Pri­je šest go­di­na, pri­ja­tan mu­ški glas s ra­di­ja od­lu­či da pre­sko­či re­dov­no in­for­mi­sa­nje. Iz­ja­vi bez par­do­na: „Dra­gi slu­ša­o­ci, ovo ju­tro će­mo za­po­če­ti dru­ga­či­je... pro­či­ta­ću čla­nak ob­ja­vljen u no­vi­na­ma na stra­ni­ca­ma kul­tu­re”. Bje­še to pr­vi put da sa ra­dio ta­la­sa ču­jem ka­ko tre­pe­re slo­va iz ma­sti­la što je iše­ta­lo sa vr­ha mog drh­ta­vog pe­ra. Bio je to pr­vi put da mi se ko­ža is­pod ko­že na­je­ži­la. Slu­šao sam, krat­kih udi­sa­ja, ka­ko ne­po­znat čo­vjek sri­če pri­ču o ti­him vre­ća­ma. Na­kon to­li­ko lje­ta, tekst sam ko­nač­no do­kro­jio i po­ru­bio bez kr­za­nja... po­kla­njam vam ga još jed­nom... mo­žda ne­ko­me za­tre­ba.
* * *
Šta­vi­li su ih od ko­že raz­i­gra­ne ja­ra­di... one ko­je još ne na­u­či­še da me­ke­ću ka­ko tre­ba. Ši­le su ih za­na­tli­je sa po­seb­nim zna­njem – zna­njem ko­je se vi­še ne pre­no­si... zna­njem ko­jim da­nas ni­ti jed­na ru­ka vi­še ne vla­da. Kri­li su se pri­li­kom iz­ra­de, da ih ni­ko ne vi­di – da se ma­gi­ja šta­vlje­nja gle­da­njem ne po­kva­ri. Tram­pi­li su čud­ne vre­će za si­ro­vo me­so – jer zlat­ni­ci ta­da ne bi­ja­hu na ci­je­ni. Uzi­ma­li su ih oni ko­ji su od dža­ko­va tra­ži­li ne­što po­put spa­se­nja, i že­lje­no naj­želj­ni­je – na­čin ka­ko da spa­su ne­što što je mr­tvo od za­bo­ra­va.
Iz­ra­đi­va­ne su u br­do­vi­tim sje­ni­ma sta­rih pla­ni­na, ali i po cr­no­gor­skim za­se­o­ci­ma. U nji­ma su od­la­ga­ne gre­šne stva­ri: okr­va­vljen nož, de­mon­ski trag na ko­šu­lji, po­lo­mljen če­šalj, ali i sa­su­šen pu­pak ote­tog beb­če­ta... Sve sa­mi osta­ci ži­vo­ta, ali i krup­ni ko­ma­di uspo­me­na na na­sil­nu smrt bli­žnje­ga. Ti­ha­le bi vre­će o sve­mu... po­ma­ga­le oni­ma ko­ji­ma su na­mi­je­nje­ne da pre­bo­le i ne­ka­ko na­sta­ve sa di­sa­njem. Zna­te, u su­prot­nom ta­kvi obič­no ni­kad vi­še ne udah­nu du­bo­ko. Sa­mo plit­ki hro­pac obi­lje­ži osta­tak nji­ho­va ži­vo­ta.
Pre­u­zi­ma­le su vre­će glad bo­la od ne­kog čo­vje­ka i sa­bi­ja­le ga u mrač­no dno tvr­de ča­pre. Ka­žu da su­ze i tu­ga iz­i­sku­ju ta­mu. Ma­kar je u dnu ti­hih vre­ća bi­lo do­volj­no mra­ka za obo­je. Ali, pra­va isti­na je bi­la da su pru­ža­le tek to­li­ko mi­lo­sti da se pre­gu­ra dan za da­nom.
Tvo­ri­le su ih ru­ke sta­ra­ca ko­ji po­ro­da ni­su ima­li – jer ma­gi­ja se kod ta­kvih ni­je ra­si­pa­la stva­ra­njem po­tom­stva, već vre­me­nom sa­bi­ja­la u vr­ho­vi­ma pr­sti­ju... a po­ne­kad i is­pod vje­đa. Ča­mo­va­la je oso­be­na vje­šti­na u oči­ma pa­sti­ra ko­ji su na­vi­kli da se igra­ju s jag­nja­di­ma i ja­ra­di­ma... umje­sto s dje­com. Raz­go­va­ra­li bi “oma­đi­ja­ni” dla­no­vi sa iglom i kon­cem; uči­li alat ka­ko da na­pra­ve ru­pe tek to­li­ko ve­li­ke da kroz njih uđe su­rut­ka da­na, ali i do­volj­no uza­ne da ne do­zvo­le gu­stom mra­ku da utek­ne van. I Tur­ci su, dok su bo­ja­li ov­da­šnji ka­men u krv, ču­li za ti­he vre­će... i tra­ga­li za nji­ma, ne da uzmu re­cept i ome­če vla­sti­te ra­ne, već da isi­je­ku kr­pe, sa­si­je­ku vrp­ce i oslo­bo­de tje­sko­bu... da se vra­ti na­zad ra­ji i na­sta­vi da glo­đe oja­đe­ne. On­da su jed­nog lje­ta na po­čet­ku 19. vi­je­ka, pro­gla­som za­bra­ni­li „vje­šti­ča­re­nje u Cr­noj Go­ri” - a ce­ge­re ko­ji su olak­ša­va­li bre­me sa ljud­skih ple­ća is­ki­da­še na sit­ne kr­pe. Jad je tad ute­kao sa lan­ca... po­ju­rio da slo­bod­no la­je.
Ipak, pro­šle su go­di­ne, dok se sta­ri za­nat ni­je ko­nač­no okr­njio i pre­stao da pra­vi dža­ko­ve u ko­ji­ma se ne­pod­no­šlji­vo dr­ža­lo za­to­če­nim. Po­ku­ša­va­li su mno­gi da iz­u­če vje­šti­nu... ali na­uk se ni­je dao. Po­bje­gao je ne­kud u le­de­na je­ze­ra, is­ti­njao u pla­nin­skim ma­gla­ma... na­pro­sto za­šao i za­mro u du­ša­ma onih ko­ji su svo­je bre­me no­si­li bez bu­ke. A ta­kvih je da­nas do­sta, zar ne?
Ne sa­mo da smo i ovaj bi­ser tra­di­ci­je pre­pu­sti­li ri­je­ci ni­šta­vi­la i nje­nim br­za­ci­ma, ne­go smo čak za­bo­ra­vi­li i naj­ve­ću taj­nu ko­je su ti­he vre­će no­si­le... U za­vi­sno­sti od to­ga ka­kva tje­sko­ba je u nji­ma bi­la po­hra­nje­na, na kra­ju ne­kog od tre­ćih ci­klu­sa (še­sta, de­ve­ta ili dva­na­e­sta go­di­na) džak bi se obra­tio svom do­ma­ći­nu. Iz­re­če­nu mu­drost su oja­đe­ni pre­no­si­li da­lje, kao ver­se spa­se­nja... i vre­me­nom se ta zbir­ka to­li­ko uve­ća­la, da je bi­lo sve­šte­ni­ka ko­ji su ra­di­je či­ta­li po­ru­ke iz vre­ća na­ro­du, ne­go tu­ma­či­li cr­kve­ne spi­se.
Op­sta­le su ne­ke stva­ri... sa­ču­va­še se ne­ke iz­re­ke. Oglu­vi­le su ti­he vre­će jer se vi­še ne pra­ve... ali pre­ži­vje­le su ka­pi ro­se što no­se prah kva­sne isti­ne iz­re­če­ne za ne­či­je, sad već, oči ne­sta­le. Pa po­čuj­te... jer još ima me­lo­di­je u ovim sti­ho­vi­ma što ni­su ka­ni­li da se opo­je.
Od sre­će i uspje­ha nam do­la­zi vr­lo ma­lo mu­dro­sti.
Ne­ma­ti že­lju za ži­vo­tom je naj­ve­ći pre­zir pre­ma se­bi.
Mi­sliš da se sve de­ša­va s raz­lo­gom, osim kad do­đe do tvog bo­la.
Sve u šta vje­ru­ješ – po­sto­ji i sve se da na­pra­vi­ti. Sve oko te­be je već odav­no ne­či­je vje­ro­va­nje. Vi­diš ka­ko lo­še sno­ve lju­di ima­ju.
Ako ho­ćeš da je­deš ve­li­kom ka­ši­kom, uzmi ve­li­ku mo­ti­ku.
Tu­ga i lju­bav su ne­raz­dvoj­ni, na­u­či va­lja­no da pa­tiš pri­je no što va­lja­no za­vo­liš. Tvo­je gre­ške su tvoj ži­vot. Ali to ne či­ni tvoj ži­vot gre­škom. Ako tra­gaš za isti­nom, pi­taš li se ikad ho­će li te ona raz­bo­lje­ti?
Ne go­vo­ri o svo­joj bo­li pred oso­bom ko­ja tu bol po­zna­je. Sre­ća se di­je­li, tu­gu po­kla­njaj za­slu­žni­ma. Ako že­liš da pre­ko no­ći ne­sta­neš, uči­ni to ka­da svi mi­sle da ni­kud vi­še ne ideš.
***
Hva­la ti što si pro­či­tao... i što u ti­he vre­će vje­ru­ješ. Ja te sa­mo lju­ba­zno mo­lim da u svo­joj tu­zi ne pre­tje­ru­ješ. Ni­si sam. U bo­li ko­ju no­siš ima ne­ke div­ne ma­gi­je - ona će te na­u­či­ti ka­ko se do ne­ba pu­tu­je. Tvo­ja zvi­je­zda ni­je zga­sla - ni­ti će! Sa­mo te mo­žda ovo sun­ce, što je sva­či­je, ne za­slu­žu­je. Bu­di do­bar... do­šlo je, pro­ći će.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić