Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Na­še baj­ke su stva­ra­le div­ne du­še... Iako se u ško­la­ma uči da se ra­di o na­rod­nom pre­da­nju, onom što ve­le da ska­če s ko­lje­na na ko­lje­no, sve su pri­li­ke da i to spa­da u jed­nu od onih la­žnih kon­ven­ci­ja s ko­ji­ma iza­đe­mo kad do­đe­mo do di­plo­ma. Po­put la­ga­nja da je “str­pljen spa­šen”, i “mu­ko­tr­pan rad se is­pla­ti”. Isti­na je da su baj­ke stva­ra­li po­je­din­ci, tu­žne oči, sjet­ni umo­vi, raz­o­ča­ra­ni sno­vi... bez­i­me­ni auto­ri ko­ji su ta­da­šnju svjet­sku ne­prav­du mo­ra­li da is­pe­gla­ju ma­štom. Jer ko­ji dru­gi na­čin ti zbi­lja pre­o­sta­je da sno­ve ostva­riš u svi­je­tu u kom si okru­žen tro­gla­vim zmi­ja­ma, osim da ovla­daš ma­gi­jom?
Isto ta­ko, sum­njam da ste ču­li onu pri­ču o dvi­je iz­ne­nad­ne gu­ske...U toj pri­či se po­mi­nju se­lo, bu­nar i sa­bor se­lja­na.
* * *
Elem, u jed­nom obič­nom, ra­no­je­se­njem da­nu, u kom se va­lja­še spo­ri ži­vo­ti na­mr­go­đe­nih ži­te­lja se­la, do­sa­du raz­bi le­pet kri­la - do­le­tje­še iz­ne­na­da dvi­je gu­ske do nji­ho­va bu­na­ra. Sti­go­še bo­ga­pi­taj oda­kle, i na­ke­re­ke­zi­le se uz sa­mu ivi­cu od ka­me­na zi­da - i oda­tle ni­kud da mrd­nu. Ne tra­že vo­de, sa­mo ble­nu u li­ca za­te­če­nog svi­je­ta. Ova li­je­va bje­še iz­u­zet­no grd­na, ni po­šte­no bi­je­le bo­je, vi­še ona­ko pe­pe­lja­sto si­va - a bi­će u stva­ri da je pro­sto bi­la pr­lja­va od pra­ši­ne. Me­đu­tim, ona dru­ga, ona s de­sna... e, bo­go moj do­bri, ta gu­ska bje­še su­šta su­prot­nost od pro­sta­ku­še sli­je­va. Div­na, zlat­nog gr­la i pla­ti­na­stih be­da­ra. Per­je kao da je sku­plja­lo bo­ju, i nu­di­lo sva­ko­ja­ka ču­da, sa­mo ako se dla­nom pre­đe pre­ko nje­ga. Se­lja­ni­ma se ote uz­dah. Ble­nu­še u de­snu kao da je sti­gla di­rekt sa osmog ne­ba. Za njih ona na­glo po­sta “bi­će an­đe­o­skog so­ja”.
Ni jed­na, ni dru­ga se za­ču­do ni­je­su bo­ja­le lju­di. Po­sma­tra­le bi zno­ja­va če­la se­lja­na i ga­ka­le kad god bi ne­ko po­ku­šao da ih ma­ha­njem ru­kom ma­lo mrd­ne sa ivi­ce bu­na­ra. Že­lje­le su ta­ko da du­go ću­te i ble­je po oko­li­ni, baš sa tog mje­sta. Ni­su se mr­da­le sa­ti­ma. Pa se on­da sa­ti pre­tvo­ri­li u da­ne... i ta­ko da­lje.
Po­sle sko­ro ne­dje­lju da­na, ras­pra­va se već po­go­le­ma po­ve­de: “Ko su te čud­ne gu­ske? O ka­kvo li sa­mo zna­me­nji­je no­se? I za­što pod­bo­gja­ki ne­će da se svu­ku sa bu­na­ra?”. Sa­bor se sa­zva, raz­ve­za se po­le­mi­ka, na­sta gra­ja, šu­ška­nje, čup­ka­nje i pot­pu­na zbr­ka... A gu­ske ih sa­mo po­sma­tra­še.
Svi se sa­gla­si­še da bi pe­rad tre­ba­lo otje­ra­ti, ali ni­ti jed­nog maj­či­nog si­na ne na­đo­še da to uči­ni. Pre­stra­vi­li se da ih ne­ka čud­na kle­tva ne stig­ne s klju­na one div­ne, a po­seb­no od one grd­ne gu­ske. Ka­ko im ni­ko ne smje­de pri­ći, ta­ko se ja­ra i srdž­ba iz ča­sa u čas po­ve­ća­va­la me­đu za­tu­ca­nim sto­ča­ri­ma i nji­ho­vim go­spo­đa­ma. Već se uz­vi­ki­va­lo da tre­ba na­u­lji­ti prit­ku, po­bo­sti na ra­žanj, za­pa­li­ti ba­klju pa ba­ci­ti na bu­nar, pre­se­li­ti ci­je­lo se­lo, žr­tvo­va­ti lje­ti­nu... Me­đu­tim, ni­ko ni­šta. Čim bi se oku­pi­li oko bu­na­ra na­stao bi ta­jac. Zgu­če­ni se­lja­ni bi ble­ja­li u gu­ske, gu­ske bi ble­ja­le u njih. I ta­man ka­da se mi­sli­lo da si­tu­a­ci­ja ne mo­že bi­ti čud­ni­ja, gu­ske po­di­go­še tr­ti­ce i sne­so­še po jed­no ja­je. Tu, na sam rub bu­na­ra. Na­o­či­gled svi­ju! Ja­je od ove de­sne bi kra­sno. Pre­pu­no bo­ja, za­ga­si­tih ša­ra i ne­ki la­ga­ni cvr­kut do­pi­ra­še do pr­lja­vih uši­ju sa­bo­ra­ša.
Ja­je od ove li­je­ve, oče­ki­va­no, bi sko­ro pro­sječ­no - da ne bi ipak ma­lo dru­ga­či­je. Du­gu­lja­sto, siv­ka­sto, ne­što ma­lo ša­ra... ali i ono cvi­ju­ka­še - vr­lo pri­jat­no. Sad ra­ja po­če da se kr­sti, pa­da na ko­lje­na, za­po­ma­že, že­ne sta­le ste­za­ti ma­ra­mu pod vi­li­ce dok im obr­ve ni­su do­dir­nu­le bra­du... a on­da gu­ske od­lu­či­še da pre­ki­nu za­po­ma­ga­nje i u sa­gla­sju se obra­ti­še na­ro­du: “Kad vri­je­me ve­li­ke po­tre­be stu­pi, ra­za­be­ri ja­je za spas se­la”. Re­ko­še, uz­le­tje­še i odo­še. Tek ta­ko.
Oba ja­ja su stal­no ci­ju­ka­la, pje­va­la pje­smu. Sret­nim da­ni­ma i to­kom Aran­đe­lov­da­na ono de­sno (ljep­še) bi po­seb­no svi­ra­lo i po­ska­ki­va­lo. Sa­bor ih po­sta­vi na zgod­no mje­sto, na­lik dr­ve­nom gni­je­zdu, ta­ko da je ci­je­lo se­lo na­u­či­lo da ih po­štu­je po­put da­ra s ne­be­sa. I u jed­nu ru­ku bje­še ta­ko, jer gušč­je tr­ti­ce pa­ra­ju obla­ke. No, na­stu­pi zlo vri­je­me... sli­na­vac i ša­dra se uvu­ko­še me­đu sto­ku, a sa sto­ke pre­đo­še na dje­cu. Po­đe jad­ni na­rod do gušč­jih ja­ja da tra­ži spas. Ni­su zna­li šta da ra­de... gu­ske ih ni­su po­sa­vje­to­va­le. Osim da “oda­be­ru”. I na­sta po­ma­ma... ve­ći­na htje­de da uzme ša­re­no ja­je što ljep­še pje­va­še... tek sve­ga ne­ko­li­ci­na po­seg­nu za ru­žni­jim. Ali ne­ka­ko se na je­dvi­te ja­de do­go­vo­ri­še da zdru­že oba i odu kod obo­lje­le dje­ce.
Pr­vo sta­vi­še ras­pje­va­ni­je ja­je po­red ma­li­ša­na... no, ono se od­ma ras­pu­če. Ne­sta to­na, ni ka­pi žu­man­ce­ta ne iza­đe. Ni­šta, sa­mo lju­štu­ra osta.
Ono ru­žni­je po­sa­di­še, sad već ubi­je­đe­ni da po­mo­ći ne­ma, ali ne ras­pu­če se ... već, Bo­go do­bri, iz­le­že?! Iza­đe pi­le što po­zo­ba svu gu­bu ne sa­mo sa oči­ju dje­ce, već iz sva­ke ži­ve ži­le se­la. Ozdra­vi na­rod na­pre­čac, i sla­va se vra­ti međ’ pro­sto­du­šne.
* * *
Jel­da da ova pri­ča ima mno­go vr­ste na­u­ka? Ve­ći­nu ćeš i sam spo­znat, ali zna­de li ti ovo...
O rub bu­na­ra na­šeg ži­vo­ta, sli­je­ću dvi­je vr­ste lju­di. Oni od for­me, i oni sa pu­no­ćom. Pr­vi će da pje­va­ju sa va­ma u bi­lo ko­je do­ba da­na... i ne­sta­će pr­vog tre­na kad vam po­moć za­tre­ba. Iz ta­kvih, ka­da se ras­puk­nu, ni kap kr­vi ne iza­đe. Ima ih me­đu ro­dom, pri­ja­te­lji­ma, he­ro­ji­ma i ve­li­ka­ni­ma. Ta­kvi od mu­ke i pro­ble­ma bli­žnjih bje­že u da­lji­ne.
Dru­gi (oni sa su­šti­nom) su tu da po­je­du mu­ku iz va­ših ži­la, nji­ma pje­sma ne tre­ba da svje­do­či ka­ko su div­ni. Zna­ju ta­kvi ko­li­ko ko­ra umi­je da se hva­li. Njih ima po­ri­jet­ko, obič­no skri­ve­nih iza si­ve stra­ne per­ja. Če­ka­ju u sjen­ci da po­mog­nu kad ti pr­sto­hvat ri­je­či, ka­pi li­je­ka ili ša­ka lju­ba­vi za­tre­ba.
(Autor je knji­žev­nik)