Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Svi se di­vi­mo dječ­jim bi­se­ri­ma, ka­da ču­je­mo za njih, ili ka­da ih po­ne­gdje pro­či­ta­mo. Oni no­se pu­no to­ga, sa so­bom – vri­jed­nog za raz­mi­šlja­nje. Po­zna­to je, ta­ko, dru­go­va­nje „dje­da i unu­ka“: Uzeo dje­da svog unu­ka (met­nuo ga na kri­lo) pa uz gu­sle pri­čao – što je ne­gda bi­lo. Ovo­ga pu­ta da obr­ne­mo red, pa da ču­je­mo ili pro­či­ta­mo – šta to unu­ci i unu­ke pri­ča­ju svo­jim đe­do­vi­ma i ba­ka­ma. Za­što i o to­me ne pi­sa­ti baš na ovoj stra­ni Dnev­ni­ka. U ko­lum­ni.
Je­dan naš po­zna­ti sa­vre­me­ni pje­snik na­pi­sao je da ne že­li da po­ra­ste. Do­pa­la mi se nje­go­va me­ta­fo­ra. Ali sam je čuo i kod dje­ce naj­ma­njeg uz­ra­sta. Sko­ro lju­ti­to ka­žu: „Ne­ću da po­ra­stem!“ To već ni­je bi­la me­ta­fo­ra. Raz­mi­šljam, pa što je to on­da; mo­žda im se ne svi­đa po­na­ša­nje od­ra­slih pred­ma nji­ma ma­li­ma. Tu ne po­ma­že psi­ho­lo­gi­ja. Dječ­ji mo­zak i raz­mi­šlja­nje su odav­no pra­va enig­ma za od­ra­sle. U sva­kom smu­ča­ju – primo­ra­va­ju od­ra­sle – da raz­mi­šlja­ju i na nji­hov na­čin.
Sva­ko­dnev­ni raz­go­vo­ri ma­lih sa svo­jim ba­ka­ma i đe­do­vi­ma pu­ni su i ne­ke stva­ra­lač­ke ra­do­zna­lo­sti. Dje­voj­či­ca od ne­pu­ne tri go­di­ne pi­ta đe­da:
-Za­što ja ne­mam kri­la, pa da le­tim kao pti­ca?
Od­go­vor ni­je – bo­ga­ta je i ras­ko­šna dječ­ja ma­šta. Na­ša­lio sam se i po­čeo da ma­šem ru­ka­ma uz ko­men­tar:
-Mo­žda ću i ja da po­le­tim.
Do­bio sam pri­je­ko­ran od­go­vor:
-De­da, ni­je to isto!
I još je­dan de­talj: Dje­voj­či­ca od 3,5 go­di­ne me je te­le­fo­nom oba­vi­je­sti­la da je „sju­tra Kri­sti­ni – ro­đen­dan i da ne za­bo­ra­vim da joj do­ne­sem za po­klon gi­ta­ru i ko­la­če.“
Od­go­vo­rio sam je da sam za­bo­ra­vio ko je Kri­sti­na.
Br­zo je od­go­vo­ri­la: Pa to je mo­ja lut­ka, znaš. Re­a­go­vao sam – pa zar lut­ke je­du ko­la­če? Na­smi­ja­la se gro­ho­tom: ko­la­če će­mo po­je­sti ja i mo­ja se­stra, znaš de­da!
Na­kon ova­kvih raz­go­vo­ra po­čeo sam da re­dov­ni­je či­tam dječ­ju stra­nu u no­vi­na­ma. No­vi­na­ri su na­šli pra­vu ri­ječ za ova dječ­ja raz­mi­šlja­nja. Na­zva­li su to dječ­jim bi­se­ri­ma. I je­su to baš pra­vi bi­se­ri:
- Šta je to kul­tu­ra?
To se do­bi­ja ku­ći i no­si se gdje god ideš.
- Šta je od­go­vor­nost?
To je ne­što što svi tra­že, a ni­ko ne zna šta je.
- A šta je Bog?
To je ne­ko što sve vi­di, a nje­ga ni­ko ni­je vi­dio.
- A šta je dok­tor na­u­ka?
To je dok­tor ko­ji li­je­či na­u­ku, ili...
Ne ka­že da otvo­riš usta, već sa­mo ne­što pri­ča.
Ako bi ma­lo vi­še uozbi­lji­li ovaj po­sled­nji od­go­vor dje­ča­ka-ce, on­da bi ima­lo re­zo­na, jer je i na­u­ka ozbilj­no obo­lje­la, na­ro­či­to ona dru­štve­na.