Tre­ba ima­ti u vi­du i to da se Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić Tem­po u svo­jim me­mo­a­ri­ma „Re­vo­lu­ci­ja ko­ja te­če“, ob­ja­vlje­nim 1971. go­di­ne u iz­da­nju „Ko­mu­ni­sta“ i „Pro­sve­te“, u dru­gom to­mu, na ne­ko­li­ko mje­sta osvr­nuo i na po­gi­bi­ju bra­ta, sve­šte­ni­ka dr Lu­ke Vuk­ma­no­vi­ća. On pi­še:
„Ne­gdje pri kra­ju ra­ta na­ša voj­ska je pre­sje­kla od­stup­ni­cu znat­nim oku­pa­tor­skim i kvi­slin­škim sna­ga­ma, ko­je su se po­vla­či­le pre­ko Slo­ve­ni­je. Me­đu tim sna­ga­ma na­la­zi­li su se i čet­ni­ci iz Cr­ne Go­re. Pret­po­sta­vljao sam da je ta­mo i Lu­ka. Ali ni­je­sam ni­šta uči­nio da to pro­vje­rim. Istog da­na do­šao je u mo­ju kan­ce­la­ri­ju brat od stri­ca Mi­lo, upi­tav­ši me bez oko­li­ša­nja – Da li znaš da su čet­nič­ke sna­ge iz Cr­ne Go­re za­ro­blje­ne u Slo­ve­ni­ji. Znam, od­go­vo­rio sam su­vo. A znaš li da je me­đu nji­ma i Lu­ka? Pret­po­sta­vljam!
Na Mi­lo­vo pi­ta­nje da li će mu da­ti pro­pu­sni­cu da ode ta­mo, Tem­po je od­go­vo­rio: „Ne­ću... Što je tra­žio to je i do­bio“.
„Lu­ka je za­ro­bljen i istog da­na je stri­je­ljan“, za­pi­sao je Tem­po.
Do­ku­men­ta OZNE ka­zu­ju da ni­je ta­ko bi­lo!
Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić se u svo­jim me­mo­a­ri­ma osvr­će i na je­dan raz­go­vor sa maj­kom Ma­ri­jom, ka­da ga je ona upi­ta­la: „šta će bi­ti ako Lu­ki­ni po­bi­je­de“? Zna se, od­go­vo­rio je Tem­po! A ako vi po­bi­je­di­te, in­si­sti­ra­la je da­lje sta­ri­ca. „Stri­je­lja­će­mo ga“, od­go­vo­rio je Tem­po.
Sje­ća­ju­ći se maj­či­nog do­la­ska kod nje­ga u Be­o­grad, Tem­po je u me­mo­a­ri­ma za­pi­sao:
„Ona (maj­ka) ni­je se usu­đi­va­la da ga po­me­ne (Lu­ku) pre­da mnom. Sa­mo je jed­nom po­ku­ša­la da mi ka­že da ni­je bio sa oku­pa­to­ri­ma, ali ja sam je gru­bo pre­ki­nuo re­kav­ši da ga vi­še ne spo­mi­nje ako že­li da bu­de­mo za­jed­no“.
Je­ro­mo­nah Pe­tar (Dra­goj­lo­vić) u „Sve­ti­go­ri“ osvr­će se na je­dan Tem­pov raz­go­vor sa mi­tro­po­li­tom cr­no­gor­sko-pri­mor­skim Am­fi­lo­hi­jem Ra­do­vi­ćem, ka­da mu je Tem­po, go­vo­re­ći o Lu­ki, iz­me­đu osta­log, re­kao:
„...Ka­žu da sam ga mo­gao spa­si­ti... mo­žda je­sam... a mo­žda i ni­je­sam“.
I na kra­ju – imao sam za­do­volj­stvo i pri­li­ku da kao mlad no­vi­nar „Bor­be“, kra­jem av­gu­sta, osam­de­se­tih go­di­na pro­šlo­ga vi­je­ka, upo­znam i raz­go­va­ram ve­o­ma du­go sa sta­me­nom i po­no­snom sta­ri­com Dra­gi­njom – Dra­gom Vuk­ma­no­vić, Lu­ki­nom su­pru­gom, ro­dom, ko­li­ko se sje­ćam, od Lo­pi­či­ća iz Ce­kli­na. I to u vo­zu od Pod­go­ri­ce do Be­o­gra­da. In­te­re­so­va­lo me je šta je isti­na i da li je Sve­to­zar mo­gao da spa­si sta­ri­jeg bra­ta Lu­ku. Sve vri­je­me Dra­ga je bra­ni­la Tem­pa na­gla­ša­va­ju­ći: „Bi­la su to zlo­sreć­na vre­me­na, si­ne. Sve­to­zar ni­ti je smio, ni­ti je mo­gao spa­si­ti Lu­ku... Je­dan­put mi je pri­znao da je ipak bio ta­mo i da je sve uči­nio ka­ko bi ga spa­sio, ali je na­re­đe­nje bi­lo da se mo­ra stri­je­lja­ti, re­kla mi je sta­ri­ca Dra­ga, na­gla­ša­va­ju­ći da je Tem­po po­sli­je ra­ta bio do­bar za nju i Lu­ki­nu dje­cu, da im je mno­go po­ma­gao i da ih je sve iško­lo­vao.
Ina­če, o dje­lo­va­nju, umi­je­ša­no­sti i stvar­noj ulo­zi ge­ne­ra­la Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća –Tem­pa, ta­da­šnjeg na­čel­ni­ka Po­li­tič­ke upra­ve Ju­go­slo­ven­ske ar­mi­je i še­fa voj­ne KOS-a i sve­moć­nog i sve­mo­gu­ćeg ge­ne­ra­la Mi­lo­va­na Đi­la­sa za vri­je­me In­for­mbi­roa, po­go­to­vu u Cr­noj Go­ri i pre­ma is­tak­nu­tim cr­no­gor­skim re­vo­lu­ci­o­na­ri­ma, špan­skim bor­ci­ma, na­rod­nim he­ro­ji­ma, pro­sla­vlje­nim par­ti­zan­skim ko­man­dan­ti­ma, ge­ne­ra­li­ma, mi­ni­stri­ma, pro­fe­so­ri­ma uni­ver­zi­te­ta, dok­to­ri­ma na­u­ka, obič­nim lju­di­ma ... op­šir­no sam pi­sao u mo­joj no­voj knji­zi „Cr­na Go­ra u do­ba In­for­mbi­roa“, pi­sa­noj na osno­vu do sa­da stro­go ču­va­nih do­ku­me­na­ta: cr­no­gor­ske, hr­vat­ske i ju­go­slo­ven­ske UD­BE, ko­ja će iz štam­pe iza­ći do kra­ja ove go­di­ne.(Kraj)