Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić

Ar­tur Šo­pen­ha­u­er je ova­ko go­vo­rio o glum­ci­ma: (po­što je po­li­ti­ka naj­vi­ši ob­lik glu­me, to na­ša po­zor­ni­ca ni­je iz­u­ze­tak – pri­mjed­ba B.V.)
„Za­da­tak jed­nog glum­ca je da nam pri­ka­že čo­vječ­ju pri­ro­du s nje­nih naj­ra­zli­či­ti­jih stra­na i hi­lja­du kraj­nje raz­li­či­tih ka­rak­te­ra, ali sve njih ipak na za­jed­nič­koj osno­vi svo­je in­di­vi­du­al­no­sti, ko­ja se da­je je­dan­put ili zasvag­da i ko­ja se ni­kad pot­pu­no ne gu­bi. Zbog to­ga baš i mo­ra on sam bi­ti ja­ka i do kra­ja pot­pu­na čo­vječ­ja pri­ro­da, a ni­ka­ko jed­na to­li­ko bez­lič­na ili kr­žlja­va, da iz­gle­da, po Ha­mle­to­vim ri­je­či­ma, kao da je ni­je na­pra­vi­la sa­ma pri­ro­da ne­go ne­ki od nje­nih nad­ni­ča­ra.“ (Da li će se ov­dje pro­na­ći ak­tu­el­ni pred­sjed­nik skup­šti­ne – naj­te­že će sam pro­ci­je­ni­ti).
Sa­lon­ski (opo­zi­ci­o­ni) po­li­ti­ča­ri o svom mi­ni­stro­va­nju go­vo­re sa „Mi, mi­ni­star“, dok su­ve­ren iz­go­va­ra­ju­ći (go­to­vo pri­je­te­ći) li­či na je­le­na pri pa­re­nju ili lju­bav­nom zo­vu.
Po­što je vlast u ljud­skom ro­du ana­log­na ži­vo­tinj­skom car­stvu, to se ne­ko ro­di da bu­de vla­dar, a ne­ko kao rob. Onaj ko u pot­pu­no­sti ne­gi­ra nu­me­ro­lo­ške i astro­lo­ške oso­be­no­sti ne mo­že pra­vil­no tu­ma­či­ti sud­bi­nu (ako u nju vje­ru­je). Naj­ve­ći umo­vi su go­vo­ri­li da čo­vjek ni mi­li­me­tar ne mo­že po­ći da­lje od sud­bin­ski za­da­te ma­tri­ce. O to­me nam go­vo­ri pro­tu­ma­če­ni san i do­ga­đa­ji ko­ji sli­je­de. Ma ko­li­ko se tru­di­li da iz­bjeg­ne­mo sud­bi­nu, ona će nas sti­ći. Baj­ron ka­že: „Bo­ri­ti se pro­tiv sud­bi­ne bi­la bi bor­ba kao kad bi se snop opi­rao sr­pu“.
Ovo sva­ka­ko tre­ba ob­ja­sni­ti oni­ma ko­ji kli­ma­ju gla­vom u stra­hu da će im se de­si­ti ne­što lo­še. Oni ni­su svje­sni da u stva­ri ne ži­ve već sa­mo sa­nja­ju. Mi smo na­rod ko­ji do­bro pro­cje­nju­je ri­zik i sa­mo u tre­nu­ci­ma eufo­ri­je (ma­sov­ne) is­po­lja­va­mo hra­brost. „Hra­bri u gru­pi“ – pi­sa­li su o na­šem na­ro­du stran­ci ko­ji bi po­sje­ći­va­li di­vlja ple­me­na iz Nje­go­še­vog do­ba. Na dvo­ru je bi­la pri­mi­je­će­na snis­ho­dlji­vost po­da­ni­ka ko­ja je ova­ko opi­sa­na: „Žmir­ka­ju, na­mi­gu­ju i ra­znim ge­sti­ku­la­ci­ja­ma sklo­ni su pot­cje­nji­va­nju i za­jed­nič­kom po­sprd­nom po­ni­ža­va­nju“. Je­su li se ove oso­bi­ne iz­gu­bi­le vre­me­nom ili ih na­sled­ni fak­tor sa­mo obo­ga­ću­je?
U skup­štin­skim klu­pa­ma pri­mje­ću­je­mo: no­je­ve, pa­u­ne, le­mu­re, ka­me­le­o­ne, gmi­zav­ce, je­le­ne, pse, la­vo­ve, or­lo­ve i mno­ge dru­ge ka­rak­te­ri­stič­ne ob­li­ke iz pri­ro­de. Mi smo pri­rod­na bi­ća za­ma­ski­ra­na u dru­štve­ne oblan­de ko­je se zbog slič­no­sti li­ko­va ne pri­mje­ću­ju. Da je vlast ista kao u ži­vo­tinj­skom svi­je­tu, svje­do­či i pje­sma Đor­đa Ba­la­še­vi­ća: „Ne­ko se ro­di kao gra­blji­vac, a ne­ko kao glu­pa­vi smuđ“. Mre­že hva­ta­ju sa­mo ma­le ri­be, dok ve­li­ke ne pa­da­ju u njih. Sve mi se či­ni da kod nas još ni­su pro­iz­ve­de­ne mre­že ni za je­le­ne, ni za pa­u­ne.