Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Već na po­čet­ku-pro­ma­šio sam. Umje­sto da lup­kam po ta­sta­tu­ri li­ca oza­re­nog elek­tron­skim pro­vi­đe­njem uz or­tač­ki klik­taj stra­šnog mi­ša-za­um­ni­ka, pi­šem ar­ha­ič­nom de­sni­com ru­kom pra­i­sto­rij­ska ma­sti­lja­va slo­ve­sa, pa još i vi­zan­tij­ski ure­đe­na, ći­ri­lič­ka. Kao da is­ka­ja­vam sta­re gri­je­he. Ni­je ri­ječ o ina­će­nju, ri­ječ je o upor­no­sti, o po­tre­bi da se is­tra­je u na­iv­noj dir­lji­voj ve­zi iz­me­đu gla­vur­de sr­cu­len­ca i ru­ke, a i ono­ga što pod tom ru­kom-ži­lom ku­ca­vi­com-sta­rom iz­da­ji­com-na­sta­je.
Umje­sto da pi­šem o osi­ja­nom pro­ljeć­nom pra­znič­ju, o rad­nič­koj in­ter­na­ci­o­na­li, o pla­vim blu­za­ma, o udar­ni­štvu ko­je nas vo­di ra­ju, za­pi­su­jem obla­ke, za­pi­su­jem su­mor­nu ki­šu, za­pi­su­jem pro­su­te lju­ske na­far­ba­nih vas­kr­šnjih ja­ja po ka­fan­skom sto­lu. Za­pi­su­jem i muć­ko­ve za sto­lo­vi­ma... za­pi­su­jem i po­ne­ki vas­kr­šnji po­zdrav, ne­pri­rod­no i ne­vje­što sa­ple­ten ču­de­snim srp­sko­slo­vljem kad mu vri­je­me ni­je...
Za­pi­su­jem ne­vje­ru vjer­nih i sop­stve­nu oja­đe­nu po­tre­bu da se zbra­tim sa nji­ho­vim ne­vjer­jem, ma­lo­vjer­jem i bez­ver­jem. Uz sve to, gle div­nog ču­da, za­i­sta za­pi­su­jem po­let­ne i po­no­si­te zvu­ke in­ter­na­ci­o­na­le ko­ja cr­ve­no vi­jo­ri valj­da sa grad­sko­ga tr­ga. Za­pi­su­jem i ba­u­lja­nje pod­na­pi­tih biv­ših ne­rad­ni­ka ko­ji se ovog Vas­kr­sa tre­zve­no bo­re za svo­ju rad­nič­ku pra­vi­cu...
Pro­ljeć­na ki­ša ne­pro­lje­ća i ovu pro­ma­še­nu te­mu pre­tva­ra u tu­ga­lji­vi je­sen­ski za­pis u ko­jem se ne sla­žu slo­va, već se su­da­ra­ju na­far­ba­na ja­ja u ime Vas­kr­se­nja, u ime sta­rih do­brih obi­ča­ja, u ime sta­rih do­brih ne­pro­ma­še­nih te­ma..
Za­pi­su­jem opet ra­zno­boj­ne lju­šči­ce ri­je­či, pro­ma­še­nih i raz­ba­ca­nih, za­tru­nje­nih i ne­pro­si­ja­nih, pa on­da plo­tu­ne smi­je­ha, pa cvr­kut smi­sle­nog i ko­ko­da­ka­nje be­smi­sle­nog, za­pi­su­jem i ma­mur­no ju­tro, umje­sto da za­pi­šem li­je­po ju­tre­nje i pr­vo­maj­sku bi­stri­nu uran­ka...
Go­re cr­kve u stra­šnom pro­ždi­ru­ćem pla­me­nu, i to za­pi­su­jem. Go­re pra­vo­slav­ne cr­kve ši­rom svi­je­ta u stra­šnom pro­ždi­ru­ćem pla­me­nu na Vas­krs, za­pis kon­kre­ti­zu­jem. Mo­žda je to pro­ma­še­na te­ma, ali je oganj, o uža­sa, pra­vi. I ne­što od tog zga­ri­šta, ne­što od tog pe­pe­li­šta, ma­kar pr­sto­hvat, pa­da sa ki­šom po na­ma, po ki­šo­bra­ni­ma ko­ji su če­sto mo­tiv mno­gih pro­ma­še­nih te­ma.
Otva­ra­ju se tu­žni po­go­ni tu­žnih fa­bri­či­ca u tu­žnoj ze­mlji­ci ko­ju Sr­bi­ji­com zo­vu. Tu­žni pre­mi­jer tu­žno­ga li­ca tu­žnim ri­je­či­ma ve­se­lo na­ja­vlju­je in­ve­sti­ci­o­ni bum, u bum-bum Sr­bi­ji­ci. Od Sr­bi­ji­ce, ko­ja i sa­ma po­sta­je pro­ma­še­na te­ma, pra­ve dr­ve­nu fu­ru­ni­cu i apla­u­di­ra­ju ono­me ko­ji u toj fu­ru­ni­ci pot­pi­ru­je va­tru. Sr­ba­di­ja se slu­đe­na gri­je na sop­stve­noj lo­ma­či. Pu­to­vo­đa osvje­tlja­va put sa­mo­u­bi­lač­kom ba­kljom. Ve­se­li pa­kao vječ­ne tran­zi­ci­je pro­ždi­re svo­ju dje­cu kr­vo­žed­nim če­lju­sti­ma Ada­ma Smi­ta. Tran­zi­cij­ske fa­bri­či­ce-ma­li gi­gan­ti ve­li­kih bje­lo­svjet­skih kom­pa­ni­ja, odi­sta pod­sje­ća­ju na rad­ne lo­go­re, na mu­či­o­ni­ce u ko­ji­ma je za­bra­njen va­paj. U ko­ji­ma se za­po­ma­ga­nje ne ču­je od ra­do­snog štek­ta­nja moć­nih ma­ši­na ko­je, na­rav­ski, pro­iz­vo­de sreć­nu bu­duć­nost za uga­še­ne se­bre. Rad­nik je, do­bri sta­ri dru­že Mark­se, po­stao rob u na­šim ma­lim tran­zi­cij­skim pa­kle­nim ra­je­vi­ma. Ne­ki fru­stri­ra­ni ju­žno­ko­rej­ski ner­včik, ne­ki udu­va­ni cr­ni Ara­pin, po­ne­ko gu­za­to me­na­džer­sko la­tin­če do­če­ka­lo je svo­jih pet mi­nu­ta. Sva­ko­dnev­no plju­ju u oja­đe­no li­ce na­šem blen­ta­vom mu­če­ni­ku ko­ji je ubi­je­đen da to mo­ra ta­ko, jer bi sve osta­lo bi­lo mno­go go­re. Uplju­va­na dnev­ni­ca i okr­va­vlje­no po­ni­že­nje po­stao je je­di­ni smi­sao ži­vo­ta rad­ni­ka-ro­ba u hu­ma­ni­stič­ko-tran­zi­cij­skom pa­klu. Mu­ška­rac ne smi­je da go­vo­ri. Že­na ne smi­je da ra­đa. Lju­di ne smi­ju da ži­ve. Uko­li­ko že­le da ra­de. Za is­plju­nu­tu pla­ti­cu od ko­je ne mo­gu da pre­ži­ve. Pra­vi­lo je is­pi­sa­no na cr­nim ka­pi­ja­ma tran­zi­cij­skih fa­bri­ka i ba­na­ka ko­je je dr­ža­va pro­gla­si­la je­di­nim na­ci­o­nal­nim do­brom u ko­jem je ne­sre­ća na­ših mi­še­va je­di­ni uslov za sre­ću nji­ho­vih i na­ših taj­kun­skih pa­co­va.
Sto­ga, u ovoj pro­ma­še­noj te­mi, na­ša lje­vi­ca li­či na čet­nič­ko­gi­ba­ni­čar­ski po­kret sa Ti­to­vom znač­ki­com na re­ve­ru i bro­ja­ni­com u de­snoj lu­pe­škoj ru­ci. Zbog to­ga de­sni­ca li­či na SKOJ ili na ne­ka­kav cen­tral­ni ko­mi­tet što je pe­to­kra­ku zvi­je­zdu za­mje­nio zlat­nim tran­zi­cij­skim kr­stom ko­ji po po­tre­bi za­no­sno blje­sne. Upra­vo to go­vo­ri i o na­šim re­ži­mi­ma ko­jih ima i na li­je­vom i na de­snom kri­lu, a po­seb­no u tu­đem dže­pu i op­šte­na­rod­nom stra­hu i ko­ji su tran­zi­cij­ske dr­ža­vi­ce pre­tvo­ri­li u ka­zne­ne pro­sto­re kr­vo­žed­nih svjet­skih kom­pa­ni­ja.
Od­bra­na dr­žav­nih i na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa u Sr­bi­ji­ci i Go­ri­ci Cr­noj sta­la je u po­no­si­ti va­paj na­ših pre­mi­je­ra: Do­đi­te, bje­lo­svjet­ski hoh­šta­ple­ri, uzmi­te nam sve, ne tra­ži­mo vam ni­šta..
Ne­sreć­no ro­blje, ne­ka­da­nja rad­nič­ka kla­sa, za­hval­no rin­ta u rad­nim lo­go­ri­ma i mer­mer­nim ban­kar­skim grob­ni­ca­ma, a ak­ci­ja­ška udar­nič­ka pje­sma ču­je se po­kat­kad kao po­tmu­li le­lek u pri­gu­še­nom raz­gla­sju du­še. Uko­li­ko je ne­što od to­ga osta­lo u ve­se­lim vre­me­ni­ma tran­zi­cij­skim.
Ta­ko je u na­šem pro­ma­še­nom cr­ta­ću ko­jot ko­nač­no uhva­tio pti­cu-tr­ka­či­cu. Ci­ni­ci bi za­klju­či­li:što je tra­ži­la, to je i do­bi­la. Du­go, pre­du­go je so­ci­jal­na dr­ža­va li­či­la na dem­be­lij­ski raj. Če­tr­de­se­to­go­di­šnji pen­zo­si po­ne­kad za­pje­va­ju in­ter­na­ci­o­na­lu, po­ne­kad opsu­ju ma­fi­ja­ško-po­li­tič­ku ba­gru ne bi li se na taj na­čin od­bra­ni­li od uro­klji­vih za­vi­dlji­vih oči­ju po­lu­glad­nih gu­bit­ni­ka.
Mla­di mu­če­ni­ci mo­le mla­de me­na­dže­re za po­sao ne slu­te­ći da je usli­še­na mol­bi­ca za­pra­vo opje­lo nji­ho­voj čo­vječ­no­sti, ljud­sko­sti i so­li­dar­no­sti. Ma­li čo­vjek pro­da­je svoj obraz ma­lim lju­di­ma za mi­zer­ne pa­re. Pre­mi­jer­sko-ma­fi­ja­ški si­stem ga je idi­o­ti­zo­vao kroz vi­so­ke ško­le. Nji­hov ma­sters-rad pe­ča­ti­ran je nji­ho­vom je­di­nom isti­nom: ži­vo­ta­ri i pu­sti dru­ge da umru...
Elem, Ba­dža je ko­nač­no li­kvi­di­rao Po­pa­ja. U sop­stve­nom rop­cu Po­paj je ko­nač­no shva­tio: Oli­va je uža­sno ru­žna. Ilu­zi­ja ži­vo­ta si­lo­va­na je isti­nom ži­vo­ta­re­nja.
Ova pro­ma­še­na te­ma ipak će se za­vr­ši­ti na pra­vi na­čin: Pe­ra Žde­ra i da­lje žde­re. Ži­vje­la nje­go­va glad!
(Autor je knji­žev­nik)