Bil­bord je još odav­no za tu­ri­ste iz is­toč­ne Evro­pe pred­sta­vljao za­di­vlju­ju­ći ukras dru­mo­va i gra­do­va do­mi­nant­ne za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je. Ova “uz­vi­še­na“ (vi­so­ko po­dig­nu­ta ) ga­ba­rit­na rav­na po­vr­ši­na svo­jim ša­re­nim sa­dr­ža­ji­ma ve­o­ma uspje­šno ubje­đu­je osred­nje si­tu­i­ra­ne gra­đa­ne da mo­ra­ju (po­sje­do­va­ti ) ku­pi­ti ne­što od pro­iz­vo­da moć­ne li­be­ral­no-ka­pi­ta­li­stič­ke pro­duk­ci­je. Gra­fič­ka i di­zaj­ner­ska rje­še­nja, kao i sa­mi pro­iz­vo­di uljep­ša­va­ju i olak­ša­vju ži­vot u su­ro­vom neo­li­be­ral­nom ka­pi­ta­li­zmu.
U ze­mlja­ma tran­zi­ci­je, da­kle oni­ma ko­je su re­la­tiv­no sko­ro po­ko­re­ne od moć­nog i „do­bro­na­mjer­nog“ euro­a­tlan­tskog sa­ve­zni­ka, bil­bor­di ima­ju vi­še­na­mjen­sku ulo­gu. Tu bi tre­ba­lo da ima­ju i va­žnu ulo­gu i u pra­vil­nom po­li­tič­kom od­go­ju gra­đa­na.
Na ovim „div­nim“ bu­le­var­skim ukra­si­ma mo­gu se u to­ku vo­žnje pro­či­ta­ti oba­vje­šte­nja o na­stu­pi­ma mu­zič­kih zvi­je­zda iz re­gi­o­na, sni­že­nji­ma u me­gamar­ke­ti­ma, no­vim mo­guć­no­sti­ma do­bi­ja­nja kre­di­ta kod bo­ga­tih i li­kvid­nih ba­na­ka. Po­ru­ke nam ne­ri­jet­ko ša­lju na­smi­ja­na li­ca, ja­ka i li­je­pa ti­je­la zna­nih i ne­zna­nih mo­de­la...
Bil­bor­di su oči­gled­no od­raz kre­a­tiv­no­sti i in­ven­tiv­no­sti (ovo su dvi­je omi­lje­ne ri­je­či u mo­der­nom cr­no­gor­skom na­ra­ti­vu).
Ipak, bez sum­nje, naj­ve­ći zna­čaj i ozbilj­nost u se­bi no­se one vi­se­će po­ru­ke ko­je do­la­ze od po­li­tič­kih stra­na­ka ili stra­nač­kih li­de­ra ko­ji s ve­li­kim po­žr­tvo­va­njem i za­bri­nu­to­šću vo­de ra­ču­na o na­šoj bu­duć­no­sti.
Ne ško­di da se na tren pod­sje­ti­mo ne­kih kre­a­tiv­nih i in­ven­tiv­nih do­stig­nu­ća iz sko­ri­je i da­lje pro­šlo­sti, pra­vih „re­mek dje­la“ po­li­tič­kog mar­ke­tin­ga. Bil­bor­de su ta­da kra­si­la sa­mo­u­vje­re­na obe­ća­nja kao što su – ''Da ži­vi­mo bo­lje'' ili ono „No­vo li­ce Pod­go­ri­ce“... Ili re­fe­ren­dum­ska po­ru­ka s čud­nim mo­ti­vi­ma am­ble­ma omi­lje­nog lan­ca mar­ke­ta ''Vo­li''. Po­ru­ka je bi­la osmi­šlje­na kao na­cr­ta­no sr­ce na cr­ve­noj po­vr­ši­ni, a u nje­mu is­pi­san „ve­li­čan­stve­ni“ i im­pe­ra­tiv­ni is­kaz „da“.
Ni­šta ma­nje in­ven­tiv­no i kre­a­tiv­no dje­lo se ovih da­na po­ja­vi­lo i ukra­si­lo ši­ro­ke uli­ce Pod­go­ri­ce. U pr­vi mah je autor ovih re­do­va bio pri­jat­no zbu­njen jed­nim „re­tro“ (još je­dan od omi­lje­nih ri­je­či u cr­no­gor­skom no­vo­go­vo­ru) mo­ti­vom ko­ji ga je pod­sje­tio na ti­nej­džer­ske da­ne. Bi­lo je to ne­što na­lik olim­pij­skoj pa­hu­lji­ci (za­štit­ni znak Sa­ra­jev­ske olim­pi­ja­de iz 1984. go­di­ne).
Zna­ju­ći da ni­je ni vri­je­me ni mje­sto da se obi­lje­ža­va go­di­šnji­ca Olim­pi­ja­de, ja­vi­la se još jed­na op­ci­ja kao od­go­vor na po­sta­vlje­nu za­go­net­ku. Mo­žda se vra­ti­la u pro­da­ju ču­ve­na ci­ga­re­ta ni­ške ''Dri­ne''? Ne­ka­da omi­lje­ne ci­ga­re­te pu­ša­ča ''sred­njeg sta­le­ža“ u so­ci­ja­li­stič­kim re­pu­bli­ka­ma Sr­bi­je i Cr­ne Go­re. Ima slič­no­sti!?
Tre­ća op­ci­ja kao rje­še­nje se ja­vi­la sa­mo na tren. Za­i­sta, re­al­no, go­to­vo da ne po­sto­ji mo­guć­nost re­kla­mi­ra­nja za­bav­ne emi­si­je - „Ži­ki­na ša­re­ni­ca“ (pro­duk­ci­ja RTS-a).
Njen lo­go pod­sje­ća na ovaj pri­zor ko­ji do­mi­ni­ra pod­go­rič­kim bu­le­va­rom. No,br­za po­mi­sao na od­nos mo­der­ne Cr­ne Go­re pre­ma RTS-u i Ži­ki­nom staj­lin­gu auto­mat­ski je is­klju­či­la ta­kvu mo­guć­nost.
Rje­še­nje se mo­že do­bi­ti is­klju­či­vo či­ta­njem tek­sta is­pod za­go­net­ne apli­ka­ci­je. Tu već pi­še da se pro­sla­vlja de­ce­ni­ja ob­no­ve dr­žav­no­sti i 1.000 go­di­na po­sto­ja­nja Cr­ne Go­re. Iz­ne­na­đu­ju­ći od­go­vor, ipak, ne mo­že do kra­ja za­do­vo­lji­ti sva­kog ra­do­zna­log po­sma­tra­ča.
Je­dan od po­sma­tra­ča ove ulič­ne po­ru­ke, ko­ji vam se upra­vo ovim član­kom obra­ća kao di­plo­mi­ra­ni isto­ri­čar, na­kon rje­še­nja po­sta­vlje­ne za­go­net­ke mo­že po­u­zda­no us­tvr­di­ti ne­što sa­svim dru­go. A to je da Cr­na Go­ra, i po­red bo­ga­te pro­šlo­sti ni­je osno­va­na pri­je 1.000 go­di­na i ne­ma kon­ti­nu­i­ra­nu hi­lja­du­go­di­šnju dr­žav­nu tra­di­ci­ju. Po­tom, da je re­fe­ren­dum, odr­žan 21. ma­ja 2006. go­di­ne uz “po­sre­do­va­nje“ me­đu­na­rod­nih pred­stav­ni­ka, za­vr­šen zva­nič­nim re­zul­ta­tom 55,5 od­sto za iz­la­zak iz za­jed­ni­ce SCG, a 44,5 od­sto pro­tiv.
No, i po­red či­nje­ni­ce da je u ovom tre­nut­ku ras­pra­va o cr­no­gor­skoj pro­šlo­sti za­lu­dan po­sao, a još uz to sta­ra mu­drost upo­zo­ra­va da o uku­si­ma ne tre­ba ras­pra­vlja­ti, ipak je osta­vlje­na mo­guć­nost iz­bo­ra sva­kom slo­bod­nom gra­đa­ni­nu. Sva­ki po­je­di­nac mo­že sam da pro­ci­je­ni ko­li­ko da­nas ima raz­lo­ga za ve­li­ko sla­vlje, ali i da po svom na­ho­đe­nju ras­tu­ma­či za­ni­mljiv re­bus: ''Ka­kve ve­ze ima ovaj čud­no iz­ve­de­ni sim­bol sa po­me­nu­tim ju­bi­le­ji­ma?''
Pi­še: Pre­drag Ra­žna­to­vić