-Piše: Tomica A. Milović

Ne­do­đi­ja u svo­jim nje­dri­ma od­ga­ja špi­ju­ne, krup­ni­je i sit­ni­je žbi­ro­ve. I po­mo­ću nji­ho­vih pot­ka­zi­vač­kih spo­sob­no­sti osmi­šlja­va pro­gon ,,dr­žav­nih ne­pri­ja­te­lja”
Ni­je ovo Cr­na Go­ra! Ni­je ovo otadž­bi­na, ni mo­ja, ni mo­jih pre­da­ka! Ovo je ze­mlja Ne­do­đi­ja! Ze­mlja ko­ju je tro­de­ce­nij­ski DPS re­žim, na­mjer­no ili iz kraj­nje ne­pa­žnje, uveo u vr­tlog ago­ni­je. U ra­zo­re­ni dru­štve­ni or­ga­ni­zam, po­to­nuo u bezd­no. Kud god se osvr­neš, vi­diš grd­no su­di­li­šte. Lič­nu i ko­lek­tiv­nu dra­mu. Vi­diš mrač­nu are­nu. Vi­diš bi­je­du i očaj, u sfe­ri du­hov­nog (što je i naj­fa­tal­ni­je), na­ro­či­to. Op­šte bez­na­đe, po­dje­le u na­ro­du, me­lan­ho­lič­no sta­nje du­ha, ne­ra­zum i sva­ka­kav raz­vrat, gor­ki su plo­do­vi da­na­šnje Cr­ne Go­re. Ze­mlje Ne­do­đi­je.
Ov­dje sva­ko sva­ko­ga ne­pri­rod­no gle­da. Pod­mu­klo, is­pod oka. I naj­bli­ži srod­ni­ci ,,po­pi­li” bi se uza­jam­no, bez ka­pi vo­de. Sva­ko sva­ko­ga pra­ti, pri­slu­šku­je i oslu­šku­je. Iz­mi­šlja i pod­me­će, li­je­pi eti­ke­te. Ov­dje u Ne­do­đi­ji, za­hva­lju­ju­ći vla­di ne­do­đij­skoj, pod jed­nom li­ti­com su svi­li gni­je­zdo ta­ko­zva­ne pa­tri­o­te (gra­đa­ni­sti), pod dru­gom iz­daj­ni­ci (na­ci­o­na­li­sti, pro­srp­ski i pro­ru­ski). Jed­ni gle­da­ju u prav­cu ,,ci­vi­li­zo­va­nog Za­pa­da- NA­TO-a”, dru­gi ka ,,re­tro­grad­nom Is­to­ku” (ka brat­skim slo­ven­skim na­ro­di­ma, Sr­bi­ma i Ru­si­ma). Po mi­šlje­nju Vla­de ze­mlje Ne­do­đi­je, ovi pr­vi su na pra­vom pu­tu. Lju­di s vi­zi­jom. Ovi dru­gi su iz­daj­ni­ci i stra­ni pla­će­ni­ci, ko­ji tu­ma­ra­ju u mra­ku i pro­ti­ve se ,,svi­je­tloj maj­skoj zo­ri ne­do­đij­skoj”.
Ne­do­đi­ja u svo­jim nje­dri­ma od­ga­ja špi­ju­ne, krup­ni­je i sit­ni­je žbi­ro­ve. I po­mo­ću nji­ho­vih pot­ka­zi­vač­kih spo­sob­no­sti osmi­šlja­va pro­gon ,,dr­žav­nih ne­pri­ja­te­lja”. U Ne­do­đi­ji vas­kr­sa­va duh sta­lji­ni­stič­kih i ti­to­i­stič­kih gu­la­ga. Duh 1948. go­di­ne sve agre­siv­ni­je cir­ku­li­še dru­štve­nim or­ga­ni­zmom ne­do­đij­skim. Ni­ko od onih što ne mi­sle gla­vom ak­tu­el­ne vla­sti u Ne­do­đi­ji ne mo­že bi­ti si­gu­ran da u bi­lo ko­je do­ba da­na ili no­ći, “ču­va­ri ča­sti i po­šte­nja” Ne­do­đi­je, ne­će za­ku­ca­ti i na nji­ho­va vra­ta. I str­pa­ti ih u vas­pit­nu be­to­njer­ku. Da se otri­je­zne od žud­nje za slo­bo­dom.
Vla­sti u Ne­do­đi­ji ne­ma­ju ra­zu­mi­je­va­nja za isti­no­lju­blje i čo­vje­ko­lju­blje. Uko­li­ko ne po­dr­ža­va­te ne­le­gi­tim­nu vla­da­ju­ću eli­tu, ,,ob­ra­li ste bo­stan”, skroz na­skroz. Zna­nje, ljud­sko i in­te­lek­tu­al­no po­šte­nje, sa­mo su vam ote­ža­va­ju­ća okol­nost u po­ku­ša­ju da iz­bjeg­ne­te ne­do­đij­ski linč. Mo­že­te na gla­vi du­bi­ti, mo­li­ti i pre­kli­nja­ti da vam ne za­gor­ča­va­ju ži­vot na prav­di Bo­ga. Uza­lud vam sve. Još se vlast tru­di da vas što hit­ni­je do­kraj­či, da vas se li­ši na što okrut­ni­ji na­čin. Pa ma­kar i ,,po­si­ja­li mra­mor­je” po ploč­ni­ci­ma (ne)na­rod­nih in­sti­tu­ci­ja ze­mlje Ne­do­đi­je. Jer, ne­do­đij­ska de­spo­ti­ja i ti­ra­ni­ja ni­ko­me ne pra­šta iz­le­te iz­van zva­nič­nog ko­dek­sa po­na­ša­nja. Iz­van “Mi­lo­vog oče­na­ša”. Iz­van DPS pro­pi­sa­nih pro­gram­skih na­če­la (ma­ri­fe­tlu­ka), pod­u­pr­tim sna­gom nje­go­vih “pri­rod­nih part­ne­ra” (Bo­šnja­ka, Hr­va­ta i Al­ba­na­ca).
Pje­snik i aka­de­mik Raj­ko Pe­trov No­go is­ko­vao je jed­nu na­iz­gled pa­ra­dok­sal­nu i ap­surd­nu op­ti­mi­stič­ku kri­la­ti­cu:” Ni­je sve pro­pa­lo kad pro­pa­lo sve je”. I za­i­sta, uvje­rio sam se, svje­do­če­ći sop­stve­nim oči­ma, da se tra­di­ci­o­nal­na isto­rij­ska Cr­na Go­ra ne­će da­ti da je pro­gu­ta­ju ave­ti Ne­do­đi­je. Te da ni­je sve pro­pa­lo. Ni­po­što!
Cr­no­gor­ska že­na, maj­ka, pro­te­klih go­di­na je sta­la na bi­ljeg bez­du­šnim si­la­ma ne­do­đij­skim. Bo­re­ći se ,,pro­tiv pu­šte­ne pa­šča­di sve­za­nim ka­me­njem” (Sve­ti Sa­va), glad­na, žed­na i bez sna, po­ni­že­na i uvri­je­đe­na do iz­nad gra­ni­ca sra­mot­nog, maj­ka Cr­no­gor­ka bra­ni­la je isto­ri­ju, sa­da­šnjost i bu­duć­nost svo­je otadž­bi­ne, Cr­ne Go­re. Maj­ka Cr­no­gor­ka, bla­go­si­lja­na od Bo­go­maj­ke, don­ki­ho­tov­ski se uhva­ti­la u ko­štac sa si­lom i ne­prav­dom. Sa la­ži­ma i pre­va­ra­ma. Sa si­le­džij­skom, se­bič­nom, po­hlep­nom, pot­pu­no od­na­ro­đe­nom vla­šću ze­mlje Ne­do­đi­je. S kri­mi­nal­nom vla­šću, bez prem­ca, ne sa­mo u Evro­pi.
Gle­da­ju­ći ka­ko maj­ke Cr­no­gor­ke za­mr­ču i osvi­ću na le­de­nom ploč­ni­ku is­pred Skup­šti­ne ze­mlje Ne­do­đi­je, sle­tje­še mi u sje­će­nje maj­ke(se­stre) iz ep­ske na­rod­ne po­e­zi­je. Maj­ke s naj­ljep­ših stra­ni­ca li­te­ra­tu­re i umjet­no­sti, iz na­rod­nih pre­da­nja. (Maj­ka Ju­go­vi­ća, Ko­sov­ka dje­voj­ka, se­stra Ba­tri­će­va, maj­ka vla­di­ke Ra­da, maj­ka ru­skog pje­snič­kog sla­vu­ja Ser­ge­ja Je­se­nji­na, itd.). Hra­bre maj­ke, bri­žne, ali po­no­sne. Maj­ke ne­po­ko­lo­blji­ve, bez ostat­ka sprem­ne na ova­kvu vr­stu žr­tvo­va­nja. Sprem­ne da maj­čin­skim mli­je­kom pri­če­ste svo­ju dje­cu. A za njih sa­me- ako šta pre­o­sta­ne.
Ta­ko se kao maj­ke Cr­no­gor­ke, po Bož­joj bla­go­da­ti po­na­ša­ju, i go­to­vo iden­tič­no sa­mo­žr­tvu­ju sve maj­ke na pla­ne­ti ze­mlji. To ne vi­de, ne shva­ta­ju, ili baš ih bri­ga, nji­ho­vi od­ro­đe­ni si­no­vi i kće­ri. Za­to iz­no­va i za ovu pri­li­ku, ,,po­te­žem”, ko­ga dru­gog ne­go Nje­go­ša: “Bu­da­le su s oči­ma sli­je­pe/ko­je vi­de, a za­lu­du vi­de/ tre­ba­ju im za pro­ste po­tre­be/ ka osta­loj isto ži­vo­ti­nji”.
Ne­do­đi­ja se, oče­ki­va­no, i Nje­go­ša od­re­kla. No, vra­ti­će se vla­di­ka. Kad ovo zlo mi­ne. I Cr­na Go­ra vas­kr­sne. Ne mo­že ge­ni­je cr­no­gor­ski bez slo­bo­de i Lov­će­na. Ni­ka­ko.