Mo­li­tvom za žr­tve NA­TO are­si­je i mar­tov­skog ko­sov­skog po­grom­na pri­je 12 go­di­na po­če­lo je pred­sta­vlja­nje knji­ga pu­bli­cist­ki­nje Bi­lja­ne Živ­ko­vić u knji­ža­ri Ma­ti­ce srp­ske – Dru­štva čla­no­va u Cr­noj Go­ri. Pu­bli­ci su pred­sta­vlje­ne nje­ne knji­ge „Is­po­ve­sti iz sa­ra­jev­skih ka­za­ma­ta”, „Za­pis - Auten­tič­no svje­do­čan­stvo o stra­da­nju srp­skog na­ro­da na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji” i „U ime isti­ne”. Knji­ge na­sta­le kao re­zul­tat nje­nog no­vi­nar­skog is­tra­ži­vač­kog ra­da, po­ve­za­ne su istom ni­ti – stra­da­nje srp­skog na­ro­da u gra­đan­skom ra­tu po­kre­nu­tim ras­pa­dom SFR Ju­go­sla­vi­je.
Doc. dr Dra­go Pe­ro­vić is­ti­ču­ći da su ove knji­ge ži­vi i auten­tič­ni svje­do­ci ne­mi­lih de­ša­va­nja u no­vi­joj isto­ri­ji Sr­ba, upo­zo­ra­va da umje­sto da se nje­gu­je sje­ća­nje na ta de­ša­va­nja, naj­če­šće se ga­ji sa­mo ve­li­ko ću­ta­nje i za­bo­rav, ve­li­ka rav­no­du­šnost cje­li­ne na­ro­da za stra­da­nje jed­nog nje­go­vog di­je­la.
– Ne­ki će, s kva­zi­a­li­bi­jem, re­ći da od sve­ga to­ga ne­ma­mo ni­šta i da svoj po­gled sa pro­šlo­sti mo­ra­mo pre­ba­ci­ti na bu­duć­nost, da mi pr­ven­stve­no pri­pa­da­mo ci­vi­li­za­ci­ji ko­ja je bu­duć­no­sno usmje­re­na. Ipak, i nas i njih, obič­ni ka­len­dar, sva­ke go­di­ne ne­vi­no opo­me­ne na ono što se ne­po­vrat­no do­go­di­lo i što od­re­đu­je na­še da­na­šnje po­sto­ja­nje – ka­že dr Pe­ro­vić, pred­sjed­nik cr­no­gor­skog ogran­ka Ma­ti­ce srp­ske.
Pi­ta­ju­ći se, što ma­li na­rod mo­že uči­ni­ti u vre­me­nu ka­da prav­da isto­ri­je gu­bi bit­ku sa po­li­ti­kom i si­lom ve­li­kog svi­je­ta, dr Pe­ro­vić ka­že da i pri­če Živ­ko­vi­će­ve opo­mi­nju na­rod, još vi­še i eli­tu, da ko­nač­no po­ku­ša­ju da pro­na­đu je­din­stven in­te­res, je­din­stven glas. Taj glas, do­da­je Pe­ro­vić, mo­ra bi­ti vo­đen ko­sov­skim mo­li­tve­nim gla­som.
Pro­to­je­rej Pre­drag Šće­pa­no­vić po­sve­tio je be­sje­du pr­voj žr­tvi NA­TO agre­si­je, voj­ni­ku Sa­ši Sto­ji­ću, ko­ji je po­gi­nuo u da­ni­lov­grad­skoj ka­sar­ni, a či­ji spo­me­nik, ka­ko ka­že, da­nas pre­kri­va­ju čar­ša­vom ka­da je po­sje­ću­ju NA­TO emi­sa­ri.
- Da li su i Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja taj čar­šav ko­jim se že­li po­kri­ti isti­na? Ot­ka­ko je svi­je­ta i vi­je­ka čo­vjek je pri­čao o prav­di i kriv­di, o lju­ba­vi i mr­žnji, he­roj­stvu i iz­daj­stvu. Pa­la su mno­ga car­stva, utih­nuo tu­tanj dav­nih bo­je­va, ali, osta­la je pri­ča, kao svje­dok na­šeg tra­ja­nja. Pri­ča u ovim knji­ga­ma na­sta­la je u du­ši i na ti­je­lu srp­skog na­ro­da, a na­šla je od­je­ka u du­ši Bi­lja­ne Živ­ko­vić, pu­bli­cist­ki­nje ko­ja se la­ti­la te­škog za­dat­ka, ono­ga ko­ji bi tre­ba­lo da ra­de aka­de­mi­je – ka­že pro­to­je­rej Šće­pa­no­vić. Ovo su knji­ge tra­ga­nja za isti­nom, ali i knji­ge pa­ra­dok­sa, do­da­je Šće­pa­no­vić, pi­ta­ju­ći se ka­ko je mo­gu­će da na­rod mno­gih bi­ta­ka i bo­je­va, ko­ji je dao Te­slu i Pu­pi­na, ko­ji ni­je stvo­rio Aušvic, bu­de pred­sta­vljen kao dže­lat i agre­sor, he­ge­mo­ni­sta, a ne žr­tva, što i je­ste.
- Da li je mo­gu­će da Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra ne zna­ju ta­čan broj žr­ta­va NA­TO agre­si­je? Ba­ra­ta se ci­fra­ma od dvi­je i po do če­ti­ri hi­lja­de. A, ka­da su iz­bo­ri, re­ci­mo, za dva sa­ta sa­zna­mo gdje je ko i ka­ko gla­sao. Pro­sto, zna­mo sve o na­ma, a je­di­no ne zna­mo ka­ko je na­rod, či­ji je dru­gi grad po ve­li­či­ni na­kon Be­o­gra­da Ja­se­no­vac, pred­sta­vljen kao agre­sor – ka­zao je pro­to­je­rej Šće­pa­no­vić. On je do­dao da se raz­ot­kri­va­nja te isti­ne, kroz pri­če obič­nih lju­di, u ci­lju isto­rij­skog pam­će­nja ci­je­log na­ro­da, la­ti­la Bi­lja­na Živ­ko­vić.
Ž.J.


Visoka je ci­je­na za­bo­ra­va

Obra­ća­ju­ći se pu­bli­ci Bi­lja­na Živ­ko­vić po­di­je­li­la je niz po­tre­snih pri­ča Sr­ba iz Hr­vat­ske, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, sa Ko­sme­ta, a ko­je je pre­to­či­la u za­pi­se u ovim knji­ga­ma.
- Iz­u­ča­va­ju­ći, is­tra­žu­ju­ći na­še sve­ti­nje, na­ša stra­ti­šta, sre­ću­ći na­še lju­de, obič­nog čo­vje­ka, shva­ti­la sam da mo­žda pla­ća­mo ci­je­nu za to što za­bo­ra­vlja­mo. I sku­pa je ci­je­na za­bo­ra­va – ka­že Živ­ko­vi­će­va. Raz­log de­ša­va­nji­ma od pri­je 25, 16 ili 12 go­di­na, ka­že ona, mo­žda le­ži i u srp­skom za­bo­ra­vu Ja­se­nov­ca, svo­jih ži­vo­ta, svo­jih bli­žnjih, i naj­va­žni­je, ge­no­cid­nog ka­rak­te­ra stra­da­nja Sr­ba.
- Lju­di bje­že od tu­ge, od smr­ti, što je ra­zu­mlji­vo, ali, te­ško je ra­zu­mlji­vo da bje­že od sop­stve­ne isto­ri­je – re­kla je Živ­ko­vi­će­va.