Iz­lo­žba gra­fi­ka umjet­ni­ka Edu­ar­da Le­ši­ja otvo­re­na je u pod­go­rič­kom ,,Bluz ba­ru”, gdje je pu­bli­ka mo­že da uži­va u neo­bič­nim ra­do­vi­ma. Ljud­ske fi­gu­re u po­kre­tu, po­gle­di, is­pre­ple­te­ni di­je­lo­vi ti­je­la, za­tvo­re­na i raz­ja­plje­na usta, ne­de­fi­ni­sa­nost, pod­jed­na­ko oda­ju uti­sak kri­ka, raz­li­či­tog i usmje­re­ni­jeg od onog Mun­ko­vog. Gra­fi­ke Edu­ar­da Le­ši­ja ra­đe­ne su teh­ni­kom ba­kro­pi­sa.
- In­spi­ra­ci­ja mi je čo­vjek, ži­vot i sve što je ve­za­no za to. U sve­mu to­me što je ži­vot, cr­tež je tu da me gur­ne i uba­ci u sav taj ha­os. Ne bih da fi­lo­zo­fi­ram, ali to su ži­vot, lju­di, že­ne, lju­bav, mr­žnja, bi­jes... - ka­zao je autor.
Nje­go­vi iz­lo­že­ni ra­do­vi osta­vlja­ju uti­sak ha­o­sa, ras­po­lu­će­no­sti, ras­pa­da, ne­mir­ne vi­še­sloj­no­sti i vi­še­znač­no­sti, ko­ja ni kon­zu­men­ta ne osta­vlja rav­no­du­šnim. Ko­me­ša­nje, li­ca i gla­ve iz­gle­da­ju kao da iz njih iz­vi­ru či­ta­vi svje­to­vi, oštri, du­bo­ki, raš­če­re­če­ni ne­de­fi­ni­sa­nim kli­no­vi­ma i sim­bo­li­ma.
- Od­lu­čio sam da iz­lo­žbu na­pra­vim u ova­kvom am­bi­jen­tu, u ,,Bluz ba­ru”, pri­je sve­ga jer vla­da opu­šte­na at­mos­fe­ra, a pu­bli­ka je, na­rav­no, u ve­ćem bro­ju. Mno­go vi­še lju­di će ovo vi­dje­ti ne­go u ga­le­ri­ji, a i umjet­ni­ci se sku­plja­ju ov­dje, da­kle to je je­di­ni raz­log – ka­zao je Le­ši. On je do­dao da se po­red gra­fi­ke ba­vi i cr­te­žom, sli­kom, per­for­man­som.
- Ali, ne ba­vim se per­for­man­som od ka­da sam pre­stao da pi­jem – do­da­je u ša­li. Ka­že da ne­ma pla­no­ve, te da uglav­nom ra­di i stva­ra po in­tu­i­ci­ji.
- U ta­kvom vre­me­nu ži­vi­mo da sva­ki plan, uglav­nom, de­ve­de­set i de­vet od­sto pa­da u vo­du. I to je isti­na – sma­tra on. Na pi­ta­nje ka­ko ocje­nju­je tre­nut­nu li­kov­nu sce­nu u Cr­noj Go­ri, Edu­ard Le­ši od­go­va­ra jed­nom ri­ječ­ju - ,,za­ni­mlji­vo”.
- Ni­je­sam do sa­da imao sa­mo­stal­nih iz­lo­žbi, ali je­sam ko­lek­tiv­nih. Jed­nom sam do­bio i pr­vu na­gra­du, 2012. go­di­ne, za gra­fi­ku ko­ja je ov­dje iz­lo­že­na. Mo­že se re­ći da mi je ovo pr­va, jav­na, sa­mo­stal­na iz­lo­žba – ka­zao je Le­ši. Sma­tra da tre­ba po­što­va­ti sta­re umjet­ni­ke.
- Pr­vo i osnov­no je da tre­ba po­što­va­ti sta­re umjet­ni­ke. Naj­bit­ni­je je da bu­deš čo­vjek, a to je vr­lo te­ško u da­na­šnje vri­je­me gdje se sve ku­pu­je i pro­da­je, a gdje su ove dru­ge ljud­ske vri­jed­no­sti ma­lo spu­šte­ne. Ja ne mo­gu da se upo­re­đu­jem sa ne­kim umjet­ni­kom ko­ji stva­ra tri­de­set go­di­na, prak­tič­no, ja sam ju­če za­vr­šio aka­de­mi­ju. Ne­mam pra­vo na to. Što se mla­đih ti­če, mo­ra­mo svi da se bo­ri­mo, da gra­bi­mo to svo­je, na ovaj ili onaj na­čin, ka­ko ko umi­je i ka­ko se ko sna­la­zi. Tu­đu na­fa­ku ne mo­že ni­ko ukra­sti – ka­zao je Le­ši. On je do­dao da uz­o­re ne­ma, ali da vo­li Gi­ge­ra i Da­li­ja i nji­ho­ve ra­do­ve. Što se do­ma­će sce­ne ti­če, autor is­ti­če da ne bi ni­ko­ga iz­dva­jao, ali da ima vr­lo za­ni­mlji­vih stva­ra­la­ca.
- Dok ima ova­kvih ma­ni­fe­sta­ci­ja i lju­di ko­ji vred­nu­ju umjet­nost, u ovom slu­ča­ju li­kov­nu, do­bro je. A bo­lje mo­že bi­ti uvi­jek – za­klju­čio je Le­ši.A.ĆU­KO­VIĆ