi­ti”.
- Je­di­na re­al­na i pra­vič­na na­dok­na­da po na­ma je če­ti­ri eura po me­tru kva­drat­nom.
Pi­tam nad­le­žne da li je tra­gič­no da za 698 me­ta­ra kva­drat­nih ze­mlje do­bi­jem 349 eura. To je sram­no za dr­ža­vu Cr­nu Go­ru i lju­de ko­ji su opi­si­va­li te­ren. Po­sao je od­ra­đen na­su­mi­ce, a vje­štak je, ka­ko mi to u ša­li ka­že­mo, mo­žda do­pu­to­vao he­li­kop­te­rom, pa ni­je ni znao ka­kav je te­ren. Uz sve to su­di­ja Sto­jan­ka Pa­jo­vić nas je ucje­nji­va­la da uko­li­ko ne pla­ti­mo sud­skog vje­šta­ka i ge­o­me­tra, vje­šta­če­nje ne mo­že bi­ti od­ra­đe­no po na­šem za­htje­vu. I tu smo ošte­će­ni za po 350 do 400 eura, jer smo pla­ća­li sud­ske vje­šta­ke i ko­mi­si­ju. Za­to će­mo tra­ži­ti iz­u­ze­će su­di­je Pa­jo­vić u da­ljem sud­skom po­stup­ku. Ni­je­smo mi pro­tiv iz­grad­nje pu­ta, ali je­smo pro­tiv na­či­na na ko­ji se sve ra­di i ci­je­ne ko­ja se od­re­đu­je - pod­vla­či Bu­la­to­vić, kon­sta­tu­ju­ći da je u pi­ta­nju či­sta oti­ma­či­na i da to „ni Hi­tler ni­je ra­dio”.
Osam­de­se­to­go­di­šnji Pa­vle Bu­la­to­vić ka­že da u svom ži­vo­tu ne pam­ti oti­ma­či­nu kao što se sa­da do­ga­đa.
- Na pre­va­ru su po­ku­ša­li da nam ot­mu ima­nja. Iz­la­ga­li su nas na sva­ki mo­gu­ći na­čin. Sa­da i da mi 1.000 eura pla­te kva­drat­ni me­tar ze­mlje ne­ću im do­zvo­li­ti da uđu u moj po­sjed. U Gra­dač­koj Po­lja­ni po­sje­du­jem 13 ra­la ze­mlje, od ko­je sto­pu ne­ću da­ti, pa da ću je oruž­jem bra­ni­ti. Ovo što ra­de od nas mo­že se je­di­no na­zva­ti na­si­ljem i oti­ma­či­nom. Bi­će­mo pri­mo­ra­ni da oruž­jem bra­ni­mo svo­ja ima­nja. U za­tvo­ru mo­gu pro­ve­sti naj­du­že dvi­je go­di­ne jer du­že ne­ću ni ži­vje­ti, ali ne­ću do­zvo­li­ti da mi oti­ma­ju dje­do­vi­nu. Pla­ni­ra­li su da mi ot­mu 1.200 me­ta­ra kva­drat­nih ze­mlje za ko­ju su mi po­nu­di­li 600 eura. E, ne­će mo­ći - ogor­čen je Pa­vle Bu­la­to­vić.
I Pe­ri­ša Ma­ro­je­vić je sa­gla­san da je su­šti­na ci­je­le pri­če da su ži­te­lji Gra­dač­ke Po­lja­ne opljač­ka­ni i da je to naj­ve­ća pljač­ka ko­ja se do­go­di­la tom kra­ju u nje­go­voj isto­ri­ji.
- Ni­gdje na ze­malj­skoj ku­gli ne po­sto­ji dr­ža­va u ko­joj se kva­drat­ni me­tar ze­mlje ot­ku­plju­je po ci­je­ni od 50 cen­ti. Ali u lu­pe­škoj dr­ža­vi sve je nor­mal­no. Ni­ti se zna­ju iz­vo­đa­či ra­do­va, ni­ti či­ja je me­ha­ni­za­ci­ja, je­di­no je zna­no da će­mo osta­ti bez imo­vi­ne i nov­ca - ka­že Ma­ro­je­vić.
Slo­bo­dan Ma­ro­je­vić, ko­me je ta­ko­đe, ka­ko ka­že, stra­ni dr­ža­vlja­nin uru­čio rje­še­nje o na­sil­nom ula­sku u po­sjed, na­gla­ša­va da to pi­smo do­ži­vlja­va pri­je­te­ćim.
- U tom rje­še­nju se na­vo­di da uko­li­ko ne do­zvo­li­mo ula­zak me­ha­ni­za­ci­je u po­sjed, da će oni pri­nud­nim pu­tem ući u na­še li­va­de. Zna­či već smo li­še­ni slo­bo­de. Ze­mlju nam oti­ma­ju. Sa­mo još da nam uzmu va­zduh. Ne­ću to do­zvo­li­ti! Se­be već vi­dim u Spu­žu. Mo­žda mi ni to ne­će bi­ti lo­še, jer to­li­ka mi je pen­zi­ja da ne­mam ni za hljeb, pa ću se o tro­šku dr­ža­ve pre­zi­mi­ti u za­tvo­ru - za­klju­ču­je Ma­ro­je­vić.
L. N.


Sta­ni­šić tra­ži pot­por­ni zid

Ra­den­ko Sta­ni­šić na­gla­ša­va da po ci­je­nu ži­vo­ta ne­će do­zvo­li­ti da mu odu­zmu ze­mlju, ka­ko su to pla­ni­ra­li, uko­li­ko mu ne bu­du obe­ća­li iz­grad­nju pot­por­nog zi­da, jer će pro­ši­re­njem pu­ta nje­go­voj po­ro­di­ci bi­ti ugro­že­na bez­bjed­nost.
- Ni­je­sam pro­tiv to­ga da ustu­pim ze­mlju, ali od iz­vo­đa­ča zah­ti­je­vam iz­grad­nju pot­por­nog zi­da, ka­ko bi po­ro­di­ci obez­bi­je­dio bez­b­jed­ni­ji ži­vot. I sa­da na pu­tu u bli­zi­ni ku­će po­sto­ji pot­por­ni zid ko­ji sam gra­dio iz sop­stve­nih sred­sta­va. Plan­skom do­ku­men­ta­ci­jom pred­vi­đe­no je da po­sto­je­ći put na toj tra­si bu­de uko­pan za me­tar i po u ze­mlju, ali i ši­ri za če­ti­ri–pet me­ta­ra. To će do­pri­ni­je­ti da se za pet me­ta­ra pri­bli­že ku­ći, što će uti­ca­ti na na­šu bez­b­jed­nost. Ako ne iz­gra­de pot­por­ni zid, bi­će­mo pri­mo­ra­ni da se ise­li­mo, ili da dje­cu ve­že­mo i sa­ču­va­mo ih od po­gi­bi­je, jer će nam put pro­la­zi­ti na tri me­tra od kuć­nog pra­ga - ka­že Sta­ni­šić.


Ako je ovo pu­sta­ra, on­da u Nik­ši­ću ne­ma plod­nog ze­mlji­šta

Pa­vle Bu­la­to­vić ka­že da je u Gra­dač­koj Po­lja­ni pri­je tri­de­se­tak go­di­na ži­vje­lo 40 , a zi­mo­va­lo 20 do­ma­ćin­sta­va, te da da­nas tu zi­mu­ju ri­jet­ki, ali ipak u pro­lje­će se vra­ća­ju, ob­ra­đu­ju ima­nja i osta­ju tu do ka­sno u je­sen, pa i do pr­vih snje­go­va.
- U se­lu Gvozd, sa ko­jim se gra­ni­či­mo, po­sto­ja­la je osnov­na ško­la ko­ju je pri­je tri­de­set go­di­na po­ha­đa­lo če­tr­de­se­tak đa­ka. Svi pred­u­slo­vi za ži­vot u ovom kra­ju po­sto­je po­čev od pu­ta , vo­de i stru­je. Ako se rav­ni­ca ko­ju ob­ra­đu­je­mo mo­že na­zva­ti pu­sta­rom, on­da u nik­šić­koj op­šti­ni ne­ma plod­nog ze­mlji­šta - na­gla­ša­va Bu­la­to­vić.