Ne­dav­no je En­gle­ska kra­lji­ca pro­sla­vi­la ju­bi­lar­ni de­ve­de­se­ti ro­đen­dan. Bje­še to sve­ča­nost ka­kva i do­li­ku­je ovoj da­mi. Do­sto­jan­stve­na i pu­na po­što­va­nja. Ra­do­va­la sam se nje­nom za­do­volj­stvu, po­taj­no se na­da­ju­ći da će mo­ja sre­ća (na­rav­no i nje­na) bi­ti još ve­ća, de­se­tak da­na ka­sni­je. Ta­ko je i bi­lo.
Zna­te vi do­bro o če­mu ja ''pri­čam'', i da iz­la­zak Ve­li­ke Bri­ta­ni­je iz Evrop­ske uni­je, ta­ko­đe sma­tram ra­do­snim do­ga­đa­jem.
Ako ne znaš gdje je iz­laz iza­đi na ulaz - mo­gla bi da gla­si pa­ro­la ovog, za me­ne , i te ka­ko mi­log do­ga­đa­ja. A, En­gle­zi se ovog pu­ta, ni­su bo­ga­mi pra­vi­li En­gle­zi, ne­go bi­li baš pra­vi, pa iz­ne­na­di­li (ne)pri­jat­no či­ta­vu Evro­pu. I ne­ka su va­la.
Da se ra­zu­mi­je­mo, ni­sam ja ne­ki nji­hov fan, čak ni lju­bi­telj nji­ho­ve ško­le fud­ba­la, ne bih se lju­bi­la ni na lon­don­skoj ki­ši, a ni je­la lon­don­ske štan­gle, ali lju­bi­telj i pri­sta­li­ca EU, tek ni­sam. Ni­je mi ni mi­la, a ni dra­ga. Pro­sto se ra­du­jem i po­štu­jem što je je­dan na­rod na de­mo­krat­ski na­čin (zna­či bez la­ži i pre­va­re) od­lu­čio da iza­đe iz ne­če­ga što mu ni­ka­ko ne do­no­si do­bro. Ve­se­li me i da­je mi na­du da se ipak mo­že ići ka bo­ljem, i to i do­sti­ći, sa­mo ako se to iskre­no že­li i ako se u to iskre­no vje­ru­je. A gra­đa­ni Ve­li­ke Bri­ta­ni­je su vje­ro­va­li i ostva­ri­li svoj cilj. E, sad u kom prav­cu će da­lje ići, bi­lo eko­nom­skom, bi­lo po­li­tič­kom, to je već nji­ho­va stvar, a ubi­je­đe­na sam da se ne­će „iz­gu­bi­ti''.
Ne­go, šta je sa na­šim ci­lje­vi­ma? Zna­mo li uop­šte gdje ide­mo i do­kle smo sti­gli? Je­smo li na pra­vom pu­tu? Po­li­tič­ke vo­đe ka­žu da je­smo, i da se taj put zo­ve , upra­vo-evrop­ski. Ja im ni ovo­ga pu­ta ne vje­ru­jem, kao što ne vje­ru­jem ni u op­sta­nak EU. Iskre­no ne vje­ru­jem ni da ona vje­ru­je u nas. Sa­da, po­sle iz­la­ska En­gle­za, vje­ro­vat­no ni EU ne vje­ru­je u sa­mu se­be. Ali na­še vo­đe to ne za­ni­ma, oni ho­će baš ta­mo gdje ih ni­ko ne­će. Fa­li­lo bi mi pro­sto­ra da na­bro­jim ko­li­ko su nam sa­mo uslo­va po­sta­vlja­li ko­je smo mo­ra­li da is­pu­ni­mo da bismo se po­mje­ri­li sa­mo mi­li­me­tar bli­že nji­ho­voj „ku­ći''. Na­ža­lost, ni­ka­da oni ne mo­gu to­li­ko da nas uslo­vlja­va­ju ko­li­ko mi mo­že­mo se­be da po­ni­zi­mo.
Iako se Evrop­ska uni­ja da­nas pred­sta­vlja kao oaza na­ro­da ko­ja ži­vi mir­no u pro­spe­ri­te­tu i pod okri­ljem bo­ga­te in­fra­struk­tu­re, isti­na je i te ka­ko de­man­tu­je. Iako za se­be ka­že da je ja­ka i uje­di­nje­nja, či­nje­ni­ce ne ta­ko. Iz­o­bi­ljem nov­ca i že­lje za cen­tra­li­za­ci­jom mo­ći, EU se bi­ro­kra­ti­zu­je, tj. stva­ra se sa­mo­stal­na bi­ro­krat­ska si­la u sa­mom Bri­se­lu ko­ja ži­vi sa­ma za se­be. Taj fa­ri­sej­ski sloj vi­so­ko­pla­će­nih bi­ro­kra­ta po­sta­je do­vo­ljan se­bi i uči­ni­će sve da za­kom­pli­ku­je ži­vot obič­nom gra­đa­ni­nu EU. Na­rav­no da to do­vo­di do du­bo­kog mi­mo­i­la­že­nja iz­me­đu ma­log po­da­ni­ka i vi­so­kog bi­ro­kra­te. Lju­di su po­sta­li sa­mo pu­ki objek­ti za od­i­gra­va­nje glo­bal­nih pro­je­ka­ta. Ka­da ta­kva mi­sao vo­di kre­a­to­re evrop­ske po­li­ti­ke, oče­ki­va­ti je da će niz nji­ho­vih od­lu­ka vo­di­ti ka ni­hi­li­zmu, obe­smi­šlja­va­nju čo­vje­ka, pa i to­ta­li­ta­ri­zmu. Ve­li­ka je na­ša za­blu­da da će­mo ula­skom u EU ži­vje­ti bo­lje, ras­te­re­će­ni­je i si­gur­ni­je, jer Evro­pa uko­li­ko op­sta­ne, i da­lje će ima­ti svo­je dr­žav­ne i re­gi­o­nal­ne in­te­re­se i raz­vi­ja­će i da­lje one raz­vi­je­ne, i one ko­ji su im od sop­stve­ne ko­ri­sti. Ubi­je­đe­na sam da nas ne­ma u tom „še­ši­ru''. I ne­ka nas ne­ma, jer u pro­tiv­nom, ono što bi­smo si­gur­no iz­gu­bi­li je­ste na­ci­o­nal­ni iden­ti­tet. Odav­no je oči­gled­no, da je sva­ko is­ti­ca­nje svo­je na­ci­o­nal­no­sti u ze­mlja­ma EU shva­će­no kao na­zad­nja­štvo i kao fak­tor ne­sta­bil­no­sti, i hi­ste­rič­no se gu­ši od stra­ne nji­ho­vih me­di­ja. Sa dru­ge stra­ne, stva­ra se la­žna sli­ka slo­bo­de, i pra­va svih gra­đa­na ra­znih na­ci­o­nal­no­sti ko­ji su pod Evrop­skom ka­pom.
Pot­pu­ni de­bakl, Evrop­ska uni­ja do­ži­vje­la je do­la­skom bu­ji­ce iz­bje­gli­ca, po­ka­zav­ši to­tal­nu zbu­nje­nost, neo­r­ga­ni­zo­va­nost, ne­to­le­ran­ci­ju i ne­spo­sob­nost. Opa­sno se za­lju­ljao brod , pa čak i du­go­go­di­šnji is­ku­sni ka­pe­tan, zva­ni An­ge­la Mer­kel, ne­ma ta­ko si­gur­nu i čvr­stu ru­ku. Ali bez ob­zi­ra na loš vje­tar , hlad­ne i opa­sne stru­je, na­ša ma­la ''bar­ka'' bi baš htje­la u te vo­de. A one ne vo­de do slo­bo­de , ni do mir­ne pu­či­ne.
EU ni­je vi­še sta­ra da­ma, i ni­je joj se si­gur­no la­ko mi­ri­ti s tim, ali će ipak bo­ga­mi mo­ra­ti. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja joj je re­kla ja­sno i u li­ce
- Da je već odav­no ''ne­što tru­lo u dr­ža­vi Dan­skoj'' i po­ru­či­la- gud baj! Sta­roj da­mi ni­je bi­lo pra­vo, jer go­le isti­ne uvek bo­le. Dr­znu­la se, na­lju­ti­la i ne­moć­no za­va­pi­la-da ovo ne­će bi­ti pri­ja­telj­ski raz­vod.
Upra­vo to je do­kaz i od­li­ka onih ko­ji su osla­bi­li.A ona to je­ste-po­lju­lja­na i ne­sta­bil­na. Eto raz­lo­ga da joj se ne pri­bli­ža­va­mo i ne tra­ži­mo đa­vo­la.
Za­to, u pa­met se, dra­gi mo­ji, i u svo­je sr­ce po­sto­ja­no. Gle­daj­te na is­tok, ta­mo je odu­vjek bi­lo i bi­će svje­tli­je. Ja sam za uni­ju sa sun­cem. I ja i moj bič. Jer EU je kič.
(Autor je pje­snik)