So­pran Ele­nor Val­ken­burg i pi­ja­nist­ki­nja Na­ta­ša Mi­tro­vić na­stu­pi­le su u Pod­go­ri­ci, iz­me­đu kon­cer­ta i ra­di­o­ni­ce u Nik­ši­ću i Her­ceg No­vom. U CNP-u su iz­ve­le dje­la naj­po­zna­ti­jih ame­rič­kih kom­po­zi­to­ra 19. i 20. vi­je­ka. To je bi­la pri­li­ka da na­ša pu­bli­ka ču­je na­ma go­to­vo ne­po­zna­tu mu­zič­ku za­o­stav­šti­nu ame­rič­kih kom­po­zi­to­ra Aro­na Ko­plan­da, Džor­dža Ger­švi­na, Le­o­nar­da Bern­štaj­na, Vi­li­je­ma Bal­ko­ma, Ro­za­mund Džon­so­na, Be­ti Džek­son King, Bo­ba Ko­la i Dže­ze­fa Ha­u­ar­da, uz srp­ske auto­re Sta­ni­sla­va Bi­nič­kog, Ko­stu Ba­bi­ća i De­ja­na De­spi­ća.
– Ovo je za­pra­vo ame­rič­ka avan­gard­na mu­zi­ka, ko­ja još uvi­jek spa­da u ozbilj­nu, kla­sič­nu mu­zi­ku. Sa­mim tim što je na­pi­sa­na s kra­ja 19. i u 20. vi­je­ku sma­tra se mo­der­nom. Osim ma­lo Ger­švi­na na na­šim pro­sto­ri­ma ona je pot­pu­no ne­po­zna­ta kod nas – na­gla­si­la je Mi­tro­vić.
Ono što ame­rič­ku mu­zi­ku ka­rak­te­ri­še u od­no­su na evrop­sku je dru­ga­či­ji stav na po­di­ju­mu i kon­takt sa pu­bli­kom, ob­ja­sni­la je ona.
- U Evro­pi smo mno­go ozbilj­ni­ji, ušto­glje­ni­ji, mrač­ni­ji. I u SAD je po­tre­ban vi­so­ko ni­vo in­ter­pre­ta­ci­je kao u Evro­pi, ali je stav i kon­takt sa lju­di­ma ko­ji že­le da pro­ve­du li­je­po ve­če mno­go dru­ga­či­ji. In­ter­ak­ci­ja iz­me­đu iz­vo­đa­ča i pu­bli­ke je mno­go otvo­re­ni­ja i po­zi­tiv­ni­ja – ob­ja­sni­la je raz­li­ku Mi­tro­vi­će­va.
Pi­ja­nist­ki­nja ko­ja se kao Ful­braj­tov sti­pen­di­sta ško­lo­va­la na Uni­ver­zi­te­tu Mi­či­gen, gdje je upo­zna­la dru­gu po­lo­vi­nu du­e­ta „Ame­ri­kan bju­ti”, is­ta­kla je da se nje­no po­i­ma­nje mu­zi­ke ve­o­ma pro­mi­je­ni­lo pod uti­skom ame­rič­ke mu­zič­ke sce­ne. Mi­tro­vi­će­va, ko­ja od 2005. go­di­ne pre­da­je na FMU u Be­o­gra­du na od­sje­ku za kla­vir, po­seb­no is­ti­če da su joj se pro­ši­ri­li pe­da­go­ški vi­di­ci, što „Evro­plja­ni­ma ni­je još uvi­jek to­li­ko bli­sko”. Ele­nor Val­ken­burg se osvr­nu­la na rad sa dje­com iz mu­zič­kih ško­la „Da­ra Čo­ko­ri­lo” i „An­dre Na­va­ra” is­ti­ču­ći da je­dva če­ka da se su­sret­ne sa uče­ni­ci­ma u Her­ceg No­vom, Ce­ti­nju i Ul­ci­nju, jer „rad sa mla­di­ma je ne­što naj­va­ži­je, va­žni­je i od sa­mog pje­va­nja”
- U Nik­ši­ću je bi­lo uz­bu­dlji­vo. Oni su ve­o­ma na­da­re­na dje­ca, vr­lo do­bri pje­va­či, i mi­slim da će za ne­ko­li­ko go­di­na bi­ti od­lič­ni. Uži­va­la sam u ra­du sa nji­ma i nji­ho­vom ta­len­tu – pro­ko­men­ta­ri­sa­la je is­ku­sna umjet­ni­ca ko­ja je glas ško­lo­va­la na uni­ver­zi­te­ti­ma u Nju­jor­ku i Mi­či­ge­nu, a usa­vr­ša­va­la se u nju­jor­škoj „Si­ti ope­ri”. Sa ve­li­kom stra­šću, ob­ja­sni­la je ona, iz­ve­la je kom­po­zi­ci­je srp­skih auto­ra (Bi­nič­kog, Ba­bi­ća i De­spi­ća) jer su nji­ho­ve pje­sme „div­ne i mno­go joj se svi­đa­ju”. Tekst na srp­skom joj ni­je bio pro­blem, u ša­li je pro­ko­men­ta­ri­sa­la, jer je „ima­la do­brog pre­da­va­ča u Na­ta­ši, ko­ja joj ob­ja­šnja­va­la zna­če­nje ri­je­či”.
- Sve u sve­mu, srp­ski je li­jep je­zik, uži­va­la sam pje­va­ju­ći na srp­skom – pro­ko­men­ta­ri­sa­la je ona. Ču­la je i ne­ke cr­no­gor­ske pje­sme i is­ta­kla je da za­slu­žu­ju da bu­du po­zna­te da­le­ko van gra­ni­ca na­še ze­mlje.
S.Ć.