<br /> Na po­čet­ku je opi­si­van kao pre­na­du­ve­ni ba­lon ko­ji će se br­zo iz­du­ši­ti. Kad se to ni­je do­go­di­lo, pro­gla­šen je pre­va­ran­tom i po­pu­li­stom. Kad je u gla­sa­nji­ma po fe­de­ral­nim dr­ža­va­ma po­čeo da po­bje­đu­je svo­je par­tij­ske tak­ma­ce, tje­ši­li su se da su mu ni­ka­kve šan­se da na kra­ju iza­đe kao po­bjed­nik.
Gla­sa­nje u In­di­ja­ni pro­šle ne­dje­lje i no­va ubje­dlji­va po­bje­da Do­nal­da Tram­pa po­ka­za­li su da su svi po­li­tič­ki mu­dra­ci, pa čak i pro­fe­si­o­nal­ni kla­di­o­ni­ča­ri, pot­pu­no oma­nu­li.
Taj tri­jumf je pri­nu­dio obo­ji­cu pre­o­sta­lih kon­ku­re­na­ta za pred­sjed­nič­ku no­mi­na­ci­ju Re­pu­bli­kan­ske par­ti­je, Te­da Kru­za i Džo­na Kej­si­ka, da u ring ba­ce bi­je­li pe­škir i ti­me kon­tro­verz­nom mi­li­jar­de­ru i ri­ja­li­ti TV zvi­je­zdi ši­rom otvo­re vra­ta da iza­đe na fi­nal­ni meg­dan za ula­zak u Bi­je­lu ku­ću pro­tiv­kan­di­da­ta de­mo­kra­ta, što će, ka­ko stva­ri sto­je, bi­ti Hi­la­ri Klin­ton.
Dok se ovo – sle­de­ćeg mje­se­ca ka­da se for­mal­no za­vr­ša­va pred­iz­bor­ni pro­ces – zva­nič­no ne po­tvr­di, na dnev­nom re­du su pre­i­spi­ti­va­nja ka­ko se i za­što do­go­di­lo da u ta­bo­ru kon­zer­va­ti­va­ca po­bi­je­di ne­ko ko­ga ni­je že­lje­la sop­stve­na par­ti­ja i ko­ga, ka­ko po­ka­zu­ju is­tra­ži­va­nja, ne pod­no­si dvi­je tre­ći­ne Ame­ri­ka­na­ca.
Mo­žda je naj­sli­ko­vi­ti­je ob­ja­šnje­nje o to­me dao re­pu­bli­kan­ski se­na­tor Lind­zi Gre­jem: „Čak 35 od­sto čla­no­va mo­je par­ti­je vje­ru­je da je Ba­rak Oba­ma mu­sli­man ko­ji je ro­đen u Ke­ni­ji, dok u Do­nal­du Tram­pu vi­de ja­kog čo­vje­ka ko­ji mo­že da za­ve­de red u Va­šing­to­nu, ko­ji ni­ko­me ne du­gu­je, ko­ji će da po­stro­ji na­še ne­pri­ja­te­lje i ko­ji će Ame­ri­ku da po­no­vo uči­ni ve­li­kom”.
Se­na­tor je ne­sum­nji­vo u pra­vu i sva­ka­ko ni­je je­di­ni ko­ji tvr­di da je Tramp u su­šti­ni de­ma­gog bez prem­ca, ali šta sa­da ra­di­ti ka­da je taj de­ma­gog naj­vje­šti­je is­ko­ri­stio pra­vi­la pre­li­mi­nar­nih iz­bo­ra i na­met­nuo se kao kan­di­dat? Pred tom di­le­mom, re­pu­bli­kan­ci se raz­vr­sta­va­ju u dvije ko­lo­ne: u jed­noj su oni ko­ji, do­du­še, bez en­tu­zi­ja­zma, us­ka­ču u Tram­pov va­gon, a u dru­goj oni ko­ji se za­ri­ču da ga ni­kad ne­će pri­hva­ti­ti za svo­ga.
Kad se pod­vu­če cr­ta, Ame­ri­kan­ci će se u no­vem­bru opre­dje­lji­va­ti iz­me­đu dva kan­di­da­ta ko­je ne vo­le, što zna­či da će bi­ti u pri­li­ci da iza­be­ru „ma­nje zlo”. Tu di­le­mu po­tvr­đu­je i son­di­ra­nje Roj­ter­sa i mar­ke­tin­ške agen­ci­je Ip­sos, po ko­me 47 od­sto onih ko­ji po­dr­ža­va­ju Tram­pa to či­ne pr­ven­stve­no za­to što ne že­le da po­bi­je­di Hi­la­ri Klin­ton, dok na dru­goj stra­ni 45 od­sto iz­ja­vlju­je da će gla­sa­ti baš za nju sa­mo da pred­sjed­nik ne bi po­stao Tramp.
Ma­njem zlu na­da se i osta­tak svi­je­ta, su­o­čen sa mo­guć­no­šću da na če­lu si­le či­ja je ulo­ga u odr­ža­va­nju glo­bal­nog po­ret­ka i da­lje ključ­na, na­đe čo­vjek ko­ji u spolj­noj po­li­ti­ci na­ja­vlju­je no­ve kon­flik­te i ig­no­ri­še či­nje­ni­ce. Ko­ji obe­ća­va da će de­mon­ti­ra­ti sve ono na če­mu već du­go po­či­va ame­rič­ka spolj­na po­li­ti­ka: slo­bod­na tr­go­vi­na, pro­mo­vi­sa­nje de­mo­kra­ti­je, ši­ro­ka mre­ža sa­ve­zni­šta­va...
Tramp , iz­me­đu osta­log, na­ja­vlju­je da će od sa­ve­zni­ka tra­ži­ti da pla­te pu­nu ci­je­nu za odr­ža­va­nje ame­rič­kih ba­za na nji­ho­vom tlu, da će po­no­vo oku­pi­ra­ti Irak i za­u­ze­ti nje­go­va na­la­zi­šta naf­te, da će uve­sti ta­ri­fe na uvoz ro­be iz Ki­ne i slič­ne stva­ri ne sa­mo da su ne­re­al­ne, ne­go u su­šti­ni pro­tiv in­te­re­sa Ame­ri­ke.
S dru­ge stra­ne, po­sled­njih da­na mo­gu se pro­či­ta­ti i ana­li­ze da će, po­što je re­to­ri­kom ko­ja je na­i­la­zi­la na plod­no tle u pred­iz­bor­noj bor­bi eli­mi­ni­sao ri­va­le, Tramp po­če­ti da se po­na­ša po­li­tič­ki ko­rekt­ni­je i ne­ka­ko „vi­še pred­sjed­nič­ki”, što se či­ni pri­lič­no ne­u­vjer­lji­vim s ob­zi­rom na to da mu glav­ni okr­šaj, onaj sa Klin­to­no­vom, tek pred­sto­ji. Po­što ju je i do­sad na­zi­vao ne­spo­sob­nom la­žlji­vi­com, či­ji je je­di­ni adut to što je že­na, mno­go je iz­gled­ni­je da pred­sto­ji jed­na od naj­pr­lja­vi­jih kam­pa­nja u ame­rič­koj po­li­tič­koj isto­ri­ji.
Tram­pov uspjeh se uzi­ma i kao do­kaz tru­lo­sti Re­pu­bli­kan­ske par­ti­je i ne­funk­ci­o­nal­no­sti ame­rič­kog po­li­tič­kog si­ste­ma. Ono što se, me­đu­tim, či­ni ne­sum­nji­vim, to je da je on bo­lje od dru­gih is­ko­ri­stio du­go ti­nja­ju­će ne­za­do­volj­stvo i fru­stra­ci­je do­brog bro­ja Ame­ri­ka­na­ca be­smi­sle­nim ra­to­vi­ma (u Av­ga­ni­sta­nu i Ira­ku), te­ro­ri­stič­kim pri­jet­nja­ma, eko­nom­skim pro­ble­mi­ma i ra­stu­ćoj ne­jed­na­ko­sti. Tramp je za to po­nu­dio br­za i ra­di­kal­na re­še­nja, što će re­ći da su ga po­dr­ža­li oni ko­ji su od nje­ga ču­li baš ono što su že­lje­li da ču­ju.
Ka­kve su šan­se da Tramp iza­đe i kao po­bjed­nik u no­vem­bru? Po­što su već de­be­lo po­gri­je­ši­li, prog­no­ze­ri su sa­da opre­zni­ji. Ve­ći­na i da­lje mi­sli da će mu bi­ti te­ško da obez­bi­je­di 65 mi­li­o­na gla­so­va, ko­li­ko je ne­kom po­treb­no da po­sta­ne pred­sjed­nik, ali, s dru­ge stra­ne, son­da­že pred­iz­bor­nog ras­po­lo­že­nja po­ka­zu­ju da se sma­nju­je do­sko­ra ne­do­sti­žna pred­nost ko­ju je uži­va­la Klin­to­no­va. Tram­po­va po­bje­da i da­lje je ma­lo vje­ro­vat­na, ali i kao i nje­go­va no­mi­na­ci­ja, ni­je vi­še ne­mo­gu­ća.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke’’)


Pi­še: Mi­lan Mi­šić