-Pi­še: Nik Ga­šaj

Da­na­šnji svi­jet ži­vi u plu­ra­li­zmu, na­ci­o­nal­nom, et­nič­kom, re­li­gij­skom itd. Re­li­gij­ski plu­ra­li­zam je po­sle­di­ca pla­ne­ta­ri­za­ci­je sa­vre­me­ne kul­tu­re. Sto­ga, na pri­mjer, u za­pad­no­e­vrop­skim ze­mlja­ma ži­ve de­se­ti­ne mi­li­o­na mu­sli­ma­na, dok u arap­sko-islam­skim ze­mlja­ma bo­ra­vi ve­li­ki broj hri­šća­na. Sa­vre­me­ni čo­vjek da­nas je su­o­čen sa re­li­gij­skim uni­ver­zu­mi­ma. Pri­je sve­ga, to je sa­kral­na umjet­nost, shva­će­na u naj­ši­rem smi­slu te ri­je­či, ko­ja pred­sta­vlja pre­dvor­je ra­zno­li­kih re­li­gij­skih tra­di­ci­ja Za­pa­da i Is­to­ka.
Kroz broj­ne for­me sa­kral­ne umjet­no­sti ra­zno­li­ke re­li­gi­je su ušle u sva­ko­dnev­ni ži­vot sa­vre­me­nog čo­vje­ka. S dru­ge stra­ne, oni ko­ji su ne­ka­da is­klju­či­vo či­ta­li sa­mo dje­la Sv. Bo­na­ven­tu­re ili To­me Akvin­skog, ne mo­gu vi­še bi­ti rav­no­du­šni spram re­li­gij­skih uče­nja dru­gih na­ro­da.
Da­nas sve ve­li­ke re­li­gi­je pro­po­vi­je­da­ju i za­la­žu se za slič­ne vri­jed­no­sti i te­že da po­stig­nu mir i omo­gu­će su­ži­vot. Pred­stav­ni­ci naj­va­žni­jih vje­ra sa­gla­si­će se da je uza­jam­na tr­pe­lji­vost isto­rij­ska nu­žnost. S tim u ve­zi, po­zna­to je hri­šćan­sko na­če­lo na ko­jem bi se mo­gli na ljud­ski na­čin re­gu­li­sa­ti svi od­no­si me­đu lju­di­ma: ,,Sve što ho­će­te da či­ne lju­di va­ma, či­ni­te i vi nji­ma“. Ili, u ver­zi­ji za­bra­ne: “Ne či­ni dru­go­me ono što ne že­liš da te­bi dru­gi či­ne“. Dok pre­ma Ku­ra­nu „lju­di te­ba da lju­be bli­žnje kao sa­me se­be’’, ne bi li is­pu­ni­li i ono ,,po­daj­te sva­kom ono što ste du­žni...“
Da­lje, Bi­bli­ja ka­že da će bla­go­slo­ve­ni bi­ti mi­ro­tvor­ci. Pre­ma ne­kim isto­ri­ča­ri­ma re­li­gi­je, sa­ma ri­ječ ,,islam’’ je iz­ve­de­na od ri­je­či ,,sa­lam’’ ko­ja zna­či mir, a tek on­da „pre­da­nost“ vje­ri, te je ta­ko pra­vo zna­če­nje te ri­je­či ,,sa­vr­še­ni mir“, ko­ji se po­sti­že pre­da­va­njem Bo­gu. So­ci­o­lo­ška sa­zna­nja upu­ću­ju: „Po­štuj svog kom­ši­ju ako že­liš da bu­deš po­što­van“. Ili, ka­ko to li­je­po ka­že Mar­ko Mi­lja­nov: ,,Ju­na­štvo je bra­ni­ti se­be od dru­go­ga, ali je čoj­stvo bra­ni­ti dru­go­ga od se­be“. Na­rav­no, do ve­li­kih i ple­me­ni­tih ide­ja ni­je la­ko ni do­ći, a u sva­kom slu­ča­ju još te­že ih je i ostva­ri­va­ti. Za to je po­treb­na vo­lja, mo­ral­na opre­di­je­lje­nost i is­traj­nost, od­go­va­ra­ju­će zna­nje, a kao pre­pre­ka sto­je vla­sto­lju­blje, sre­bro­lju­blje, gram­zi­vost i ig­no­ran­ci­ja.
Kao što sam na­veo, za po­što­va­nje ne­kog ve­li­kog na­če­la po­treb­no je ve­o­ma mno­go, a su­vi­še je iza­zo­va ko­ji lju­de i vjer­ske za­jed­ni­ce u prak­si uda­lja­va­ju od na­če­la. Iz isto­ri­je je po­zna­to da su vje­re, upr­kos uče­nju o mi­ru, lju­blje­nju bli­žnjeg svo­ga, pra­šta­nju i slič­nom bi­le, a u od­re­đe­noj mje­ri i osta­le, mo­gu­ći iz­vo­ri i uzro­ci su­ko­ba i is­tre­blje­nja. O to­me svje­do­če i ve­li­ki vjer­ski ra­to­vi u Evro­pi u 16. i 17. vi­je­ku, ko­ji su se za­vr­ši­li mi­rov­nim ugo­vo­ri­ma. Za­tim, post­ko­mu­ni­zam je do­nio mno­štvo za­teg­nu­to­sti i me­đu­et­nič­kih su­ko­ba ko­je ka­rak­te­ri­šu i ja­ke pri­mje­se vjer­skih su­ko­ba.
Po­je­di­ne vjer­ske za­jed­ni­ce če­sto ne sli­je­de svo­ja te­o­lo­ška uče­nja već se vi­še po­na­ša­ju kao po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je. Šta re­ći o onim pred­stav­ni­ci­ma vjer­skih za­jed­ni­ca ko­ji kr­še na­če­la i za­po­vi­je­sti vje­re, ši­re­ći ne­tr­pe­lji­vost i mr­žnju pre­ma oni­ma ko­ji su dru­ge vje­ro­i­spo­vi­je­sti? U lo­gi­ci mo­no­te­i­stič­kih re­li­gi­ja ko­je in­si­sti­ra­ju na to­me da je je­di­na isti­na nji­ho­va ne­ma mje­sta za pri­pad­ni­ke dru­gih re­li­gi­ja i svje­to­na­zo­ra. Iz to­ga pro­iz­la­zi ide­ja da dru­gi ne­ma­ju pra­vo po­sto­ja­nja. Sva­ka vjer­ska is­klju­či­vost mo­že da bu­de štet­na, čak i ve­o­ma opa­sna za in­ter­re­li­gij­ske i me­đu­ljud­ske od­no­se.
U dr­ža­va­ma u ko­ji­ma se ve­li­ke gru­pe sta­nov­ni­štva me­đu­sob­no raz­li­ku­ju po vjer­skoj i na­ci­o­nal­noj pri­pad­no­sti, po je­zi­ku, et­nič­kom po­ri­je­klu itd. ve­o­ma je va­žno tra­ži­ti i na­ći dru­štve­ne, po­li­tič­ke, ustav­ne i dru­ge mo­da­li­te­te za mi­ran i plo­dan za­jed­nič­ki ži­vot i sa­rad­nju tih gru­pa. Vjer­ske za­jed­ni­ce, od­no­sno cr­kve i nji­ho­ve star­je­ši­ne mo­gu u to­me ima­ti zna­čaj­nu ulo­gu.
Svi­jest o po­sto­ja­nju mul­ti­kul­tu­ri­zma po­sta­la je da­nas uni­ver­zal­na. Va­lja­lo bi je i da­lje kul­ti­vi­sa­ti, po­seb­no me­đu­re­li­gij­ski di­ja­log i to­le­ran­ci­ju. To ni­je sa­mo ci­vi­li­za­cij­ska te­ko­vi­na sa­vre­me­nog svi­je­ta, ko­ja je iz­ra­sla na te­me­lji­ma evrop­skog hu­ma­ni­zma, ne­go je to i bo­žan­ski prin­cip ko­ji sto­ji u te­me­lji­ma svi­je­ta. Pre­ma te­o­lo­škim sa­zna­nji­ma, u ko­smo­su je sve u zna­ku di­ja­lo­ga i to­le­ran­ci­je, a oba­ve­za je vjer­ni­ka da taj prin­cip po­štu­ju i ople­me­nju­ju. Od te či­nje­ni­ce za­vi­si i kva­li­tet me­đu­ljud­skih od­no­sa u jed­nom dru­štvu, od­no­sno u to­me i le­ži čo­vje­ko­va naj­ve­ća od­go­vor­nost. U tom kon­tek­stu je po­zna­ti te­o­log i fi­lo­zof Hans Kung is­ta­kao da di­ja­log me­đu re­li­gi­ja­ma u 21. vi­je­ku ima od­lu­ču­ju­ću ulo­gu za sud­bi­nu sa­vre­me­nog svi­je­ta.
U po­sled­nje vri­je­me re­li­gij­ski plu­ra­li­zam pro­ži­vlja­va ve­o­ma ozbilj­ne i zna­čaj­ne pro­mje­ne. Od kul­tur­nog i re­li­gij­skog izo­la­ci­o­ni­zma svi­jet se za­pu­tio pu­te­vi­ma glo­bal­ne eku­men­ske svi­je­sti, di­ja­lo­ga i to­le­ran­ci­je. Tre­ba se na­da­ti da će raz­li­či­te re­li­gi­je, na­ro­či­to one naj­re­le­vant­ni­je, ubu­du­će una­pri­je­di­ti i re­de­fi­ni­sa­ti svoj od­nos pre­ma sa­vre­me­nom svi­je­tu, a sa­mim tim i od­nos jed­nih pre­ma dru­gi­ma. U tom prav­cu ri­ječ di­ja­log ne tre­ba da bu­de sa­mo go­vo­re­nje, ne­go i slu­ša­nje dru­go­ga, pri­zna­va­nje i ra­zu­mi­je­va­nje dru­go­ga u nje­go­vim spe­ci­fič­no­sti­ma, od­no­sno u nje­go­voj vla­sti­toj kul­tu­ri.
I da za­klju­čim: za me­đu­re­li­gij­ski di­ja­log tre­ba naj­pri­je od­ba­ci­ti pred­ra­su­de, za­stra­nji­va­nja i za­blu­de, ka­ko bi se uop­šte mo­gao stvo­ri­ti pro­stor spo­zna­je za isti­nu. In­ter­re­li­gij­ska to­le­ran­ci­ja pod­ra­zu­mi­je­va pre­va­zi­la­že­nje vjer­skog fun­da­men­ta­li­zma, zbog to­ga što fun­da­men­ta­li­sti­ma ni­je­su bli­ska na­če­la to­le­ran­ci­je. Na­pro­tiv, oni čak sma­tra­ju da to mo­že iza­zva­ti zbu­nje­nost, zbr­ku i dez­o­ri­jen­ta­ci­ju sa­vre­me­nog čo­vje­ka. Da­kle, fun­da­men­ta­li­zam je u osno­vi kon­zer­va­tiv­na re­ak­ci­ja na iza­zo­ve mo­der­ni­za­ci­je.
(Autor je po­li­ti­ko­log)